Digitalne ikone. Pa, možemo kratko i dugačko. Kratko je da su digitalne ikone sint-elektronski simulakrumi fantazma. U toj rečenici zapravo digitalno znači ono što je obrađeno putem kompjutera. Elektronski, to znači da se ta obrađena slika ili zvuk pojavljuju elektronskim putem preko analognih elektronskih izlaza. A fantazam jeste, zapravo, onaj svet predstava. Predstava koje pripadaju našem mikrokosmosu, a možda i makrokosmosu, a mi ih putem kompjutera simuliramo, generišimo. Takođe, moguće je dati još jednu definiciju sintagme digitalne ikone. Digitalna ikona je svet bez sveta. Zapravo, digitalnim svetom, kompjuterima, virtuelnom realnošću, multimedijama konstruiše se jedan svet. Svet koji postaje naša nova priroda, a možda druge prirode nikad nije ni bilo do one koju su ljudi stvorili. I ta priroda postoji bez reference u nekakvom spoljašnjem svetu. Ona je stvorena ljudskom kulturom, ljudskim radom i borbom u ljudskom svetu.

Da. Pa mislim, vidite, filozofi, teoretičari kulture u nekakvom tradicionalnom humanističkom ključu žele da sačuvaju neki svet starih. Svet velike prirode, svet bogova. Ali, nažalost, ni sveta prirode, ni sveta bogova više nema. Dugo ga nema. Postoji svet koji stvaraju ljudi putem svojih medija, svojih proteza koje produžavaju njihova tela, koje generišu zapravo naše okruženje i svet. I mi zaista živimo u svetu koji je skraćen, sužen, sakupljen u jednoj tački, u mnogo tačaka, a to je učinjeno kompjuterima i mrežama, satelitima, interplanetarnim i interkontinentalnim prenosima. Zapravo, to je jedna nova civilizacija. Tako da je to obrazovanje danas neophodno za teoriju i umetnost, ali i za kulturu i politiku. Zapravo, naša realnost se konstituiše elektronskim putem.

Pojam multimedije se koristi danas na dva načina, i ta dva načina su sasvim suprotstavljena. Često ih spajamo, ali oni se ne mogu spojiti. Jedan od njih jeste uveden negde šezdesetih godina i multimedijalnim se naziva zapravo povezivanje različitih medija kao što su: zvuk, slika, telesno kretanje itd. ‒ u jedinstveno umetničko delo. I to je klasični pojam, moderni pojam multimedijalnog. Danas se pojam multimedije vezuje, pre svega, za kompjutersku obradu podataka, kompjutersko generisanje, hajde da kažemo, čulnih doživljaja. Oni mogu biti akustički, to znači zvučni, mogu biti vizuelni ili slikovni, mogu biti taktilni, pa možemo čak doći i do mirisa. Znači, multimedija jeste jedan skup tehnika kojima se organizuje i stvara različit sistem čulnih efekata. Danas često umetnici kombinuju klasični pojam multimedije povezujući, na primer, sliku, skulpturu, fotografiju i video. I to se naziva multimedijalnim delom. I rade sa kompjuterom, na primer, stvarajući dela koja su zasnovana najčešće na audio-vizuelnim situacijama generisanim putem kompjutera. I to bi bilo u novom smislu multimedija. Ali mi možemo pojam multimedije upotrebiti i u jednom alegorijskom, proširenom smislu, gde ćemo reći da, zapravo, totalna artikulacija i montaža čula u savremenoj kulturi jeste multimedijalna. Zapravo, u savremenoj kulturi se artikuliše i montira, konstruiše i dekonstruiše ljudsko telo, njegovi efekti i njegove pojavnosti, naše iskustvo sveta. I ta situacija se može nazvati, u alegorijskom smislu, multimedijalnom. Tako da, eto, imamo tri pojma koja smo izveli specijalno za Vas.

Pa, pojam medija... Pojam medija najčešće bi mogao da se razume na taj način da se kaže da je to svaki posrednik. Znači, medij jeste izvesna tehnika posredovanja. U tom smislu, medij jeste i gest glumca na sceni, njegovo telo kada on posreduje određenu ideju. Na primer, Hamlet. On, glumac koji glumi Hamleta, svojim telom posreduje Hamleta. On je medij za Hamleta. Medijem se može nazvati i slika i skulptura i pisaća mašina i alati za izradu slike, skulpture, pisanja i tako dalje. Danas se pod pojmom medija ‒ i kad se kaže novi mediji ‒ misli pre svega na medije koje pripadaju masovnoj kulturi, ili onome što se naziva medijska kultura. I to su, zapravo, televizija, kompjuteri, video i čitav niz pomoćnih sredstava posredovanja i realizovanja zamisli umetnika. Pojam novih medija je, takođe, negde krajem šezdesetih godina tretiran u fluksusovskoj konceptualističkoj umetnosti da bi označavao zapravo iskorake iz klasičnog slikarstva, klasične poezije, klasične glume ili scenskog rada ili klasičnog filma. Na primer, rani pojam novog medija je korišćen kada je korišćeno umesto jednog filmskog platna tri, pet, sedam filmskih platna. Danas kad se kaže novi mediji, pre svega se misli na digitalne medije, ili tačnije rečeno elektronske medije. Važna stvar za svakog budućeg korisnika kompjutera ili kompjuterske umetnosti ili digitalne umetnosti jeste da shvati da je ono što mi vidimo kao rezultat digitalne umetnosti ‒ analogna slika. To je ono što je čulno dostupno. Ali ta slika se stvara putem kompjuterske obrade koja je digitalna. Najprostija analogna slika jeste ona koja je čulna. Kada pokažemo jabuku, vidimo kružni oblik, prostorni oblik, njenu boju. To je analogno. To je analogno, zapravo, onome što se pojavljuje u svetu. Digitalna obrada jeste obrada kada se svaki čulni podatak prevede na znakovni odnos plusa i minusa, nule i jedinice. I ta simbolička obrada jeste digitalna. I to je ono što je važno za građenje toga. Novi mediji se danas baziraju, pre svega, na kompjuterskoj tehnologiji koja je analogna i digitalna. I ta nova tehnologija je proširena njenim umreženjem, što znači da svako delo postaje jedna tačka u prostoru i vremenu koja se povezuje sa drugim tačkama. I taj svet međusobnih veza gradi, zapravo, novi sistem medija, medija apsolutne usamljenosti i totalnog promiskuiteta i veze sa svakim drugim.

Mislim da su čitavi nizovi istraživanja, teorije umetnosti i teorije kulture, teorije tehnologije, doveli do stvaranja nove elektronske digitalne tehnoumetnosti. To su različiti nazivi, svi su u opticaju. Obrazovanje? Kod nas je prevedeno dosta knjiga koje su u vezi sa tim. Pre svega, najpopularnija figura, figura koja svojim načinom pisanja zadovoljava čitalaštvo od domaćica srednje klase do profesora univerziteta, ili umetnika koji su aktivni na sceni ‒ Žan Bodrijar (Jean Baudrillard). Njegove knjige su zapravo svojevrstan uvod u tehnološku, simulacijsku, elektronsku ili digitalnu kulturu. Svakako, tu postoji i jedan važan roman koji je preteča svih priča i koji bi svako ko želi da uđe u svet i misteriju tehnokulture, digitalne kulture, trebalo da pročita. To je Gibsonov Neuromanser (William Gibson, Neuromancer). To je roman o kiber-panku (cyberpunk), koji je zapravo roman o svetu elektronskih mreža i kretanja kroz elektronske mreže. Svakako, među knjigama treba videti... Jedna možda od najbolje napisanih knjiga, u ovom delu sveta jeste knjiga Marine Gržinić o elektronskoj kulturi i elektronskoj umetnosti, ili umetnosti u doba elektronske kulture. I to je možda jedna od najboljih knjiga jer ona pokazuje i kritički pristup. U literaturi koja se spominje i može se pronaći jesu i filozofska dela Deleza (Gilles Deleuze) i Gatarija (Pierre-Felix Guattari), koja postavljaju temelje digitalnog mišljenja kroz rizomatične svetove. Ali, postoje dva globalna pristupa. Postoji ideja da je nova tehnološka kultura ‒ kultura idealnog blagostanja, kultura koja će nam rešiti sve probleme. I postoji apsolutna, tradicionalistička negacija te kulture, gde se kaže da informacija nije misao. I gde se svaki pristup digitalnom, elektronskom, odbacuje. Ti krajnji pristupi na neki način nas ograničavaju. Mi treba da uđemo u taj svet. Jer taj svet je naš svet, nema drugog sveta. A s druge strane, ne treba da verujemo da je taj svet sveta krava ili idealni prostor koji će rešiti sve naše ljudske probleme, već da je to svet kome kritički treba pristupiti. I u tom smislu, Marina Gržinić je u svojoj knjizi o digitalnoj kulturi veoma precizno razradila pitanja kritičkih granica moći i politike. Jer pitanje digitalne kulture ili umetnosti nije novi efekat, već je pitanje politike, moći i hegemonije nad slikama.

Najpre hvala na pozivu. Čestitam Vam dvadeset godina uspešnog rada i uspešnog rezultata razumevanja ovog novog sveta u njegovim permanentnim transformacijama, bilo u pozitivnom ili u negativnom smislu. Digitalne ikone su pre dvadeset godina značile indeksiranje nečega što počinje, ili što biva tada u inicijalnom razvoju. Nečeg što je zaista bilo novo, iznenađujuće, na mahove optimistično, pomalo i zastrašujuće. Ulazili smo u jedan svet koji malo poznajemo, svet koji je tek započeo da izlazi iz laboratorijskog u komercijalni ili komunikacijski domen. Danas, kada govorimo o digitalnim ikonama, mi se suočavamo sa jednom ozbiljnom istorijom. Ovih dvadeset godina, meni lično, a pretpostavljam i Vama, prošle su neverovatno brzo. To je ogromna količina vremena u kome su se tehnološki razvoj, njegovi preseci sa društvom, kulturom, konfliktima i razrešenjima, koji postoje u društvu i kulturi, rešavali permanentno iz dana u dan, iz sata u sat. U tom smislu one danas označavaju kakav je naš odnos prema realnosti, stvarnosti u kojoj živimo. Na koji način je tehnologija ušla u svakodnevni svet i prožimanje čoveka sa sobom i svojim stvarnim telom, sa bivanjem u ovoj planetarno ugroženoj prirodi. Danas je to ispreplitano. Digitalne ikone bi za mene u ovom trenutku bile znak suštinskog kritičkog preispitivanja gde smo se našli, šta je to što određuje stvarnost koja je sveprisutna u svakom trenutku i svakoj sekundi. Evo, upravo dok pričam, na mom stolu se nalaze tri različita kompjutera.

Jeste. Tada, negde između 1994. i 2002. godine kada je i ova emisija započela sa radom, bio je period traženja metafora za tu novu medijsku i tehnološku situaciju. Tada su nastali termini koji nisu imanentno nastali u polju digitalnih tehnologija, već su preuzeti iz različitih oblasti. Termin „multimedija" prenesen je u polje digitalnih tehnologija, kada je digitalni kompjuter, pre svega ono što nazivamo personalnim kompjuterom, PC, dobio karakter onoga što će u to vreme Lev Manovič nazvati „metamedija". To znači da je multimedija označavala mogućnost jedne digitalne naprave da oponaša, simulira bilo koji drugi dotadašnji medij. Koristeći kompjuter, mogli ste pred sobom da imate i vizuelne i audio i lingvističko-verbalne naprave koje su imale multimedijsku funkciju. To je tada bila zaista fascinacija.

Danas je taj termin „multimedija" toliko proširen, da ga je gotovo i bespotrebno koristiti. Zamenili su ga drugi termini: „transmedija" – a to znači kretanje kroz različite medijske forme i mogućnosti izvođenja medijskih impakta kao takvih. Multimedijsko je zaista jedna istorijska metafora koja je označila taj iskorak od analognog povezivanja različitih medijuma, materijala ili medija i tehnologija da bi se ostvario efekat u digitalnom svetu gde je bilo moguće to programirati na jedan jedinstven način.

Drugi termin je termin „novi mediji". Taj termin takođe ima dugu, dugu istoriju. Danas nijedan medij koji se tako naziva, zapravo, više nije nov. Ja, na primer, volim fotografiju da zovem novi medij iako ona ima skoro 200 godina dugu istoriju, zato što je stalno bila promena tehnološkog uzorka: od fotografske ploče, preko konvencionalnih analognih foto-aparata, do digitalnih aparata, aparata najrazličitijih naprava: od kompjutera, preko tableta, telefona. Sam pojam novih medija imao je svoju protežnost. Još u avangardama dvadesetih godina taj termin se koristio za neuobičajene medije ili materijale koje jedan umetnik koristi u disciplini za koju ti materijali ili tehnologije nisu uobičajeni. Označavao je i uvođenje novih, do tada nekorišćenih masovnih komunikacijskih sredstava. Jedno od prvih takvih sredstava bio je radio koji počinje da se uvodi posle Prvog svetskog rata, zatim, početkom 20. veka to je bio film. Prvo bez zvuka, zatim audio-vizuelni film, koji počinje da biva jedan ekspanzivni globalni medijum. Potom televizija koja ima svoju dugu istoriju nastajanja počev od 20-ih godina, do komercijalne upotrebe 50-ih, zatim transformacija televizije u satelitske prenose, do razvoja digitalnih računara, digitalnih mreža, osnivanja protokolarnih mreža na kojima se zasniva internet, i popunjavanja tog internet prostora.

Paralelno sa tim, nastale su brojne tehnologije sajber-karaktera, to znači povezivanje organskog i digitalnog sveta u sisteme. Danas postoji termin „postljudsko",, a to podrazumeva ulazak u svet veštačke inteligencije, robota ili smart zgrade, smart gradovi. Manje-više, jednog dana ćete spavati u sobi koja je pametnija od vas. Da li su to samo pozitivne utopije? Naprotiv. Postoji i ta druga priča, možda i najvažnija priča danas – o ugroženosti ove planete tehnologijom, permanentnom eksploatacijom prirodnih resursa, globalnim otopljenjem, zagađenjem. To nije odvojeno od digitalnog sveta i to je nešto što treba uzimati u obzir.

„Novi mediji" su danas nostalgičan termin koji bi pre označio našu želju da zaista svaki dan otkrivamo nešto novo. To su bili ti prvi, inicijalni termini koji su se obraćali budućnosti. Danas imamo termine kao što je „postmediji". Ovaj termin u početku je korišćen da označi dinamični, prenosni radio-program. To je bio termin koji je skovan za alternativne radio-stanice. Vrlo brzo je primenjen na mrežne internet sisteme komunikacije. Danas, zapravo, postmediji znače odsustvo komunikacijske naprave i njenu umreženost, gde mi umesto predmeta imamo odnose predmeta, tačnije odnose računara, računarskih centara. Postmediji znače potpuno proširenje tehnoloških jedinica koje imaju svoje širenje i u prostoru i u vremenu. To je sad uvođenje u igru i geografije i geopolitičkih prostora. Termin postmediji ne znači više mašinu, već odnose u kojima se različite mašine mogu naći kao takve. U tom smislu, postmediji su nužno vezani za pojam mreža.

Internet jeste najpoznatija velika mreža. Suočenje sa mrežama je važno. Kada su se pojavile, to je delovalo kao neograničen prostor ljudske slobode. Veoma brzo, ulazeći na internet, mi smo se našli u determinisanom prostoru, određenom uslovima ekonomije, politike, cenzure. Onaj deo nadgradnje mrežnih mogućnosti i potencijala svakako su bile društvene mreže; najpoznatije su: Tviter, Instagram, Fejsbuk itd., koje označavaju tu vrstu decentrirane, segmentirane, singularne komunikativnosti. Mi više nemamo centralnog govornika, kakav je npr. bio u nacističkoj Nemačkoj Adolf Hitler, koji govori ispred mikrofona, a radio prenosi njegov govor u sve nemačke gradove. Danas imamo mogućnost da svaki pojedinac sa svojim telefonom, tabletom, kompjuterom, laptopom, bude centar i izvor informacije. To je otvorilo jedno veliko polje u kome se pojavljuju igre zavođenja, spinovanja, stvarne ili lažne propagande, ličnog ili kolektivnog egzibicionizma, humane ljudske pomoći i poziva u pomoć na koje postoje stvarni pozitivni, ali i negativni odzivi.

Društvene mreže su veliki ideološki ekonomsko-komercijalni, ali i egzistencijalni prostor. Ja sam, npr. pasionirani korisnik Fejsbuka iako znam sve njegove negativne, mračne strane. S druge strane, postoje ljudi koje sam upoznao, sa kojima i dalje komuniciram jedino preko ove mreže, nisam ih do sada u životu sreo. To je ona pozitivna strana. Negativna je strana što niste sigurni sa kim zapravo komunicirate. Društvene mreže su danas eksplicitni politički prostor u kome se konstruiše model kojim se rekonstruiše sama stvarnost i ponašanje, bez obzira na generaciju korisnika. Zato je moguće govoriti o ideji totalne ili totalitarizujuće komunikacije. U svakom trenutku, na svakom mestu možete komunicirati, možete se povezivati i razmenjivati informacije, najčešće bez mogućnosti da ih prvo proverite. Samo pitanje provere, evaluacije informacija jedan je veliki politički, etički, saznajno-epistemološki zadatak. Ovo su sve elementi koji nas suočavaju sa jednom situacijom totalitarizujuće komunikacije kroz hibridizaciju izvora i prijemnika komunikacionih alata kao takvih. To je ta razlika od utopijske fascinacije novim medijima pre dvadeset godina.

Jedan od danas važnih termina jeste termin „remedijacija". On bi mogao da se prati u različitim varijantama i putanjama njegovog generisanja. Mogao bi da se povezuje sa onim što je bila filmska montaža, televizijska montaža, kolažiranje, citiranje, preuzimanje i prenošenje uzoraka iz jednog u drugi kontekst. Danas ovaj termin znači mogućnost određenog tehnološkog sistema, recimo digitalnog sistema, da bilo koji medijski uzorak preradi i da ga u njegovoj preradi postavi u svet kao novi autentični impakt. Ona pokazuje da više ne postoji nijedna autentična slika, već da postoji permanentna transformacija – fluks ili protok uzoraka koji se preobražavaju iz jednog medijskog ili programerskog slučaja u drugi slučaj. Taj programerski proces nije kao u ranim slučajevima istorije digitalnih tehnologija – programiranje, softverski rad, već pre svega aplikacioni rad, rad sa aplikacijama. Načini na koje vi jedan uzorak pretvarate u drugi, filmski u slikarski, slikarski u fotografski, fotografski u zvučni, zvučni u taktilni u beskrajnom kruženju koje omogućavaju savremene aplikacije.

Korisnik više nije profesionalni programer, stručnjak, tehnolog, inženjer. Danas je korisnik potrošač. Onaj koji je u stanju da jedan digitalni uzorak preuzme i kroz određeni zahtev, aplikaciju, kroz programe koje koristi transformiše u neki drugi. Remedijacija je postala jedna univerzalna potencijalnost transformacija digitalnih ikona iz jedne ikone u drugu ikonu. Nemamo više stabilnu konačnu sliku, već imamo samo jedan trenutak ili jedan segment u permanentnim transformacijama. Tu se pojavljuje i pojam „transmedijalno". Danas on pripada familiji „transpojmova". Imate pojam transkulturalno, transdisciplinarno, transrodno, transrasno. To označava permanentni prolazak iz jedne situacije ili jednog ontološkog stanja u drugo. Jedan permanentni nomadizam. Transmedijalno je vrsta digitalnog nomadizma. Kretanje kroz digitalne naprave, mreže, podmreže (tj. njihove realizacije kao što su društvene mreže u permanentnoj mutaciji). pri čemu niste vezani za taj jedan fiksirani medij, već za odnos medija koji je u permanentnoj promeni kao takav.

Treći pojam koji je za mene bitan jesu „spekulativni mediji". Ja sam taj pojam uveo u svojoj poslednjoj knjizi 3E: estetika, epistemologija, etika spekulativnih i de re medija. On označava tu situaciju da savremene digitalne tehnologije sa remedijacijom i transmedijalnim omogućavaju jednu vrstu spekulativnosti. To znači stvaranje informacije, ili audio-vizuelnog taktilnog imputa, koji nije vezan za određeni stvarni fizički uzrok, već za određenu potencijalnost manipulacije digitalnim mogućnostima. U tom smislu, reč spekulativni mediji ima dva izvora: jedan je u filozofskom smislu spekulacija, spekulativne filozofije – filozofije koja se bavi onim krajnjim duhovnim stvarima. Ali za reč duhovno ćemo imati zamenu i reći softverski svet. Softver u permanentnoj proizvodnji mogućih istina. Zato neki autori o ovom vremenu govore kao o vremenu postistine. Drugi izvor ovog termina jeste „špekulativni mediji" – ovo bi bio germanizam. Potiče od reči špekulacija. Termin koji je zapravo vezan za tržišno, ekonomsko, berzansko poslovanje. Odnosi se na poslovanje bez stvarnog finansijskog zaleđa, na pokušaje da ostvarite manipulativni uspeh kao takav. Savremeni mediji i društvene mreže imaju tu moć spekulativnosti i špekulativnosti. Spekulativnost proizvodnje različitih mogućih potencijalnih, pa čak i projektivnih istina, ali i špekulacije tj. proizvodnje lažnih istina i predstava. U političkim raspravama danas se često govori o botovima i ulozi umnožavanja informacija koje skrivaju mogućnost informacijskog, odnosno komunikacijskog čina kao takvog. Terminu „spekulativni mediji" ja sam ponudio jedan termin koji je čista moja izmišljotina, nema univerzalnu upotrebu, lična je. To je termin „de re mediji". Termin „de re" je preuzet iz teološkog diskursa srednjovekovnih teologa. To je bilo moje uverenje naspram te permanentne tehnološke, programerske, aplikativne, političke, komercijalne proizvodnje spekulativnih, špekulativnih informacija.

Digitalna tehnologija je uključena u stvarni fizički svet kao njegov konstituent. Vi imate beskrajna skladišta informacija koje su vezane za internet. To znači da imate magacine u kojima su memorijske ćelije. Imate zgrade kojima se upravlja kompjuterski i koje zapravo imaju svoju intelegibilnu mogućnost reagovanja na živi odnos sveta. Imamo i sam kompleks meteoroloških, klimatskih, geografskih, prostornih odnosa koji su danas integrisani sa digitalnim sistemima. Termin „de re mediji", po mom mišljenju, označava tu situaciju kada se digitalni svet suočava sa stvarnim svetom. Tog trenutka mi ulazimo u polje ekologije, ekoloških kriza, ekološke katastrofe ili suočenja sa pitanjem ‒ šta bi se desilo kada bi na jedan trenutak neko isključio internet? Kako bi fizički, egzistencijalni svet izgledao? Mi smo u polju dinamičnih, permanentnih konflikata, situacija i rizika. Zato mnogi govore o vremenu u kome živimo kao o vremenu totalnog rizika. Mi se nalazimo u jednom polju koje je provokativno i zahteva analizu i istraživanje.

To je jedna mala igra. Danas se termin „fašizam" koristi beskrajno, za sve što treba i ne treba. Ja mislim da je svaka upotreba ovog termina pogrešna ako se ne upotrebljava za ono za šta ga je italijanski politički radnik i vođa Musolini koristio. Danas je to metafora. Metafora za prelaz od totalne komunikacije ka totalitarnoj komunikaciji. Fašizam sam ovde upotrebio kao metaforu da bih označio situaciju gde poslovno-ekonomsko-politička artikulacija diskursa u digitalnim sistemima i mrežama biva primenjena na artikulaciju stvarnog života. Digitalnim fašizmom sam nazvao taj trenutak kad logika softverskog, poslovnog ili političkog razmišljanja zasnovana na softverima po uzoru na PR rad, biva primenjena na artikulisanje i upravljanje samim ljudskim životom. To znači da vi danas imate političke partije koje nemaju ideologiju. One imaju sisteme koji prate promene javnog mnjenja koje se mere, analiziraju putem digitalnih tehnologija, na osnovu toga se stvaraju paradigmatski oblici koje treba realizovati i artikulisati. Kada digitalno postane neka vrsta gospodara kojim se pokušava upravljati samim ljudskim životom, tu situaciju sam nazvao digitalnim fašizmom. Njemu sam suprotstavio, takođe, metaforički termin, Marksov termin, „proletera" koji je imao svoju posebnu funkciju u 19. veku. On pokazuje da digitalno može imati tu funkciju emancipacije. Digitalni proleteri su ljudi koji pokušavaju da putem digitalnih tehnologija dođu do određenog stepena proširenja polja slobode. A sloboda znači ne samo slobodu delovanja ili odgovornost za slobodu delovanja, već i moć da pojmimo svet u kome živimo. Na neki način, mi živimo u vreme permanentnog konflikta digitalnog fašizma i digitalnih proletera.

Spinoza je deo opsesije velikog broja teoretičara, filozofa u ovom vremenu. Jedan marginalni, holandsko-jevrejski barokni optičar, zanatlija, majstor koji je napisao fascinantne knjige kao što su Etika po (metodi) geometriji mišljenja ili Politički traktat. Bitan je za ovo vreme i bitan je za pitanje etičkih odnosa ili politika etike u vremenu u kome živimo. To jeste važno pitanje. Kako razrešiti taj rascep između digitalnog fašizma i digitalnih proletera. To se može samo putem etike. Naš odnos prema digitalnom svetu je onaj odnos koji je Spinoza kroz svoj panteizam postavio u odnosu prema kosmosu, odnosno univerzumu. Spinoza je to kroz svoju ideju geometrijskog mišljenja i načina prepoznavanja odnosa, celine i entiteta i njihove međusobne interakcije, postavio kao važnu dimenziju.

Takođe mu dugujemo pitanje na koji način digitalne tehnologije deluju na nas. On je uveo jedan termin koji je postao veoma važan i prenosio se iz baroknih vremena preko modernih vremena do poznomodernih vremena i do savremenosti – to je pojam afekta. Digitalni svet ne deluje na nas samo intelegibilno, on deluje kao određena fizička sila. Moramo se suočiti sa našim telom koje je uronjeno u svet. Spinoza je govorio u terminologiji božanskog, a mi bismo govorili u terminologiji kontradiktornog, antagonističkog, tehnološkog, sveobuhvatajućeg okružja. To je suočenje sa granicama i fizičkim, stvarnim, telesnim, a to znači i umnim implikacijama totalne komunikacije, totalnog okružujućeg prostora u kome se nalazimo, totalnosti života koji više nije sasvim definisan na humanistički način. Imamo taj svet prirode kome moramo dati političku važnost i priznati joj pravo uticaja na nas, kao i svet veštačkih stvorenja, naprava, kompleksa, prirode koja je takođe prisutna u tome. Spinoza je tu jedna od ključnih figura koja nam nudi mogućnost za izvođenje novih metafora.

Najčešće izbegavam da govorim o budućnosti. To je nešto što je pred nama, to je potencijalnost. Nije nešto što imamo kroz utopijski postavljene tačke. Pokazalo se da utopije najčešće ne vode ka tome što projektuju. Ja ne znam kakva je budućnost pred nama. Znam da je opasna, riskantna, kao što je i sadašnjost. I da će sve što bude bilo pitanje ljudskog života i ljudske slobode nastajati kroz složenu borbu i potrebu da se ljudski oblici razviju, da se učine mogućim. Pokazalo se da je 21. vek mnogo strašniji od 20. veka. Uskoro će dostići tu kulminaciju različitih konflikata. Ja ne vidim neko polje za filozofiju nade. Mi moramo da se borimo za bolji svet nekog etičkog odnosa i političkog usaglašavanja.

U to vreme, kada se počelo raditi u Vinči na računarima, ja sam bio primljen, odnosno, premešten iz Instituta „Jaroslav Černi" u Institut Vinča po želji doktora Rajka Tomovića. Kada sam došao tamo, prvi put sam se susreo sa nekim stvarima koje mi nismo ni učili, niti je bilo literature. U to vreme ja sam imao na raspolaganju samo dve knjige: jednu koja je govorila o aritmetičkim operacijama u računaru i drugu knjigu (ne mogu da se setim imena autora) koja je govorila najopštije o računarima i računskoj tehnologiji. Međutim, susreo sam se i sa knjigom jednog mađarskog matematičara Nojmana, u kojoj on govori o računaru kao o nečemu što će zameniti ljudski mozak, odnosno, o odnosu ljudskog mozga prema računaru. I još nekoliko takvih knjiga koje su bile opšteg karaktera. Međutim, mi posebnih knjiga koje su stručne i koje bi nam bile od pomoći da se snađemo nismo imali. Maja meseca 1956. godine, prof. dr Duško Mitrović i Rajko Tomović pozvali su nas trojicu mlađih inženjera. Među nama je najstariji bio dr Tihomir Aleksić, drugi je bio Ahmet Mandžić, koji je bio bolje obučavan jer je bio na fakultetima u SSSR. Ja sam došao kao treći, i mogu da Vam kažem da sam imao osećaj kako imam najmanje obrazovanja.

Mitrović je bio direktor Laboratorije za matematiku i numeričku tehniku. Dr Rajko Tomović je bio njegov saradnik. Oni su se poznavali još iz Instituta elektroprivrede gde su radili veliki analogni računar, mrežni analizator. Tu smo bili i nas trojica koji smo došli sa fakulteta. Ovi su diplomirali pre mene, možda godinu-dve ranije. I onda nam je Rajko Tomović vrlo detaljno opisao računar koji je on video u SAD, zvao se DISAK. On nam je rekao i kako bi mi trebalo da napravimo dva računara: jedan za nas, jedan za državnu upravu, mislim za MUP ili tako nešto, ali ja to tada nisam znao. Tu nam je detaljno ispričao šta bi ko trebalo da uradi. Doktor Aleksić je dobio memorije, brzu i spoljnu i još jedan dodatak, specifično je definisano šta to treba da bude, a radilo se o šifratoru i dešifratoru informacija. To je bio najveći zadatak. On je bio najstariji i smatralo se ‒ najsposobniji. Doktor Mančić je dobio komandni deo. To je takođe bio dosta obiman zadatak. I ja sam dobio aritmetički deo i elektronska kola pošto se smatralo da je to mali deo i da će to biti najlakše uraditi.

Hteo bih da istaknem da mi tada nismo znali, samo smo čuli o raznim pristupima izrade računara, i to su bili statički pristup i dinamički pristup. Statički pristup su koristili svi u Evropi koji su pre nas uradili računare. Mi smo bili peta zemlja koja je trebalo da uradi računar. Posle smo videli da postoji ta razlika. Rajko Tomović je insistirao na tom dinamičkom pristupu. On je tada završavao diferencijalni analizator, to mu je bila i doktorska teza, a on je trebalo da se idealno uklopi i u ovaj računar. Ja mislim da je to razlog što je Rajko insistirao na dinamičkom. Jer dinamički pristup je daleko složeniji nego statički. Kod statičkog mi imamo statička elektronska kola, koja su vrlo jednostavna za izradu. A kod dinamičkog, problem je kod svakog logičkog kola i njegovog usaglašavanja sa ostalim kolima po radu u vremenu. Sve mora da radi u strogo definisanim vremenskim granicama. Recimo, kod nas je bilo 10 mikrosekundi i trebalo je sada svako kolo tako uraditi da ono kasni 3 ili 5 mikrosekundi da bi došlo na svoje mesto. Računar je bio smešten u šest sanduka koji su imali 120 cm širine, 40 cm dubine i 140 ili 160 cm visine. To je bila ogromna skalamerija koja je trošila 60 kW električne energije. Kada se to uporedi sa današnjim dostignućima, to je neverovatno velika razlika. On je radio sa osnovnim taktom od 100 Hz, danas rade sa 50 GHz što je 500.000 puta brže. To nije mali napredak. Tehnologija je u to vreme bila glomazna, teška i trošila je mnogo energije. Računar je imao čitač i bušač trake koje smo mi izradili. Ali kasnije je zamenjen kupovnim zbog toga što naša tadašnja proizvodnja nije bila na potrebnom nivou, nije imala tu pouzdanost. A imali smo kao izlaz još i štampač, odnosno teleprinter. Ulaz je bio čitač trake. Imao je spoljnu memoriju od 250 kB.

Ono što je interesantno ‒ uz izradu tog računara pojavio se veliki broj naučnih kadrova koji su kasnije vodili čitave grane. Recimo, Tihomir Aleksić je vodio digitalnu tehniku. Mandžić je vodio automatiku. Ja sam imao jednu malu oblast primene računara u industriji. I ja sam bio u okviru digitalne tehnike. Kroz ta odeljenja i kroz te laboratorije sa ovom grupom naučnika ‒ Duško Mitrović, Rajko Tomović, Aleksić i Mandžić ‒ to je dobilo jednu osnovu da se brzo razvijaju kadrovi koji su kasnije mogli da pomognu i u razvoju drugih grana.

Ja bih mogao da kažem da mi najviše dugujemo čuvenom akademiku Pavlu Saviću, koji je smislio Institut Vinča, jer su se razvijale grane u oblasti tehnologije, nuklearne fizike itd. A ovo što smo mi radili... ja bih rekao o ovoj grupi samo nekoliko reči. Radilo se, nije se znalo za radno vreme. Recimo, ako ja uđem u neki problem iznutra, ja onda ostajem dokle god je potrebno. Ako treba, ja ću prenoćiti u laboratoriji da bih završio taj problem. To se tako radilo. Bio je jedan tehničar koji je izvanredno slikao. Bila je jedna tabla sa kredom i on je nacrtao tamo tranzistore i mene sa mitraljezom koji gađa tranzistore i uništava ih. Eto, takva je bila atmosfera. Uopšte, bio je vrlo lep odnos među nama. Ne mogu zaboraviti taj period. Ja bar nisam osetio nikakvo rivalstvo, da kažemo, da kolege neće jedan drugom da pomognu. Ne, mi smo pomagali jedan drugome.

Programiranje je najvažnija stvar, jer čovek preseljava svoje znanje u računar, da računar to uradi u jednom određenom postupku. Programiranje je slično književnosti. Svaki programer svaki problem može da reši na svoj način. Tako da uspeh programera jeste da osmisli najbolji način da se završi obrada podataka u računaru, da bi se dobio rezultat što pre i što tačnije.

Mogu Vam reći da se od prvih računara pa do danas princip rada računara nije ni za tačku promenio. Sve je ostalo isto, samo se tehnologija menjala.

Danas je sebičnost postala prva nagrađena karakteristika čoveka. Onda nije bila. Onda što god je više čovek davao drugima, bio je cenjeniji. To je velika razlika. Normalno, to je vezano i za društvene odnose. Po mom mišljenju, čoveka je mogao da menja samo društveni sistem. Jer pazite, s jedne strane sebičnost i, s druge strane, čovek koji je spreman da daruje... Znači, prisvajanje i davanje su dve osnovne karakteristike čovekovog odnosa prema drugom čoveku. Za budućnost treba izdvojiti dve stvari: informatika je sredstvo, a mehanika je stvaralaštvo. Informatika će ostati kao sredstvo stvaralaštva. A stvaralaštvo će biti izmenjeno. Ja mislim da je budućnost u spajanju tih dveju grana. Eto, to bi bilo sve.

Šezdesetih godina prošlog veka glavna sredstva za obradu podataka bile su mehaničke i električne pisaće mašine i mehanički kalkulatori. Sećam se, na skoro svakom pisaćem stolu stajala je pisaća mašina. Oko 30% zaposlenih u upravi, bankama i komunalnim preduzećima činile su daktilografkinje. One su kucale biračke spiskove, račune za komunalne usluge, pozive za vojne vežbe, razrez poreskih obaveza i stotine drugih potvrda i uverenja koje je izdavala uprava. Sve je bio ručni rad i razrez poreza nije mogao da se izračuna i odštampa pre novembra za tekuću godinu. Arhiviran je podatak da je 1956. godine u Beogradu 40 daktilografa radilo 50 radnih dana na izradi oko 800.000 biračkih pozivnica i pripadajućih biračkih spiskova, koji su imali sličan sadržaj kao i danas (ime, ime oca, prezime, adresa stanovanja, biračko mesto i lokacija biračkog mesta). Naredne, 1957. godine, uspostavljen je Registar stanovništva grada Beograda na sistemu bušenih kartica. Naredni birački spisak i pozivi za glasanje urađeni su na mehanografskim uređajima sistema bušenih kartica u Gradskom zavodu za statistiku i cela operacija štampanja je trajala samo nepunih sedam dana. Gradska geodetska uprava je od 1960. godine počela da koristi isti računar za obračun i izradu rešenja o razrezanom porezu. Tada se to zvalo AOP (automatska obrada podataka) i računari su počeli da se koriste u upravi za vođenje evidencija, računanje i štampanje spiskova, izradu rešenja, potvrda i dr.

Uspostavljanje Registra stanovništva na računaru svakako je bio veliki uspeh. Ovaj događaj se uzima kao početak razvoja savremenog kompjuterizovanog informacionog sistema grada Beograda. Usledili su formiranje Gradskog zavoda za informatiku, nabavka moćnijih računara IBM 360-40 i IBM 370, pokretanje baza podataka o građanima, prostoru, pravnim licima, poreskim obveznicima, matičnim knjigama, registru ulica, motornim vozilima, propisima, zaključcima Skupštine grada Beograda i dr. Kada se počinjalo, kroz AOP su obuhvatane samo pojedine radne operacije (štampanje biračkih poziva, obračun poreza i sl.), a danas se računari koriste za digitalizaciju ukupnog poslovanja i upravljanja.

Razvijao se i proces sve kvalitetnijih primena računara u vođenju masovnih evidencija, rešavanju upravljačkih problema, statističkim obradama podataka, kojim su zamenjeni teški i mukotrpni manuelni radovi koji su sada automatizovani preko računara. Jedan od složenijih zahteva i povoda za projektovanje računara CER-10 bila je i kriptografija, odnosno šifriranje i dešifriranje poruka za potrebe unutrašnjih poslova i pojedinih većih preduzeća.

U proteklom periodu ostvaren je epohalan razvoj primena računara ‒ od primene AOP za računanje i štampanje do današnje digitalizacije ukupnog poslovanja.

Uporedo sa svetskim trendom tehnološkog razvoja u računarstvu, rasli su i zahtevi domaćih naučnih institucija da proizvedu domaće mehanografske uređaje i prve računare za obradu podataka.

Društvo za informatiku Srbije deluje od 1973. godine i bavi se popularizacijom primena računara i stvaranjem uslova za što bržu informatizaciju Srbije. Društvo je podnelo i uspešno realizovalo inicijative za smanjivanje PDV-a, uvođenje nastave iz informatike, primene ćirilice na internetu i dr. Za neke inicijative nije bilo razumevanja.

Za primene računara bitna je kvalitetna i odgovarajuća obuka projektanata i korisnika. Prvi korisnici računara bili su ljudi priučeni na raznim kursevima koje su organizovali isporučioci opreme. Ali to je bila obuka samo za određenu aplikaciju. U 70-im godinama počinju već i sa univerziteta da izlaze kadrovi koji su osposobljeni za bolje razumevanje mogućnosti računara i osmišljavanje njihove primene u procesima rada. Počinju primene računara u preduzećima kao što su: Gradsko stambeno preduzeće, Jugopetrol, Beogradski vodovod i kanalizacija, Robna kuća Beograd, PKB, BEKO, Zmaj, IMT, Crvena zastava, Smederevska železara i dr. Računari su se pretežno koristili za: knjigovodstvo, personalnu evidenciju, obračun plata, pa polako za sve složenije primene kao što su analize rizika, upravljanje procesima, modeli za optimizacije i sl.

Uporedo sa tehnološkim razvojem računara tekao je i proces osposobljavanja ljudi da na inventivan način i kreativno koriste podatke koje su obrađivali na računarima i nalazili u bazama podataka i na internetu. Takav uspešan primer je portal „Elektronska uprava". Ovaj portal je infrastruktura iza koje stoje baze podataka i elektronske aplikacije koje sada služe građanima da mogu da se informišu, ali i da obave određene poslove i procedure kod organa uprave. Vi sada preko svog računara možete da naručite izvode iz matične knjige. Ne morate da idete na poštu da platite takse nego ako imate platnu karticu, čitač kartice i elektronski sertifikat, to plaćanje možete obaviti sa svog računara. Mi smo ovom retrospekcijom od 50 godina hteli da pokažemo kako smo od onih primena koje sam malopre spomenuo ‒ da rešavamo jedan jednostavan matematički problem ‒ stigli dotle da sada možemo komforno da odradimo celu proceduru. Znači, cela procedura je potpuno kompjuterizovana i mi iz pozicije svoga računara ili iz ambijenta svoje sobe možemo celu proceduru da realizujemo.

Društvo za informatiku Srbije smatralo se obaveznim da inicira obeležavanje pedesetogodišnjice pojave računara CER-10. Želeli smo da podsetimo stručnu a i širu javnost da smo mi pre 50 godina bili retka zemlja u kojoj su postojali znanje i ambicija da se napravi domaći digitalni računar. Još je važnije da je inicijativa potekla iz vrha tadašnjeg državnog rukovodstva, koje je bilo posvećeno ubrzanom privrednom razvoju. Oni su konstatovali da su državi, nauci, bankama i privredi potrebni digitalni računari kako bi brže i kvalitetnije funkcionisali. Analogni računar se 50-ih godina mogao kupiti, ali i proizvesti i u našoj zemlji. Ali, digitalni računar je radio u realnom vremenu, imao brojne prednosti i bio upravo u razvoju. Uključivanje u razvoj i proizvodnju digitalnog računara značilo je ulazak u vrhunski svetski naučni i tehnološki razvoj. Naša zemlja se našla među pet država (SAD, SSSR, Francuska, Velika Britanija i Japan) koje su umele da projektuju i proizvedu digitalni računar kao vrhunski proizvod digitalne elektronike. To je za ono vreme bilo epohalno dostignuće. To je bilo moguće pre svega zahvaljujući znanju i kadrovima na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, gde su 60-ih godina prošlog veka akademik Rajko Tomović i prof. dr Tihomir Aleksić predavali Digitalnu elektroniku na vrhunskom nivou kao u SAD, gde su inače bili na specijalizaciji.

Obeležavanjem ovog jubileja hteli smo da napravimo vezu između onog i današnjeg vremena i podstaknemo nove ambicije među mladim naučnicima i inženjerima, kao i da ukažemo na to da i danas imamo mlade ljude koji imaju brojne inovacije i uspešne IKT projekte. Imam u vidu nagrade koje se svake godine dodeljuju našim matematičarima i informatičarima na svetskim olimpijadama, projekte koje naše firme dobijaju na međunarodnim konkursima, nagradu „Plaketa DIS" koju dodeljujemo kao Društvo za informatiku i dr. Sve ovo pokazuje da kod nas postoji intelektualni kapital i potencijal koji može na inventivan način da napravi superioran informatički softver, novi informatički proizvod i informatičku uslugu.

U okviru obeležavanja jubileja, Društvo za informatiku Srbije štampalo je monografiju 50 godina računarstva u Srbiji. Objavljen je 21 prilog u kojima su prikazane tehničke karakteristike računara CER-10, njegove primene, značaj za računare koji su kasnije razvijeni itd. Izneti podaci i ocene predstavljaju dragocena svedočenja i stavove autora od kojih su neki bili i akteri najvažnijih IKT događaja tokom proteklih godina. Urednici monografije su Nikola Marković i prof. dr Dragana Bečejski Vujaklija.

Obeležavanjem ovog jubileja želeli smo, dakle, da osnažimo i podstaknemo sve kreativne ljude u IKT delatnostima na nove poduhvate. Međutim, mi imamo veliki problem jer je zbog ekonomske krize domaće IKT tržište skučeno, a podaci kojima raspolažemo pokazuju da je u 2010. godini informatičko tržište u padu. Ovo stanje je odraz svetske a i domaće ekonomske krize. Tražili smo, ali nismo dobili podsticajne mere za dinamiziranje IKT delatnosti, koje bi pozitivno uticale i na sve ostale delatnosti. Poznato je da rast IKT delatnosti od 5% generiše privredni razvoj od najmanje 10%. Hteli smo da stvorimo bolji politički i društveni ambijent za razvoj IKT delatnosti i skrenemo pažnju javnosti na IKT potencijale Srbije koji su veliki, a nedovoljno iskorišćeni. Zapravo, mi smo želeli da napravimo podstrek, da se inicira ponovo jedna takva informatička renesansa u Srbiji ukazujući na to da ima mladih ljudi koji bi umeli štošta tu da naprave.

Na skupove povodom jubileja pozvali smo većinu medija. Neki elektronski mediji su se odazvali, ali je većina klasičnih medija propustila ovaj događaj jer „nije atraktivan i nema senzacije". Takođe, nismo zadovoljni što je i interes političke javnosti jako mali. Političari se najviše bave stranačkim nadmetanjima, malim budžetima, reformom Ustava, reformom administracije, a zanemaruje se IKT infrastruktura koja bi, kada bi bila bolje primenjena, uticala na to da mnogi od problema ne bi ni postojali ili bi bili znatno manji.

Pa, 60-ih godina ja sam bio student i 1962. godine radio sam seminarski rad u softveru FORTRAN i na sistemu bušenih kartica. Tada nisu postojali ovakvi magnetski mediji kao što danas postoje, nisu postojali procesori ovakvi kakve mi danas imamo. Ja sam rešavao neki matematički problem, sabirao sam neke podatke sa merenja koja sam obavio. Za unos podataka koristio sam sistem bušenih kartica. Imao sam 120 bušenih kartica i jedan program koji je trebalo da sabere i odštampa rezultate. Moram da kažem da se to meni mnogo dopalo. I doprinelo je da prihvatim ponudu da radim na računarima. Nisam mogao da pretpostavim da će tehnologija od sistema bušenih kartica stići do onog što je danas. Kao što ni danas ljudi koji izmišljaju ove mikroprocesore ne mogu baš da predvide šta će biti kroz 5–10 godina. Mi naslućujemo da sada dolazi era molekularnih računara, nanoračunara, kvantnih računara, veštačke inteligencije i sl. Ko doživi videće! Ušli smo u fazu razvoja civilizacije u kojoj su primene računara dovele do „informacionog društva" jer su informacije i računari u osnovi svih delatnosti.

Najpre ću reći nekoliko reči o začetnicima računarstva u Srbiji i našim slavnim prethodnicima. To su, pre svega, veliki naučnici i vizionari ‒ Nikola Tesla i Mika Alas. To su dva imena iz 19. veka. Alas je napravio prvu analognu napravu koja je izložena 1900. godine na Svetskoj izložbi u Parizu gde je dobio zlatnu medalju i veliku povelju 1907. godine u Londonu. Nikola Tesla je 1903. godine, za vreme svojih ogleda na Long Ajlendu, ostavio pisanu brošuru sa čuvenih 12 tačaka gde su sadržane sve stvari koje se danas nalaze u svetskoj mreži – internetu. Vi ne možete nijednu stvar od sadašnjeg interneta naći da je nema u tih 12 tačaka Nikole Tesle. Znači, on je preteča interneta, te čuvene svetske mreže. Sada idemo na 20. vek gde bih pomenuo još tri ličnosti koje su bile uzor svima nama koji smo kasnije dolazili i bavili se računarstvom. To su akademici Dušan Mitrović, Rajko Tomović i profesor Tihomir Aleksić. Prva dvojica su uglavnom pravili analogne računare koji su otišli u istoriju. Sada se nalaze samo u muzejima i udžbenicima. A profesor Aleksić je bio prvi rukovodilac Laboratorije za digitalnu tehniku u Vinči gde je započeto projektovanje i izrada računara CER-10, o kome ćemo reći nekoliko reči. I kasnije je vodio Laboratoriju za digitalnu tehniku u Institutu „Mihailo Pupin", koju je posle njega preuzeo inženjer Vrbavac.

Kao što sam rekao, CER-10 je započet u Institutu za nuklearne nauke Vinča. Projekat je počeo 1956. godine, računar je završen 1960. godine, i te godine prvo javno prikazivanje bilo je na Beogradskom sajmu od

23. avgusta do kraja tog meseca. Zatim je stručno prikazan na poznatoj jugoslovenskoj konferenciji ETRAN u novembru iste godine. To je bilo prvo pojavljivanje računara. Odjek je bio veliki.

Moj prvi dolazak u Vinču bio je 1957. godine posle odsluženja vojnog roka. Te godine, u jesen, započeo sam rad na delu koje se zove centralna memorija digitalnog računara CER, pod rukovodstvom profesora Tihomira Aleksića.

Začetnik je Rajko Tomović, koji je mnogo putovao po zapadnim zemljama. On je praktično svake godine bar dva do tri puta bio u Americi, Japanu i u Rusiji. On je imao informacije iz prve ruke. Ali Rajko Tomović je u suštini bio konstruktor analognih računara, koji su u to vreme bili vrlo razvijeni u Vinči. A prvi čovek koji je počeo digitalne računare, koji je dosta prototipa uradio, koji je radio i u digitalnoj telefoniji, digitalni teleprinter, bio je profesor Tihomir Aleksić. On je nešto mlađi od Tomovića, došao je 1952. godine u Vinču, a ja sam došao 1957. godine. On je vodio ekipu projektovanja tog hardverskog dela, kako se to kaže, u kojoj su još bili Ahmet Mandžić, koji je vodio kontrolni upravljački deo, Vukašin Masnikosa, koji je vodio aritmetički deo digitalnog računara, Petar Vrbavac, koji je vodio kompletnu izradu elektronskih modula i elektronskih logičkih kola i Milojko Marić, koji nam se pridružio tek 1958. godine, već na polovini projekta, koji je radio taj deo oko centralne jedinice upravljačkog organa. Profesor Aleksić je bio vrlo inventivna ličnost, vrlo impulsivna ličnost, pre svega... Imao je brojne konflikte sa raznim saradnicima i pre i posle. Ali je ostavio dubok trag, ne samo u Beogradu, nego i u Nišu. On je prvi osnivač ETF-a u Nišu i prvi dekan. Bio je i prorektor Univerziteta u Nišu. Ostavio je dubok trag i u niškoj industriji. Bio je predavač na više fakulteta. On je od 1970. godine već prešao u nastavu. Vodio je prve moderne programe i predmete kao što su Arhitektura računara, Programiranje računara, Osnovi računarske tehnike; napisao je prve udžbenike iz računarstva. Sadašnji profesori su njegovi đaci, i svi su kasnije pisali te udžbenike iz računarstva. I po tome je Univerzitet u Beogradu bio jedan od najpoznatijih u celoj Jugoistočnoj Evropi. Malo je tada bilo univerziteta koji su imali udžbenike iz računarstva. Ja sam prvo predavanje iz računarstva čuo na postdiplomskim studijama iste godine kada je završen računar, kod akademika Rajka Tomovića. On je držao predavanja iz analogne i digitalne računarske tehnike. Čistu digitalnu tehniku predavao je profesor Tihomir Aleksić, kasnije dugogodišnji dekan Borivoje Lazić, Veljko Milutinović i čitava plejada poznatih profesora.

Teslu imamo i u modernim komunikacijama i u modernoj energetici. Tesla u energetici je na putu da se primeni na linearne motore, na vozove budućnosti, kako se oni nazivaju. U telekomunikacijama se danas primenjuje sve više i više onih Teslinih ideja i zamisli sa početka prošloga veka, kada je govorio da ćete imati jednu malu kutijicu koju ćete držati u džepu i sa kojom ćete imati kontakte sa svim ljudima u svetu. Moći ćete da se obraćate banci, moći ćete da rezervišete karte, da dobijete podatke o tačnom vremenu, o meteorološkim uslovima. Dakle, to je sve zamislio. Moći ćete da šaljete slike, fotografije, moći ćete da primate dokumenta i tako dalje. On je već to video u jednoj budućnosti koja je nastupila u sledećih skoro 100 godina. Pa, kada gledamo šta je sve tamo zamislio i rekao, i dan-danas nemate sve u takvoj razmeri, ali tome svet teži.

Pa kada to kažem – to je ovo opšte komuniciranje, opšte korišćenje tih napravica koje nosite sa sobom, koje su sve moćnije i složenije, koje imaju u sebi mini-kompjutere koji imaju ogromne memorije. Sve to je, u stvari, išlo ka tome da se stvori to što je on zamišljao. U ono doba, naravno, ni on nije mogao da zamisli kako će to tehnički izgledati, ali je predosetio da tehnika ide ka tome, da je sve moćnija i moćnija. On je sam dao nekoliko originalnih priloga, kako je on to govorio, koji su već bili daleko ispred onog doba kada su se slali najobičniji signali, kratke i telegrafske poruke. On je već onda govorio da će sve to moći da se šalje i prima, ali na jedan mnogo kompleksniji i složeniji način. Tako da praktično imate kancelariju gde god se nađete, imate komunikaciju gde god se nađete, sa čitavim svetom.

Kažu za njega da je i začetnik interneta u neku ruku. Ta opšta komunikacija u svetu, koja se razvila zahvaljujući internetu, zapravo je dobrim delom bila ta komunikacija koju je on zamišljao da ćete imati. Ta razmena znanja… On je rekao da ćemo imati kontakt sa bibliotekama, svim svetskim bibliotekama. A nećemo morati da idemo tamo u biblioteke. On je bio čovek koji je video kuda ide svet i kuda idu telekomunikacije ovoga sveta.

Danas ima tih ljudi koji se bave prognoziranjem šta će se desiti. Nekad je valjda Tesla bio jedan od retkih koji je govorio o budućnosti i to na jedan znalački i stručan način. Ja znam, recimo, u ovoj oblasti u kojoj sam ja ‒ u telekomunikacijama ‒ kaže se da tranzistor danas ima snagu 1 W, kroz deset godina imaće 7 W, kroz 20 godina imaće 50 W, i tako dalje. To je prosto neka prognoza. I onda ljudi, kada prođe tih 20 godina, vide da li se to desilo, da li se to ostvarilo. Tesla nije rekao nikad da će to biti za pet ili za deset godina. Ali je rekao ‒ biće. I to njegovo predviđanje prevazilazi i njegovo tehničko znanje. To mora da je vezano sa nekim njegovim subjektivnim osećajem za te stvari koje dolaze. Čuda koja će stvoriti elektricitet, kako je pisao. To je napisao u nekoliko članaka oko 1915. godine kada je izgubio svoje laboratorije i kada nije više mogao praktično da radi na način kako je on to voleo – da sedi u laboratoriji i da razmišlja, da stvara i potvrđuje svoje teorije. On je onda počeo da piše. Pisao je, recimo, o čudima koja će nam stvoriti elektricitet, pa onda kakav će biti pogon brodova pomoću električne struje. „Bajku o elektricitetu" je napisao u tom periodu. Dakle, on je bio zanesenjak elektriciteta i uspevao je da oseti kako će to doći u budućnosti.

Jedan čovek iz Eriksona govorio je o razvoju Eriksona i predstavljao je ono što je Erikson ostvarivao, a pominjao je s vremena na vreme i Teslu, koji je takve neke stvari zamišljao da će se u svetu stvoriti. Jer danas se i nama stručnjacima koji smo totalno u toj oblasti, gde se stalno javljaju nove stvari, još uvek desi da nas iznenadi nešto novo. Ja sam, recimo, jedno vreme aktivno putovao po svetu. Nekako tada ne osetiš mnogo neke skokove. Pa je onda došao period naše zatvorenosti. Onda, posle svega nekoliko godina odeš napolje i najedanput vidiš nešto, ne snalaziš se na prvi pogled. Pa onda posle vidiš da možeš da se snađeš. I to su stvari koje se dešavaju u svetu. A nemoguće je predvideti sve to. Recimo, internet danas i nekad kako su ga zamišljali… On je krenuo sasvim drugim putem. U stvari, to je trebalo da bude neki univerzitetski sistem povezivanja. Pa se onda širio polako, polako. Pa niko nije u početku sanjao da će to doći do tih razmera i do takvog nečega. Pa i danas se pitate da li će u budućnosti knjige biti potrebne, da li će biti potrebno ići studirati jer će sve što nekog zanima moći da se nađe. Vi napišete na internetu „Nikola Tesla" i pojavi se 1870 raznih odrednica koje onda možete da pročitate. Zamislite koji su to brojevi. Ima ih 1.870.000. Ne možete to ni da pregledate.

Tesla se razlikovao od svojih savremenika. Tesla je već to zamislio i kao jedan radiodifuzni sistem, gde ćete vi moći iz jednog centra da šaljete vesti i signale, štampaćete knjige na daljinu, kako je on govorio, sve iz jednog centra. Jedno od tih njegovih predviđanja je da vi morate da zaštitite poruke u prenosu od onih koji bi hteli da kvare sve to. A drugo, postojale su smetnje u prenosu, naročito u početku radio-tehnike. Svaka munja, grom koji je bilo gde u svetu delovao ‒ on je prosto dolazio u vaš prijemnik i kvario vam je prijem. Tesla je već tada smislio jedan način koji je vrlo elegantan i lukav. Da ne koristi samo, kako je on prema prvom i osnovnom planu rekao, jednu frekvenciju, jednu talasnu dužinu, nego da se istovremeno šalje podeljen signal na više frekvencija. On je konkretno išao na dve-tri i rekao da je to već dovoljno za impulse. To je sistem koji, prema njemu, služi i za zaštitu poruka i za ostvarivanje tajnosti u prenosu poruka. Jer to je neophodno. Zamislite, on je već tada osetio to da, s obzirom na to da se emitovanje vrši tako da ga svako može primati, ako ne želite da svakome to dostavite, morate imati neke pravce i načine da to kodirate. Mi to danas zovemo kodiranje. To je vrlo važno.

Jeste. To je danas strahovito razvijena tehnika zaštite. Vidite, i to potiče od njega. Kada je bio u Kolorado Springsu 1899. godine, on je zamislio taj sistem i pravio ga. Pravio ga je i koristio da bi mogao istovremeno da pokreće nekoliko brodića ili nekoliko automata, tako da jedni drugima ne smetaju. Ako se ja usmerim tačno na jedan određeni automat, drugi ne reaguje na to. I to je on probao, proverio i radio. Kažem, to je toliko bilo ispred vremena, da se faktički ta tehnika koju mi danas zovemo tehnika raspodeljenog spektra nije uopšte praktično primenila, tek posle 60, 70 godina od tog doba. Ja sam to rekao ljudima kada samo imali na ETF-u u Beogradu simpozijum o takozvanom spregspektrumu, slanju signala raspršeno preko spektra, gde morate da imate specijalni prijemnik koji će da sakupi to raspršeno, gde obični prijemnik prima to kao šum, ne može ništa da razazna. A ovaj specijalni prijemnik to razaznaje, naravno. Kada sam to ljudima koji su držali simpozijum sa nekim strancima rekao, oni su prosto stali, ćutali. Kažem ‒ to je iz 1900. godine. A oni su to razvili 1980. i neke godine. Mi opet pokušavamo da radimo ono što je i Tesla hteo, što više bežičnog prenosa.

Vi imate računar, imate miša koji više ne mora da bude priključen kablom. Imate mogućnost da vaš laptop ne bude priključen kablom na mrežu, na internet, nego ide sve preko bežičnog načina, direktnog. Dakle, to je isto što je Tesla u onom svom sistemu bežičnog prenosa snage predvideo.

To se još nije desilo u punoj meri. Na Elektrotehničkom fakultetu možete sada da nosite svoj laptop iz jedne tačke u drugu i gde god stanete, možete da dobijete vezu, kao da imate žičnu i kablovsku vezu, a u stvari je veza bežična. I to je to čemu se sve više teži. Recimo, kada imate kablovsku televiziju danas, žice ipak dolaze do vas. U svetu se predviđa da će tu doći jednog dana stakleno vlakno, zato što ima šanse da dâ mnogo veće kapacitete. Vi ćete onda moći mnogo više da primate informacija i podataka velikom brzinom. Ali, i tu se radi opet na tom bežičnom prenosu. Znači, doći će negde u blizini. Postoji centar iz koga ide neki potcentar iz koga se emituje, i vi direktno dolazite i primate te signale. To se sve više i više širi. Ali kažem, evo, širi se sto godina. Još kad je to u Teslinoj glavi bilo zamišljeno da će se ostvariti.

Da. Ti članci su bili ponekad suviše opšteg karaktera. Ali je negde bilo zapanjujuće mnogo detalja. Recimo, sećam se jednog našeg profesora koji se bavio procesnim računarima, računarstvom. Kada sam mu jedanput pokazao šta je Tesla napisao 1899. godine u vezi sa upravljanjem svojim brodićem, ovaj čovek je bio zapanjen. Kazao je: „Pa ovo je kao da sam ja pisao kako danas izgleda procesni računar!". Tesla je zamislio brodić kojim možete da upravljate radio-putem. Ali, u sledećoj fazi nećete morati sve da mu saopštavate. On će imati i mogućnost da sam odlučuje. Recimo, da mu unapred zadate zadatak da kada nešto čuje, on se usmeri na tu stranu. Ili kada nešto vidi, da se usmeri. Vi znate da danas, nažalost, i projektili mogu to da urade. Jednostavno se programiraju, oni sami sebi određuju put kuda idu, jer sve je oko njih unapred programirano. Tesla je takav brodić opisao 1898. godine. I patentirao ga je u nekih desetak zemalja. Međutim, nije se to uopšte u sledećih pedeset, šezdeset godina realizovalo. Ima tu još nešto u tehnici, ovoj telekomunikacionoj posebno, da ipak i najlepše i najsigurnije ideje koje će se ostvariti, vi ne možete danas da ostvarite. Neke ideje traže razvoj tehnologije. Trebalo je da se otkrije tranzistor. Elektronska cev nije postojala kada je to Tesla govorio. Ali kada se ostvarila elektronska cev, napravljeni su novi koraci, mada još uvek nije moglo da se koristi to što je on zamišljao – taj automat, sa nekom vrstom pozajmljenog razuma.

Dobili smo i mnogo kompaktnije računare, ali još uvek to nije bilo dovoljno da se stvore laptop računari. Oni su stvoreni tek mnogo godina docnije kada se razvila tehnika proizvodnje integrisanih kola, i to superintegrisanih. Postoji velika razlika kada neko pogađa i nagađa. Tesla je stvarno imao neki uvid u budućnost.

On je takođe govorio da ćemo imati mogućnost da prenosimo planove, mogućnost da prenosimo tekstove i tako dalje. Tako je on to zamislio. Imao je čak neke ideje i o tome kako bi se slika prenosila. Ja sam to pronašao u njegovim dnevnicima, beleškama iz Long Ajlenda, taj njegov neostvareni san.

Upravo zbog toga što nove tehnologije, kao što sam pokušao u knjizi da objasnim, imaju ogromnog uticaja na sve oblike našeg života ‒ od društvenih odnosa preko ekonomije do kulture. U tome ima i pozitivnih uticaja koji guraju naše društvo napred, ali istovremeno postoje i pojave koje nisu tako lepe ni dobre za dalji napredak čovečanstva. Moje mišljenje je da ne treba kriviti ili zaustavljati tehnologiju, treba je prihvatiti, pratiti i biti u toku.

Teško je reći. Po mom mišljenju, ona je namenjena studentima Fakulteta političkih nauka koji se spremaju za oblast novinarstva i slično. Namenjena je i sociologiji i drugim društvenim naukama. Ja sam u knjizi pokušao da prikažem šta je to današnja nova tehnologija i na koji način vrši uticaj u društvu. Prema tome, svi oni koji proučavaju društvo moraju biti svesni koji je udeo tehnologije u oblikovanju tog društva.

Najjednostavnije bi bilo reći da je diskurs ono što nam tehnike govore. Međutim, diskurs onako kako sam ga ja shvatio i kako ga mnogi drugi autori shvataju, to je u suštini ono što tehnologija vrši kao uticaj, što vrši kao alatka u službi čoveka, ono čime tehnologija izlazi iz okvira užeg domena svoje primene. Tu sam naveo najjednostavniji primer. Motor sa unutrašnjim sagorevanjem nije samo jednostavniji i bolji način prenošenja roba i ljudi sa jednog mesta na drugo, već je izmenio oblik naših gradova, pejzaža, čak je izmenio i odnose u porodici. U svim tim oblastima proširio se diskurs motora sa unutrašnjim sagorevanjem. To sam naveo samo kao primer, jer je tehnologija stara više od sto godina. Ona i dalje vrši svoj uticaj. Okrenuo sam se onim tehnologijama koje su danas aktuelne, koje danas otkrivamo i kao tehnologije i kao uticaj na sve sfere našeg života.

Najpre je potrebno dati jedan kratak uvid u to šta je ta tehnologija. Isto tako proučiti to mnoštvo tehnologija koje sa nalaze oko nas i koje se danas razvijaju i istražuju. Za neke možda još nismo čuli jer su tek ušle u laboratorije. Bilo je potrebno utvrditi koje su to tehnologije dostigle svoju tačku ravnoteže, a koje su došle do onog stepena da ne vrše uticaj samo na oblast svoje primene već i na druge oblasti. Tu su u pitanju digitalne tehnologije, genetike, fotonike, novih izvora energije. Veliki broj tih tehnologija sada se nalazi u istraživanju, mnoge od njih obećavaju da će bitno promeniti svoju oblast.

U svakoj od tehnologija koje vidimo u modernom vremenu možemo konstatovati da se njena primena razvija do određene granice koja odjednom počne da sprečava dalji razvoj. Najjednostavniji primer je primer železnice koja je krenula da se razvija u 19. veku i u jednom trenutku kada je sagledan sav značaj železnice, kada je počela da se koristi masovno za prevoz robe i ljudi, ustanovilo se da ne može da preveze onoliko robe koliko bi se želelo, jer šine to ne mogu da izdrže. Bilo je to pitanje neke sasvim druge oblasti – proizvodnje gvožđa, čelika, koja je ograničavala rast železnice. Onda je nađen način da se relativno jeftino u velikim količinama proizvodi čelik, i to je bilo razrešenje te krize. S druge strane, bila je i kriza kontrole. Dešavao se veliki broj sudara vozova jer nije bilo načina da se javi nešto brže nego što je sam voz išao. Pojava Morzeovog telegrafa je to razrešila.

To je i počelo sa telekomunikacijama. Prvi patent koji je deponovan 1937. godine bio je patent za prenos telefonskih razgovora digitalnim putem, kako se tada nazivala kodna impulsna modulacija. Praktično su telekomunikacije bile prva oblast u koju je prodrla digitalna tehnologija. Razlog je bio jednostavan. Da bi ona došla u radio i u televiziju, bilo je potrebno još mnogo razvoja i još mnogo otkrića u baznim tehnologijama. Zatim i film koji je vrlo dugo gledao sa visine na elektronsku tehnologiju. Tek poslednjih godina počeo je da shvata do koje mere elektronika može da pomogne u izradi filmova. S druge strane, i ona je dostigla nivo koji je bio potreban filmu. Prethodna nije bila dovoljna. Nakon toga je neminovno počela da se širi i na druge oblike umetničkog izražavanja.

Ja sam prošao kroz period kada se digitalna tehnologija počela pojavljivati na radiju i televiziji. Taj momenat tog naslućivanja ogromnih mogućnosti koje nam još nisu bile u rukama, ali smo videli da će pružiti daleko više, fleksibilnije i bolje nego što smo imali do tada ‒ jeste možda taj momenat. S druge strane, drugi ključni element je bilo pitanje digitalne kompresije i konvergencije. Odjednom svetovi telekomunikacija, audio-vizuelnog i računara postaju jedan svet. I ovo što danas radimo verovatno se snima na računaru. Taj momenat je za mene bio ključan i izuzetno značajan u ovoj oblasti.

Znate, tehnologija neminovno menja društvene odnose. Već sa pojavom prvih modernih tehnologija dolazi do prave revolucije koju danas nazivamo Industrijska revolucija u 18. veku. Revolucija, to je jedan potpuni obrt – obrće se celokupno društvo i njegove osnove. Odnos između tehnologije i društva uvek je takav da bitno i ključno menja odnose u društvu. Krajem 18. veka pojavile su se velike razlike između sela i grada – grad je preuzeo primat nad selom. Pojavile su se nove klase preduzetnika i najamnih radnika, povećala se pismenost – biti industrijski radnik zahtevalo je bar mali, osnovni deo pismenosti. Vidimo da je to korenito izmenilo društvo civilizovanog sveta tog vremena. Ista stvar je i danas. Kada gledamo uticaj digitalnih tehnologija na današnje društvo, vidimo da je velika promena počev od toga da su rascepi između generacija postali sasvim drugačiji. Imamo sada mladu generaciju za koju se sve to podrazumeva i stariju generaciju koja se muči i neće da prizna da sve to ne može da razume. Dolazi do dodatnog nesporazuma međugeneracijskog koji se dodaje klasičnim nesporazumima. Sve više se menja odnos između klasičnih ekonomija i novih ekonomija zasnovanih na cirkulaciji informacija.

Sada je došlo do jedne bitne promene. Informacija kao takva nije više samo jedan podatak, već je dragocena roba. Pojavila se nova roba na tržištu – informacije i način cirkulisanja te robe. Odnos između onoga ko je na izvoru tih informacija i onih koji primaju informacije bitno se menja. Sada postoji jedna druga vrsta zavisnosti. Svet počinje sve više da zavisi od sve manjeg broja velikih kompanija koje u svojim rukama drže glavne izvore softvera i hardvera koji su bitni za dalji napredak svake zajednice. Bez obzira na poreklo, to je jedan drukčiji društveni odnos koji se sada uspostavio između vlasnika te vrste materijala i drugih.

Pojedinac je sada u jednoj neobičnoj poziciji. S jedne strane mu je jako ugrožena privatnost i identitet. Vrlo često on nije svestan toga. Čist primer su „superkartice" u radnjama. Sada odjednom neko preko te „superkartice" zna gde i šta kupujete. Vaš profil potrošača počinje da bude poznat prodavcu. To je jedan korak. Postepeno postajete ogoljeni na javnom trgu. To je jedan aspekt. Drugi je da se pomoću svih tih novih tehnologija sve više prate pojedinci. Ako imate kreditnu karticu, svaki put kada platite negde, zna se da ste kupili nešto u tom i tom broju. Kada uključite mobilni telefon, zna se kod kog ste predajnika bili. Pojedinac je pod većom kontrolom i efikasnijom i suptilnijom nego kod Orvelovog Velikog brata. Tamo su bile televizijske kamere i televizor vas je gledao, što danas nije naučna fantastika. Vi ste u celom odnosu sve više praćeni i razgolićeni. Samim tim, za te koji vas prate vi ste roba. Niste samo potrošač već i roba koju će jedan prodavac da menja sa drugim prodavcem. Tu postoje načini da se čovek ne prepusti tome. Bila je jedna grupa u Engleskoj koja je pravila čitav jedan program grada minimalne pratnje.

Uloga kulture je ključna. Postoji teorija da je ceo sistem postavljen kao niz koncentričnih slojeva, a da je u jezgru kultura i da se dalje širi. Tako da je kultura, što se kod nas nedovoljno uviđa, bitan pokretač društvenih i ekonomskih procesa. U domenu kulture, još od

19. veka kada je došlo do raslojavanja na elitnu ili vrhunsku, popularnu ili masovnu kulturu, taj deo masovne kulture je hipertrofirao. Sada se sve više okreće ka zabavi. Dolazi do hiperprodukcije zabave. S druge strane, to se vidi kod bestselera.

Postoji. To se ogleda u vizuelnim umetnostima i na filmu i televiziji. Jer ono što omogućava digitalna tehnologija u tim oblastima, čini da se javljaju novi proizvodi nezamislivi u onom prethodnom vremenu. Ta kiber-kultura je alatka pomoću koje su urađene neke jako zanimljive i značajne stvari. Određen broj vizuelnih umetnika je napravio sjajna dela zahvaljujući novim tehnologijama u okviru toga što se naziva kiber-kultura. Tako da je ona pomogla i stvaranju vrhunskih dela i pomogla još većoj diseminaciji dela za najniži zajednički imenitelj.

Genetska istraživanja su započela relativno kasno u odnosu na druge tehnologije. Genetika je nešto čime se čovek odavno bavio ‒ samo ukrštanje raznih biljnih vrsta, izbor najboljih pasmina u nekom rodu. Čovek se instinktivno bavio jednom vrstom genetskog izbora. Današnja genetska tehnologija se bavi direktno igranjem sa genima. Ono što se menjalo kroz 5-6 generacija neke pasmine, danas se to radi tako što se utiče direktno na genetski kod te životinje. One osobine koje su nama zanimljive podstiču se direktnom intervencijom na genetskom materijalu. To je taj element koji je vrlo značajan i može da donese velike koristi. I donosi ih. Mi pomoću genetike možemo da utičemo laboratorijskom manipulacijom genetskog materijala na razvoj biljaka i životinja.

To je vrlo bitno pitanje. S jedne strane, postoji opasnost da se zaletimo i poletimo za nekim novim tehnološkim dostignućem. Čini mi se da je to sa genetikom sada slučaj jer veliki broj naučnika smatra da bi tu genetski modifikovanu hranu trebalo još više ispitati pre nego što krenemo da hranimo životinje i ljude. To je neophodnost opreza koji se nameće. S druge strane, primer ovce Doli koja je klonirana ukazuje da možemo da kloniramo i komplikovana životinjska bića, pa ako hoćete i čoveka. Dolazimo do pitanja koje je izuzetno bitno etički: da li se može i sme uticati na dalji biološki razvoj čoveka preko genetske manipulacije? To se još uvek ne može. Ali dosadašnja istraživanja pokazuju da će i to moći da se uradi jednoga dana. Dolazimo do pitanja: šta ćemo modifikovati? Postavlja se pitanje ko određuje šta je lepše i bolje, ko će reći da bi mi kao ljudska rasa u budućnosti trebalo da izgledamo ovako ili onako. To pokreće jedan veliki broj ozbiljnih etičkih pitanja koja se vrlo glasno čuju. Ta ideja o modifikaciji se polako naslućuje.

Treba davati punu podršku razvoju novih tehnologija jer će one doneti neke nove mogućnosti i vidike. Istovremeno treba veliku energiju uložiti u razvoj etike i etičkih pitanja u vezi sa zloupotrebom tehnologije, a svaka se tehnologija može zloupotrebiti.

„Nano" je matematički izraz koji je jednak deset na minus deveti, ili znači jedan pa devet nula. Ta tehnologija se naziva nanotehnologijom jer omogućava manipulaciju materijom na nivou molekula koji su u nanorazmerama. Tako modifikovati materijale, tako pripremiti i obraditi materijale za određene namene, što se ne bi moglo postići makroputem. Ta nauka se razvija i na njoj se dosta radi. To je nauka koja će omogućiti proizvodnju specijalnih instrumenata. Kriogenika je pitanje niskih temperatura. Postoji temperatura takozvane apsolutne nule ili -273 stepena Celzijusova, na kojoj materijali postaju hiperprovodnici, plemeniti gasovi prelaze u čvrsto stanje. Može se postići, ali uz užasne troškove. Ona bi mogla bitno da utiče na razvoj digitalne tehnologije. Onda bi računari trošili daleko manje električne energije, mogli bi i procesi procesiranja da se bitno ubrzaju.

Kao i uvek, kada završite i kada prođe jedno kratko vreme, počnete da razmišljate da li je sve unutra što je trebalo da bude, da li je trebalo nešto doraditi, da li je dovoljno pažnje posvećeno pitanjima.

Kada prođe 33 godine rada u visokom školstvu, onda je tu već nekako blizu kraj karijere. Onda se vrši pregled šta je sve urađeno. U tom pregledu ja sam konstatovao da je stvarno prošlo 33 godine od tog predavanja. Pogledao sam slajdove i došao do zapanjujućeg zaključka: ako bih danas održao predavanje po tim istim slajdovima, ono bi bilo jednako moderno kao i sva današnja predavanja. Onda sam rešio da kolegama i studentima napravim rimejk tog predavanja koje će biti sa istim slajdovima kakvi su bili. Ali hteo sam i da to predavanje bude povod da se vratimo unazad u vreme koje je bilo, da vidimo koje su bile reference, ko je šta i kada radio, kako je izgledao internet, računarske mreže, kako je izgledala naša država. Eto, napravio sam predavanje i jako sam zadovoljan.

To prvo predavanje je bilo na predmetu koji je prvi put uveden na Univerzitetu u Beogradu. U tadašnje vreme, računarske mreže u visokom školstvu su se izučavale samo na Vojnoj akademiji u Zagrebu iz razloga što je Vojna akademija u to vreme pratila trendove koji su bili na Zapadu, a na Zapadu je primena računarskih mreža u vojsci bila dosta razvijena. Privreda je dosta radila u oblasti računarskih mreža u to vreme, jednostavno je tražila kadrove iz oblasti računarskih mreža. To je koštalo dosta. Preduzeća su tražila da se u okviru obrazovnog formalnog procesa kod nas napravi univerzitetska nastava i da se naši stručnjaci obrazuju na našim prostorima. Potreba je postojala. Na FON-u, profesor Ćirić je rešio da napravi novi studijski program koji se zvao „Programiranje i računarske mreže". Onda je meni, kao mladom naučniku koji je tek stasao i bio oran za rad, dao zaduženje da pripremim taj predmet. Ja sam to ozbiljno shvatio. Imao sam pomoć od starijih kolega. Napravio sam ga tako kako sam ga napravio. I dan-danas se ne bih postideo.

Što se tiče računarskih mreža, nije se promenilo ništa konceptualno. Promenili su se tehnologija i rezultati. Potrebe su ostale iste. U vreme kada su nastajale računarske mreže, 70-ih i 80-ih godina, prvenstvena potreba za njima je bila u preduzećima. Ona su tražila nove načine za sinergiju, a komunikacija je jedan od osnova da bi se ostvarila veća sinergija, produktivnost. Naravno, dosta toga se uradilo. U to vreme su pošte shvatile, i to na međunarodnom nivou, da je to nova šansa i proširenje telefonskog saobraćaja. Razvijena je neka računarska mreža u okviru Svetskog poštanskog sistema koja se zvala X25 mreža. Naša država nije zaostajala za svetom. Tadašnja Jugoslavija je bila na nivou Španije, Italije, Grčke. Bila je deo jedinstvenog evropskog sistema. U vreme kada sam pripremao predavanje, u državi je bilo oko 1000 priključaka same te računarske mreže YUPAC, koja je služila samo za poslovnu svrhu jer je bila poprilično skupa za privatnu upotrebu. Ta sinergija programiranja i računarskih mreža bila je nova oblast informatike koja se nazirala. Stariji profesori sa našeg fakulteta su to videli i dali su mi šansu da radim dalje i da se razvijam u toj oblasti. Tek deset godina nakon tog predavanja u nastavnom planu Univerziteta u Beogradu počeli su da se inicijalno pojavljuju predmeti koji su navedeni kao računarske mreže. U to vreme je to bilo dosta hrabro.

Bilo je mnogo zainteresovanih. Prva generacija je brojala oko 150 studenata koji su slušali predmet. Svi su hteli kombinaciju programiranja i računarskih mreža. To je za sve njih bila šansa. Meni je bila šansa da radim nešto novo, da stvorim nešto novo. Internet ni izbliza nije bio popularan kao danas. Sticajem okolnosti, bio je bolje prilagođen društvenim zahtevima, to je tehnologija koja je jeftina i dostupna svima.

Da. Internet počinje negde početkom 70-ih godina, kada se prvih nekoliko fakulteta u okviru američkog projekta povezalo i pomoću poprilično rudimentarnih metoda povezivanja počeli da razmenjuju informacije. Tada je to za akademsku sredinu bilo napredno. Za profesionalno povezivanje to i nije bilo napredno. Evropa nije u to vreme mnogo polagala u internet. Cele 1980. godine trajao je rat protokola. Jedan od vodećih protokola bio je OSI protokol, ali nije imao šanse protiv tehnički inferiornog internet protokola koji je bio prilagođen novim PC računarima, jeftin za upotrebu. Počeli su da se pojavljuju servisi koji su nešto slično današnjim društvenim mrežama. Jednostavno širi krug ljudi je prihvatio internet iako je bio tehnički inferioran. Mi i dan-danas plaćamo ceh tog prihvatanja. Ovolika količina programera koja se traži na tržištu posledica je toga što se svi sistemi baziraju na tehnički inferiornom protokolu koji zahteva mnogo više programerskog rada. Kada sam pripremao predavanje 1985. godine, bio je jedan domen, 1986. godine šest domena, 1987. već je bilo 20.000 domena. Iz toga se moglo naslutiti da će internet biti preovlađujući protokol u budućnosti. Ja sam se tada orijentisao na internet.

Ni tadašnje predavanje se nije mnogo razlikovalo od današnjeg predavanja. Možda se malo tehnologija promenila. U to vreme, koristili smo grafoskope i folije. Imali smo flomastere u boji. Koristili smo lenjire, šestare. Kopirao sam folije koje sam tada pravio, pa sam ih puštao sa računara jer nismo mogli da nađemo grafoskop.

Kažu da je to praktično isto.

U suštini, vrlo je slično. Ambijent je malo drugačiji. Da su tadašnji studenti imali mobilne telefone, verujem da bi ih oni jednako koristili kao i danas. To se može videti iz njihove želje da koriste neke nove tehnologije, da koriste računarske mreže. Mislim da što se tiče entuzijazma, studenti se uopšte ne razlikuju. Razlikuju se samo tehnološki i društveni ambijent. Društveni ambijent nije bio tako liberalno orijentisan kao danas. Što se tiče mladih ljudi, tu nema razlike. Oni se jednostavno suočavaju sa onim što im je na raspolaganju. Naš je zadatak, i onda i sada, da im pomognemo najbolje što možemo.

Uvek postoji broj studenata koji su orijentisani ka akademskom okruženju. Naš je zadatak i dužnost da im pružimo pravo znanje, vrednosti i doktorske studije. Čini mi se da naše univerzitetsko okruženje još nije spremno na izazove koje savremeno društvo donosi. Ako bismo taj segment doktorskih studija malo popravili, tu bi moglo biti napretka.

Mi već jesmo u dobrom društvu. Bez obzira na sve ove probleme sa kojima se suočavamo, Univerzitet u Beogradu je negde na sredini Šangajske liste. Polovina EU nema svoj univerzitet na Šangajskoj listi. Od druge polovine, veliki broj univerziteta su iza BU na listi. U tom smislu, u dobrom smo društvu – među 30% najboljih u svetu.

Nisu. Entuzijazam profesora univerziteta je najvažniji u naučnom i istraživačkom radu. On nije nestao tokom sankcija. Kakva god da je bila država, čak i tokom sankcija se naučno istraživački rad podržavao. Projekat akademske računarske mreže je u celini realizovan u toku sankcija. Moja malenkost je imala tu čast da bude jedan od projektanata računarske mreže u to vreme. Godine 1992. napravljen je projekat računarske mreže. Tada se dogodio raspad celog obrazovnog sistema u Jugoslaviji. Trebalo je da mi napravimo taj srpski deo. Sticajem povoljnih okolnosti, prihvaćen je moj predlog za koncepciju računarske mreže bazirane na internetu. Mi smo imali sredstava. Onda se ogroman novac ulagao u optičke kablove. Mi smo mogli naš deo interneta da povežemo preko poštanske mreže sa internetom u Americi gde smo imali kolege, prijatelje koji su nam omogućavali da našu elektronsku poštu prenesemo ovde. Naš internet je sve vreme sankcija funkcionisao. Otežano, uz velike napore i entuzijazam, ali je funkcionisao. To iskustvo je osnova. Preneseno je i na studente koji se bave računarstvom, mrežama uopšte. Godine 2001. osnovao sam postdiplomske studije na FON-u za elektronsko poslovanje.

Bilo je mnogo lepih i zanimljivih događaja. Bilo je i mnogo uspomena. Okvirni projekat u okviru koga smo sarađivali bio je „Sistem naučnih i tehnoloških informacija Jugoslavije". To je praktično razvijanje akademske mreže. Akademska mreža je bila i bibliotečka mreža i sve što je bilo vezano za naučnoistraživački rad. Od tog vremena potiče i današnja Univerzitetska biblioteka. Imali smo dosta neprilika vezano sa sankcije i raspad Jugoslavije. Naročito je neprijatna bila situacija sa Slovencima. Oni su gušili razvoj našeg interneta koliko god su mogli i na sve moguće načine. Čak je i glavni čovek na internetu, Džon Postel, morao da interveniše lično i da dodeli Srbiji administraciju nad .yu domenom. Slovenci su tada želeli da zadrže administraciju nad .yu domenom, lično mislim samo da bi nas držali što dalje od razvoja računarskih mreža. To je trajalo dosta dugo. Neočekivano je rešeno u našu korist. To nam je dosta pomoglo za dalji razvoj. Kompletna infrastruktura je bila pripremljena za internet vezu posle sankcija. Država je dosta pomagala. Rađeno je planski i ozbiljno, postignuti su ozbiljni rezultati.

Danas su izazovi drugačiji. Ranije je izazov bio nešto pionirski uvesti. Ja sam uveo taj predmet Računarske mreže i video sam da nije budućnost u samoj tehnologiji računarskih mreža, iz razloga što je u tom ratu protokola pobedio protokol koji je tehnički inferiorniji. Iza njega su stajale neke modernije društvene vrednosti. Stajale su društvene snage koje su htele slobodu i demokratiju u tom mrežnom povezivanju. Ceo internet je napravljen da sve bude naše, jednako. Ja sam shvatio da tehnika nije važna i da su društveni odnosi važniji. Da je najvažnija primena sve te tehnike u biznisu – da se rađaju neki novi poslovni modeli i da mi treba da ih istražujemo i prenesemo studentima. Imao sam dva izazova. Prvi je bio 1986, drugi 2001. Sada su izazovi drugačiji. Nama nedostaju doktorandi. Nama je izazov napraviti sa svim ovim iskustvom dobru doktorsku školu. Ja mislim da u okviru svoje katedre imam jednu od najboljih doktorskih škola u Evropi. Objavljujemo radove u najboljim svetskim časopisima. Cilj je da napravim doktorsku školu i doprinesem generisanju nove generacije profesora koji će moći da odgovore svim onim potrebama koje savremeno društvo postavlja pred obrazovni proces.

Onako kako se ljudsko društvo bude razvijalo, tako će se i internet razvijati. Internet je sredstvo komunikacije. Kao što je nekad bila pisana reč. Ona je imala ogromno ograničenje za prenos znanja jer je bila linearna, nije se mogla brzo pretraživati i teško se prenosila. Nastale su nove tehnologije koje omogućavaju da reč, zvuk, sliku prenesemo sa jednog mesta na drugo. Internet će se razvijati u dva pravca. Jedan je tehnički, drugi je društveni. Tehnički pravac u tom smislu da kada komuniciramo sa drugima, možemo sva svoja čula da upotrebimo. Obično komuniciramo glasom, slikom. Isto tako nam je važno čulo dodira, mirisa, prenos slike i ambijenta koje hoćemo da prenesemo. Tehnologije virtuelne realnosti će se razvijati. Mrežne tehnologije imaju veliki izazov. Virtuelna realnost će postati nešto slično onome što smo imali prilike da vidimo u Matriksu. Drugi deo se odnosi na to da se budućnost mreža ne može odvojiti od civilizacije. Ako današnja liberalno orijentisana civilizacija ne učini pomak ka nekim levim idejama, nekom više ljudski orijentisanom društvu, posle nekog vremena sve ono, kao na primer levo orijentisane ideje hipi pokreta, što i dan-danas održava internet na nivou da je nadnacionalan ‒ jednostavno će nestati. Ali ako se društvo pokrene i pojavi se neki novi pokret kao hipi pokret, možemo da se nadamo da ćemo doživeti bolji scenario.

Tehnologije su etički neutralne. Mogu se jednako upotrebiti kako za dobro, tako i za zlo. Ljudi koji koriste tehnologije odlučuju kako će ih koristiti. Treba da radimo na tome da ljudi budu bolji, da društveni odnosi budu bolji, da se cene duhovne vrednosti. Kada se to bude cenilo, i tehnologije će biti u službi čoveka.

„Bio sam asistent na predmetu Mehanika, a profesor Rajko Tomović me je u hodniku Elektrotehničkog fakulteta opušteno, bez ikakvog uvoda, pitao: ’Da li ti umeš i hoćeš da projektuješ ortozu?’ Nikada pre toga nisam čuo reč ortoza, ali sam mu spremno, u svom uobičajenom optimizmu, odgovorio: ’Ne znam šta je ortoza, ali hoću i umeću čim naučim šta treba da uradim’, i nastavio: ’Da li možete da mi kažete šta je ortoza?’ Odgovor koji sam dobio je bio ubedljiv: ’Ne znam, pa zato i tražim saradnika da to uradi’." (Odlomak iz teksta akademika Dejana B. Popovića)

Jedan vrlo uvaženi profesor koji vodi laboratoriju na Kembridžu, u Masačusetsu, došao je u Beograd. Između ostalog, išao je hodnikom i nosio knjigu čiji sam ja autor. Pitao me je da li ja znam tog Popovića. Krenuo sam na čas. Pitao me je da li može sa mnom. Pozvao sam Tomovića. Zamolio sam uvaženog profesora da održi čas umesto mene. Rajko Tomović je ustao i rekao da ima nešto da pita. Upitao ga je da li je čitao njegove radove i da li zna da je to o čemu on priča on već uradio. Sasvim mirno. Odgovor je bio da nije znao. Posle 15 minuta razgovora sa Tomovićem i kratkog telefonskog razgovora sa SAD, Tomović je pozvan da održi seriju predavanja doktorandima i postdoktorandima. To je jedna jako dobra slika kako je on mogao da impresionira nekog u dve-tri rečenice. Otkrivanjem dela svojih saznanja, on je pokazao da je ušao negde između filozofije, nauke, tehnike. On nije bio sveznalica, ali je bio načitan i govorio jezike. Vratiću se na njegov početak. Rođen je nedaleko od Sombora 1. novembra 1919. godine. Imao je brata za koga kažu da je bio bolji od njega, ali je nestao. Nisam imao prilike da ga upoznam. Ušao je u revolucionarna kretanja koja su tada bila moderna i odmah je nastradao. Uhapsio ga je Gestapo. Bio je u zatvoru u Trepči. To su bila strašna mučenja o kojima nikada nije hteo da kaže ni reč. Mogli ste da vidite na njegovom izrazu lica kakva vrsta straha se tada razvila, kako su mu uništili život. Jedan je od prvih koji je završio doktorat. Na početku je imao fantastičnu energiju. Nije bio čovek koji se pravi važan. On nikada nije bio dekan fakulteta, rektor, ali je svuda bio malo više od toga. Umeo je da okuplja talente oko sebe i da ih prepoznaje. Pritom, sa tim talentima imao je jednostavan način. Bilo je ljudi koji su izašli pomalo ljuti iz tog odnosa. Zadatak učitelja je da stvori đake koji su bolji od njega.

Ja to mogu sa ponosom da kažem jer mislim da bez njega, kao i niz mojih poznanika i prijatelja, ne bih bio to što jesam. Ne bismo dobili priliku da to radimo. Bio sam jako mlad. On je meni dao priliku da organizujem konferenciju u oblasti rehabilitacije koja se održava u Dubrovniku svake treće godine. Prvi put sam to organizovao 1978. Imao sam 28 godina. To je najznačajnija konferencija koja je spajala vrhunske ljude iz Amerike, Rusije, Nemačke, Francuske, Japana i Švedske. Pritom, njega nije zanimalo kako ću ja da se snađem. Ispričaću Vam jednu anegdotu.

Kaže mi, negde devedesete: „Vidi, dobio sam neke pare od jedne organizacije koja se bavi zdravljem, 10.000 dolara, pa da napraviš ti jedan važan sastanak i da pozovemo ljude iz SAD i Kanade".

I ja sve tako uradim, organizujem da dođu u Dubrovnik, lepo leto, fantastično. I sad, mi smo već u Dubrovniku i ja ga pitam: „Jelte, profesore, kad će onih 10.000 dolara da nam legne na račun?"

„Jao, zaboravio sam da ti kažem. Nećemo dobiti te pare. Ti ćeš valjda da se snađeš nekako?"

I gosti dolaze a ja nemam pare da im platim hotel Ekselzior, ali imam neke druge ideje. I iznajmim autobus, sve ih stavim u taj autobus i odvedem ih na Pelješac, pustim da se penju do tvrđave, nahranim ih jeftinim školjkama, odvedem ih u jednu selendru koja se zove Žuljana. Tamo ih smestim kod seljaka i objasnim da to tako treba, iznajmim kafanu na plaži na kojoj nam peku ribu na licu mesta i mi se divno zabavimo… I na kraju mi profesor kaže: „Eto, vidiš da ti uopšte nisu trebale pare!"

Njegov način razmišljanja bio je da pokuša da ono što je priroda kroz nekoliko miliona godina uradila stvarajući čoveka i život, da neke od tih elemenata prevede u tehniku. Tehnika je bazirana na vrlo strogim pravilima koja smo mi definisali pošto ne umemo bolje. U našem načinu razmišljanja osnovni način kretanja je točak. U osnovi je svuda točak. U prirodi ne postoji točak. Njega je fascinirala ideja kako mi to možemo da funkcionišemo. Ušao je u teorije koje se odnose na modeliranje. Trojstvo između informacije, energije i materije je suština postojanja. To je bilo prilično davno. Rajko je uhvatio taj princip. Rekao je da mi informaciju, tada, u to vreme, možemo da primenimo na jedan jedini način, a to je brzo korišćenje binarnog sistema jedinica i nula. I ulazimo u binarni svet. On ulazi u projekte u kojima mi, kao zemlja koja je bafer između Istoka i Zapada, dobijamo zadatak, dobijamo određeni broj komponenti iz Amerike. Nije to bilo bez političkog dela. Takve stvari se ne rade bez politike. CER-10 je bio računar takvog kvaliteta koji su u to vreme pravili Francuska, Nemačka i Srbija, odnosno Jugoslavija. Rajko počinje da razmišlja o tome kako mi možemo da opišemo svet jedinicama i nulama. Zašto su tu jedinice i nule? Pa, tako rade naše ćelije. Ćelija je ili uključena ili isključena. Nije poluuključena. On ulazi u taj domen. Posebno ga zanima kako mogu da se razumeju naši pokreti. I sam voli da se bavi sportom. Interesuje ga zašto mašemo rukom kao što mašemo, kako mi naučimo da stojimo i sl. Naučimo na greškama. Suština je da je on uspeo da razume šta se može i kako se može. Tako je došao i njegov fantastičan uspeh i razvoj ideje koja se zvala metod konačnih stanja. On je to preveo. Kada stojite na zemlji, imate kontakt – 1. Kada je noga u vazduhu – 0. Ako stojim na obe noge, dve jedinice. Kada hodam, imamo 1, 0, 0, 1. To su i drugi primetili. Prva hodajuća mašina napravljena je 60-ih godina. Kasnije se sve proširilo. Iz toga je proistekao drugi projekat koji je otišao u pravcu toga da vi možete da napravite i veštačku nogu. Tako su počela neka istraživanja. Istovremeno, radio je na projektu po kome je najpoznatiji. To je projekat „Beogradska šaka". Davnih 50-ih godina koristio se lek protiv mučnine trudnica. Taj lek je proizveo da se rode deca bez ekstremiteta. Veliki novac je investiran da se naprave veštački ekstremiteti. Na tom projektu je počela da radi i grupa sa Instituta „Mihajlo Pupin". Tomović je zaslužan za razvoj digitalnih računara 60-ih. Njegov način razmišljanja preovladao je u tome kako se to radi. Njegova ideja šake pretvorila se u prvu „beogradsku ruku", kasnije se proizvodila na raznim mestima. Korišćena je kao reper za dalju proizvodnju. To se dalje nastavlja. Iz šake se pravi noga, potom razne druge stvari. On nastavlja sa tim idejama. Otkriva nove fenomene u motornoj kontroli.

To je jedno interesantno vreme u kome Tomović dobija primat. On dobija mesto da vodi te stvari jer ima neverovatan osećaj i meru kako od toga može nešto da se napravi. Tomović formira prvo udruženje elektroinženjera koje se zove Društvo za elektroniku, telekomunikacije, računarstvo i digitalnu tehniku. To društvo postoji i danas. Društvo okuplja dve strane: istraživačke grupe i industriju. Industrija daje pare za organizaciju sastanaka i drugih stvari, naučnici učestvuju na sastancima. Sastanci se održavaju na celoj teritoriji države, sele se. Svi mogu da učestvuju. Imate 300 do 500 ljudi koji dolaze na sastanak jednom godišnje da razmene svoja iskustva. Sve to se događa u okrilju organizacije. Svi su zadovoljni. Njegovo mesto se menja. Tu je neko umeo da misli. To su neverovatno pozitivni događaji. Postojala je elita profesora na Elektrotehničkom fakultetu. To su ljudi koji su rođeni između 1919. i 1925. godine. Oni su tih godina postajali redovni profesori, ali su prvo malo pekli zanat. Tomović je objašnjavao Titu 1963. da je budalasto to što radi. Tim rečima. Pravi istu stvar u svakoj republici. Tomović je imao petlju da Titu vrlo mirno održi predavanje kako nešto treba da se radi. Njegova veličina nije politička, on je bio stručnjak, inženjer. Njegova tehnička veština nije bila u tome kako će da se napiše jednačina, bila je u tome da prepozna koja jednačina treba da se napiše. On je znao da odredi šta je to što treba da se uradi, gde da se nađu te komponente, kome to treba, u čemu je prednost toga.

Isto kao i sada. Ništa se tu nije promenilo. Postoji knjiga koja se zove Šta računari ne mogu. Računari koje mi danas koristimo imaju u sebi procesor. On koristi ćelije koje imaju dva stanja: uključeno i isključeno. Sve što računar može jeste da promeni stanje, da uporedi dve ćelije, može da sabere. Kada imate računar koji treba da pomnoži 15 puta 17, on to množi tako što uzme 15 plus 15, i tako 17 puta. Ali računar ne ume da deli. Mi umemo da delimo. On pogađa kada je najmanja greška.

Nemam ni najmanju dilemu da je Tomović vrlo pažljivo razmatrao i nije odobravao da će računari da upravljaju našim životima. Mislim da ovo gde mi živimo ima tu dimenziju. On nije koristio računar, pisao je. To što je pisao bilo je jezgrovito i brzo. Veštačku nogu koju smo pravili, napravili smo pomoću mašinskog učenja. To znači ‒ veštačkom inteligencijom. Inženjer koji je radio na tom projektu pomerao je nogu. Računar je memorisao kako on pomera nogu. Ljudsko znanje je mašina pamtila. Posle toga, kada je ljudsko znanje ukinuto, odnosno zamenjeno nekim ulazima koji dolaze sa senzorima, noga je radila to što treba. Napravljena su pravila koja su ugrađena u veštačku inteligenciju. Odnose se na nepredviđene okolnosti. U tom slučaju, noga zauzima položaj koji će imati najmanju štetu za korisnika. Veoma pažljivo je birao šta se može, šta se ne može. On je razmišljao o stvarima. Interesovao ga je prirodni zvuk. Glavni okvir njegovog razmišljanja bio je pitanje gde sve tehnika može da pomogne računarima da se razviju i kako računari mogu da pomognu povećanju kvaliteta života čoveka.

Kada se govori da je on otac robotike, ponegde, da se nije pojavio neko drugi, ne bi to tako bilo. Da nije došao Vukobratović i ušao u tu laboratoriju, podigao je na potpuno drugi nivo, ne bismo imali robotiku koju imamo danas. Mislim da nijedan čovek ne može sve sam. On je uspevao da pronađe neke da to urade. Napisao je 15 knjiga. Neke su ozbiljno citirane. Mnoge su bile prve u tim oblastima. Imao je element integralnog dejstva. Naučnici su ljudi koji pokušavaju da odgovore svojoj radoznalosti.

Za ovaj korak smo se pripremali dve godine; od trenutka kada je počeo da se koristi .rs domen, znali smo da će .yu domen morati da ode sa interneta. Trebalo je da se to dogodi u septembru prošle godine, u međuvremenu smo postigli produžetak rada .yu domena još pola godine. Svi nazivi domena su zabeleženi na domen serverima. Domen server je mašina kojoj je posao da, kada dobije upit od bilo koga na internetu za određeni domen, vrati mrežnu adresu računara na kome se nalazi odgovarajući domen. Naš domen server za domen .yu nalazi se na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (ETF). On u ovom trenutku ima oko 4000 .yu domena koji su produženi da važe do kraja postojanja .yu domena na internetu. Danas u podne administrator će sve podatke o tih 4000 domena skloniti sa servera koji je određen da odgovara na pitanja gde se nalaze .yu domeni. U sledeća 24 sata ta informacija će se propagirati preko interneta. Korisnici koji budu pokušali da dođu do adresa koje se završavaju .yu domenom dobiće poruku da ova adresa više ne postoji. U toku današnjeg dana, ICANN će sa svojih osnovnih servera ukloniti zapis koji ukazuje na naš server na ETF-u gde se nalaze podaci o .yu domenima. Od tog trenutka .yu domen definitivno nestaje sa interneta.

To znači da će elektronske adrese koje koristimo, a koje su formirane na .yu domenu, postati nevažeće, sve internet prezentacije sa istim domenom će takođe biti nevažeće. U pripremi za nestanak .yu domena sa interneta bilo je potrebno izvršiti izmenu podataka u protokolu svih servisa koji koriste nazive domena, od elektronske pošte, preko podešavanja veb-stranica i linkova ka njima.

Za neke manje korekcije nije kasno. Ako se koriste adrese koje se završavaju na .yu i neki korisnik pošalje imejl na takvu adresu, mejl-servis će pokušavati 24 sata da isporuči tu poštu. Nakon toga korisnik će dobiti poruku da taj mejl više ne postoji i moraće da se raspita na neki drugi način, telefonom ili preko veb-adrese kako da dođe do nove imejl-adrese. Većina korisnika je odlučila da .yu domen zameni .rs domenom, veb-adrese su promenjene na .rs, manji broj korisnika je izabrao domen .com. Imali smo dovoljno vremena da se pripremi tranzicija i da se korisnici pripreme za promenu.

Verovatno jesmo. Ali ne bi trebalo da bude ozbiljnih lomova. Svi ozbiljni pružaoci internet usluga obezbedili su klijentima mogućnost da koriste i .yu i .rs domen. Korisnici će morati da svoje bukmark zapise preprave i pregledaju. Ako se desi da neki servis ne radi, znate od koga ste dobijali adresu servisa, na sajtu ponuđača servisa sigurno stoji nova .rs adresa i stoji uputstvo kako da podesite mejl ili veb-mejl. Većina ponuđača usluga ima telefonske centre gde možete dobiti operatera koji vam može pomoći da rešite problem.

Tako je, krajem 80-ih bila sam administrator jedinog čvorišta koje je povezivalo tadašnju Jugoslaviju sa akademskom mrežom Evrope. Akademska mreža Evrope je bila napravljena tako da povezuje visokoškolske institucije u Evropi preko jedne računarske mreže zasnovane na IBM mrežnoj tehnologiji. Meni se, sticajem okolnosti, ukazala šansa da učestvujem u tom projektu. Mi smo 1989. godine bili prva zemlja iz Istočnog bloka koja je primljena u tu računarsku mrežu. Naši naučnici su tada imali mogućnosti da razmenjuju mejlove i dokumenta sa ostatkom sveta. Projekat je prekinut zbog sankcija UN 1992. godine.

Za internet sam čula početkom 90-ih na tehničkom sastanku Evropske akademske mreže (EARN). Tada smo u tehničkom odboru EARN-a razmišljali i razgovarali o mrežnim rešenjima koja će zameniti postojeću akademsku mrežu. Razmišljalo se o otvorenim protokolima, platformama otvorenog tipa, sa ciljem da se ukloni zavisnost od proizvođača mrežnog rešenja, da se ne koristi mrežna platforma koja je vlasništvo jedne firme ili proizvođača. Razmatrao se i OSI model i TCP/IP. Internet je tada uveliko funkcionisao u Americi. Čak je postojao i računar koji je služio za razmenu elektronske pošte između organizacije koja je pokrivala Evropu i interneta koji se koristio u Americi. Internet je tada u Americi funkcionisao takođe u akademskom okruženju, mada je već bilo naznaka da će se dozvoliti i komercijalna upotreba. U Evropi nije bilo pomena o komercijalizaciji akademske mreže. Mi u Beogradu, sa sankcijama UN za vratom, razmišljali smo kojim putem da krenemo. Posle 4 ili 5 godina internet je ušao u komercijalnu upotrebu.

Većina naziv internet poistovećuje sa veb-strukturom. Međutim, internet nije samo veb. Prve računarske mreže, sa uslugama koje srećemo i danas, pojavile su se u akademskom okruženju, a prva usluga je bila razmena elektronske pošte (imejl). Usluga koja se prirodno povezivala sa imejlom – to su diskusione liste. Diskusione liste su po funkciji slične današnjim forumima. Vi pošaljete poruku na određeno mesto, ona se distribuira svima koji su zainteresovani za tu temu. Slična usluga je postojala još 80-ih godina, ali samo za privilegovane korisnike, najčešće u mrežama koje su povezivale visokoškolske ustanove, univerzitete i institute. Velike kompanije su imale svoje privatne mreže koje su koristili njihovi zaposleni u okviru svojih poslovnih obaveza. Računarske mreže su bile velika i skupa investicija.

Velika revolucija u korišćenju globalne računarske mreže, odnosno interneta bila je pojava PC računara. Nešto što je bilo jako skupo, sada je postalo dovoljno jeftino da pojedinac može da postane vlasnik računara. Tako je došlo do demokratizacije interneta. Jedna takva infrastruktura kao što je internet imala je buran razvoj – do te mere ubrzan da bi bilo teško opisati promene od samog nastanka do toga kako on danas izgleda.

Kada se setim prvog računara na kojem sam počela da radim 1971. godine, to će biti smešno za slušaoce. Računar je imao memoriju sastavljenu od magnetnih jezgara i 204 kB memorije. Diskovi su bili toliko mali da sam ja zaboravila sada posle toliko vremena koji je bio kapacitet diskova. Sada običan desktop računar nadmašuje taj računar na kome sam počinjala da radim. Tehnološka revolucija je toliko burna i dramatična da sam ponosna što smo mi, koji smo u toj struci, uspeli sve to da preživimo i da još uvek imamo snage i volje da se time bavimo.

Karakteristično je to da je .yu domen registrovan negde 1989. godine ili 1990. od strane Instituta „Jožef Stefan" u Ljubljani. Ta institucija je bila vođa projekta akademske mreže tadašnje Jugoslavije. Domen .yu je služio samo za razmenu pošte među različitim mrežnim tehnologijama. Kada su 1992. godine došle sankcije UN i kada se država raspala, Slovenija je registrovala svoj domen, Hrvatska svoj, a mi iz ovih krajeva nismo mogli da koristimo .yu domen do 1994. godine iako smo formalno bili naslednici države koja se raspala. Ne bih se upuštala u motive kolega iz Slovenije zašto su nam onemogućavali korišćenje .yu domena. Godine 1994. dobili smo nazad na upravljanje .yu domen posle dužeg dopisivanja sa Džonom Postelom koji je u to vreme administrirao globalnu internet strukturu. Od tog trenutka mogli smo da krenemo sa ozbiljnijim razvojem interneta jer internet, bez domena koji predstavlja skup uređaja, servisa i korisnika koji pokrivaju određenu teritoriju, ne može da funkcioniše. Svaka država ima svoj domen. Pored toga, postoji 7-8 domena opšte namene. Takav je domen na primer domen .com. Domeni omogućavaju da se servisi grupišu i to na dva načina: teritorijalno, kad predstavljaju određenu državu, i prema nameni domena, takozvani globalni domeni najvišeg nivoa. Tek sa povratkom .yu domena u akademsko okruženje u Beogradu, internet je mogao da se razvija. Do 1995. godine, sve kolege i ja, koji smo pokušavali da napravimo izlaz iz Srbije na internet, bili smo volonteri.

Ja sam nastavila da volontiram na održavanju .yu domena i posle 1995. godine, sve dok nije formiran Registar nacionalnog internet domena Srbije 2007. godine. Radilo se o velikom i kompleksnom poslu. Imali smo veliki problem sa brojem korisnika kada je internet ušao u komercijalnu upotrebu. Naš pravilnik je ograničavao jedan domen po jednom pravnom licu, što je jako veliko ograničenje. Ali ako vi nemate resursa da plaćate ljude da se bave održavanjem infrastrukture, moraju da postoje ograničenja. Formiranjem Registra nacionalnih domena Srbije, sa naplatom domena stvorili su se finansijski uslovi da se plate ljudi, da se napravi odgovarajući softver, da organizacija počne da se gradi i napreduje. Sada možete kupiti domena koliko hoćete. Ne postoje ograničenja, osim da imate ličnu kartu.

Osnivači Registra su 17 pravnih lica koji su se 2006. dogovorili da naprave organizaciju koja će se baviti administracijom tadašnjeg .yu domena. Već 2006. godine bilo je jasno da će se pojaviti novi domen koji će da predstavlja Republiku Srbiju. Koliko se sećam, u maju je objavljeno razdruživanje Srbije i Crne Gore, a mi smo imali prvu inicijalnu skupštinu za osnivanje Registra. Spisak osnivača imate na sajtu www.rnids.rs. Svi osnivači su pravna lica.

U dogovoru sa Ministarstvom za telekomunikacije, inicijativu je pokrenuo Registar nacionalnih internet domena Srbije. Trenutno se odvija akcija „Hajde da izaberemo kako ćemo da se zovemo na ćirilici na internetu". Potrebno je da pronađemo niz znakova koji će da predstavljaju Srbiju na ćiriličkom pismu. Ćirilički domen treba da bude smisleno povezan sa teritorijom koju predstavlja. Domen mora da bude odabran u širokoj javnoj raspravi i u širokom konsenzusu. Procedura izbora nacionalnog ćiriličkog domena mora da bude transparentna, svi detalji procesa moraju da budu stavljeni javnosti na uvid.

Rekao bih samo jednu stvar pre nego što počnemo da razgovaramo ‒ mnoge stvari su krenule da se dešavaju u 2005. godini. To je važna činjenica. Krenule su sa mrtve tačke, godina nije baš protraćena.

Ovo je događaj koji se desio u januaru, tada je prezentovan prvi nacrt Zakona o oglašavanju. Ono što je bitno za informacione tehnologije i za nas koji ih koristimo jeste to da je pod uticajem Centra za razvoj interneta ubačeno nekoliko članova koji zabranjuju slanje nezatraženih komercijalnih poruka – spam. Videćemo koliko će to biti primenjivano. Ali čisto da se zna da postoji.

U januaru je procurela informacija o tome da je predložen sastav Upravnog odbora ove bitne agencije. Ispostavilo se da je to tačno. Agencija je, nažalost, počela da radi tek šest meseci kasnije. To je jedna bitna stvar koja se desila. To je bitna institucija koja će u narednih nekoliko godina biti zadužena da tržište telekomunikacija, posle mnogo decenija vladanja monopolske pozicije Telekoma, bude otvoreno za nove igrače. Da mi svi imamo mnogo jeftiniji internet, mnogo jeftinije telefoniranje i nove usluge kao npr. prenos glasa putem interneta.

Jeste. Ova konvencija je napravljena u okviru Saveta Evrope koji okuplja više od 48 država. Značajna je jer je prvi međudržavni dokument koji bi trebalo da adresira probleme krivičnih dela koja su počinjena korišćenjem informacionih tehnologija i krivičnih dela na internetu. Pored država Saveta Evrope, potpisnice su i Amerika i Japan. Stupila je na snagu i mi smo potpisivanjem postali jedna od država gde će konvencija biti primenjiva kad bude ratifikovana. Između potpisivanja i ratifikovanja dugačak je put.

Posle mnogo decenija konačno imamo situaciju da nemamo monopol u oblasti telekomunikacija, naravno, samo na papiru. Telekom je izgubio ekskluzivno pravo da pruža sve vrste sadašnjih i budućih usluga u oblasti fiksne telefonije i drugih usluga, kao što su bele i žute strane. To znači da bi i neka druga firma mogla da dođe, iskopa ulice, postavi kablove i da uvede telefon. Zašto sam rekao ‒ na papiru? U suštini, novo kopanje ulica se retko radi. Agencija za telekomunikacije određuje da nacionalni operator sa najvećim tržišnim učešćem mora da dopusti drugima korišćenje postojeće infrastrukture. Proći će vreme dok se to dogodi. Nadam se da ćemo uskoro moći da vidimo prve blagodeti otvorenog tržišta telekomunikacija.

Sajber-kriminal je duže godina prisutan kod nas. Jedna od akcija državnih organa na suzbijanju bila je potpisivanje Konvencije o sajber-kriminalu, ali mnogo bitnije je to što je na inicijativu tužilaštva donet i zakon koji ima užasno komplikovano ime: Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. Bitno je da je taj zakon uspostavio okvir za borbu protiv visokotehnološkog kriminala u našoj zemlji. Izdvojena su sredstva iz budžeta za formiranje Specijalnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal, koje ima nadležnost na celoj teritoriji naše zemlje, i specijalnih veća sudova koja će se baviti procesuiranjem krivičnih dela, kao i specijalnih jedinica policije koja bi trebalo da istražuje ta krivična dela. Zakonom nisu definisani aspekti međunarodne saradnje i to će morati da bude regulisano na neki način. Jer bez toga nema smisla pričati o uspešnoj borbi protiv elektronskog kriminala. Pitanja slobode izražavanja su u fokusu tužilaštva posle dužeg vremena. To je vrlo pohvalno.

To hapšenje je pokazalo dve stvari. Naše tužilaštvo je prepoznalo pedofiliju kao jednu od velikih opasnosti. Opšte je poznato da je pedofilija transformisana pojavom interneta i novih tehnologija.

Lakše se distribuira sadržaj. A bilo je i problema u sprovođenju istraga. Na primer, policija je obavila istražne radnje, ali kada je tužilaštvo krenulo u akciju protiv domaćih sajber-pedofila, napravilo je par grešaka sa računanjem vremenskih zona. Malo je falilo da osobe koje su osumnjičene umaknu. Siguran sam da će biti obazriviji ubuduće.

To je bila krizna situacija – poplava u okolini sela Jaša Tomić. Internet je tu iskorišćen na najbolji mogući način. Veb-sajt koji su napravili meštani bio je najposećeniji na domaćem internetu. Uspeo je ne samo da ljudima prikaže svu dimenziju problema, već i da prikupi veliku količinu pomoći. Mislim da bi trebalo i šire da se porazmisli o tom primeru.

Konačno imamo Nacionalnu strategiju, ne bih pričao o tome da li je dobra ili loša. Bitno je da je imamo. Sada treba pričati u smeru toga šta ćemo da radimo. Strategija je preporučila dosta stvari, jedna od najbitnijih je formiranje tela na nivou Vlade za informaciono-komunikacione tehnologije. Što se tiče pravnog okvira, preporučeno je dosta stvari: niz novih zakona koji se odnose na elektronsko poslovanje, formiranje elektronskih baza kao što su birački spisak, katastar i sl. Taj proces je počeo i to je bitno.

Inicijalni nacrt ove strategije nije imao nijednu reč o informacionom društvu ili njegovom razvoju. Centar za razvoj interneta je napravio spisak kratkoročnih prioriteta koje bi naša zemlja trebalo da ispuni na putu pridruživanja. To je usvojeno u dosta velikoj meri.

Ove godine smo dobili novu staru tehnologiju. Neću pominjati koliko kasnimo sa primenom ADSL, jer smo ga napokon dobili. Ova tehnologija omogućava da uz vrlo laku nadogradnju vaše postojeće telefonske opreme koristite internet velikih brzina paralelno sa telefonom. Počeo je sa uvođenjem samo u Beogradu, nažalost. Tokom 2005. uvedeno je oko 8000 ADSL linija. Ako pogledamo veliku sliku – to je malo.

Pojavili su se prvi podaci kako su neki korisnici, neko od tih 8000 srećnika koji imaju ADSL, dobili ozbiljne pretnje jer su koristili mreže za razmenu fajlova. Time su kršili autorska prava velikih inostranih muzičkih i filmskih kuća. Značajno je što su internet provajderi na sopstvenu inicijativu krenuli da se bave problemom piraterije.

Dosta misteriozno zvuči, a stvar je jednostavna. To je organizacija koja na međunarodnom nivou dodeljuje jedinstvene brojeve računarima koji su stalno povezani na internet i bavi se otvaranjem internet domena, onih nastavaka koje ima svaka internet adresa. Ja sam imenovan u Odbor za nacionalne internet domene i nadam se da ću sa tog mesta moći dosta da pomognem našoj zemlji kada je u pitanju naš nacionalni internet domen. Znamo da je opterećen problemima.

U Vankuveru je bio moj nulti sastanak. Svaka tri meseca se organizuje sastanak na drugom kontinentu radi omogućavanja što lakše participacije i kako ljudi ne bi morali stalno da putuju u Ameriku. Imao sam razgovore sa ljudima koji se bave nacionalnim registrima domena.

Mišljenja su podeljena. Ima dosta posla. Stvari o kojima se priča dosta su uskotehničke i za ljude koji se bave internetom to je jedinstveno iskustvo. Na tim sastancima se okupljaju ljudi koji su napravili internet, oni koji se bave razvojem i novim tehnologijama.

Telekom je rekao da je smanjio broj dvojnika za oko 100.000. Ovaj pojam ne postoji u Zapadnoj Evropi već duži niz godina. Pozivamo Telekom da objavi kada će ukinuti sve dvojničke linije koje postoje.

Agencija za telekomunikacije je krajem novembra pokrenula pitanje pravnog regulisanja prenosa glasa preko interneta. Ovo je veliko pitanje i bitan događaj. Pojava većeg broja operatora koji omogućavaju ovu uslugu dovela bi do velikih pogodnosti za građane. Mi imamo visoke tarife za razgovor sa inostranstvom. Ključna stvar za prenos glasa preko interneta je kvalitet interneta. U Americi i zemljama Zapadne Evrope internet infrastruktura je dosta dobra.

Vikipedija (Wikpedia) je jedan zanimljiv projekat u okviru koga se pravi najveća otvorena enciklopedija na svetu. Naša verzija ima više od 16.000 članaka. Osnovana je fondacija Vikimedija (Wikimedia) koja bi pored lokalizacije Vikipedijinih članaka na naš jezik trebalo da se bavi i drugim projektima.

Desilo se dosta stvari i to je bitno. Kasnimo u dosta segmenata. Bitno je što je veliki broj predstavnika privatnog i nevladinog sektora uzeo učešće u izradi Nacionalne strategije o informacionim tehnologijama. Naše pravosuđe je povelo inicijativu na frontu obezbeđivanja stabilnih uslova za elektronsko poslovanje. Takođe, tu je i Agencija za telekomunikacije. To su utisci koji su obeležili 2005. godinu.

Šta kaže Vikipedija? Rođen je 1939. godine u Kovinu, diplomirao 1962. godine na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Od 1970. do 1985. godine radio je na razvoju informacionog sistema Skupštine Grada Beograda u svojstvu direktora gradskog Zavoda za statistiku. Od 1985. do 2000. radio je na razvoju informacionih sistema saveznih organa i organizacija, u svojstvu pomoćnika saveznog sekretara za pravosuđe za sektor informatike, a kasnije kao direktor Saveznog zavoda za informatiku. Od 1975. do 1990. bio je profesor na Višoj školi za informatiku, predavao je predmet Primena računara u javnoj upravi. Objavio je oko stotinu stručnih članaka iz oblasti informatike i tri knjige kao koautor. Bio je na čelu ekspertskih timova koji su pripremili predloge više dokumenata i propisa iz oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija. Od 2002. godine je u penziji. Sada je na volonterskoj dužnosti predsednika Društva za informatiku Srbije gde ima prilike da inicira i vodi stručne skupove, tribine i okrugle stolove na kojima se razmatraju važna pitanja. Od 2007. saradnik je u oblasti informatike u ekspertskom timu koji radi na izradi enciklopedije koju pripremaju SANU i Matica srpska. Dobitnik je priznanja IT Globus 2007. godine, povelje Radio Beograda 2 za dugogodišnju saradnju. Jedan je od urednika knjige ‒ zbornika 50 godina računarstva u Srbiji. Godine 2013. objavio je monografiju Četrdeset godina Društva za informatiku Srbije.

Moji prvi susreti sa računarstvom i informatikom bili su 60-ih godina kada sam kao student imao prilike da čujem šta su to računari. Mi smo tada računare doživljavali kao moćne, glomazne mašine za računanje. Ja sam kao student radio seminarski rad, program sam pisao na sistemu bušenih kartica. Testirao sam ga u Saveznom zavodu za statistiku. To je bio moj prvi susret sa računarima i tada nisam ni znao da će to odrediti moju budućnost. Ja sam se u međuvremenu bavio i drugim stvarima. Kao student sam bio studentski aktivista, omladinski aktivista, akcijaš. Posle završetka studija proveo sam četiri godine kao upravnik Doma omladine Beograda. To je bila jedna elitna kulturno-zabavna ustanova. Tu sam doživeo veliko sazrevanje i shvatio da ne treba više da se bavim tim stvarima nego da treba da se orijentišem profesionalno na oblast koja ima što više egzaktnog u sebi.

Tako sam iskoristio priliku koju mi je ponudio Branko Pešić. Od svih ponuda, izabrao sam po poziciji najslabiju ponudu koju sam imao – prihvatio sam ponudu da budem šef Službe za informacioni sistem Grada Beograda. U toj službi sam zatekao tri službenika i sa njima krenuo. Imao sam jaku podršku tadašnjeg gradonačelnika. Imao sam dobro okruženje. Formirali smo Savet za informatiku kojim je rukovodio akademik Rajko Tomović. On je bio jako koristan jer je postavio metodologiju informacionog sistema Grada Beograda. Bio je to takav pristup koji je podrazumevao da ne može ništa da se radi dok se ne napravi projektni zadatak. Njega mora da odobri glavni menadžer. Projekat prolazi kroz faze koje moraju biti verifikovane od strane naručioca. To se danas smatra epohalnim otkrićem.

Mi smo već tada na fakultetu imali prilike da naučimo šta su računari. Impresionirala nas je ta ogromna moć koju računar ima za računanje. Tako smo počeli. Istovremeno, i tada se znalo šta je to menadžment. Znali smo da može da bude dobar jedino ako se zasniva na tačnim podacima. Da vi računate nešto ručno ili da dobijate podatke iz računara iz baza podataka ‒ velika je razlika. To nas je impresioniralo. Računar se tada nije bavio upravljanjem, samo je brzo davao podatke. Tada smo u Gradu Beogradu otpočeli jedan intenzivan razvoj. Mnogo nam je pomogao IBM. Imao sam tri obuke kod njih u Sloveniji. Ja sam shvatio da ću morati da se oslonim na mlade kadrove. Omogućio sam zapošljavanje tridesetak mladih pretežno elektroinženjera, matematičara i ekonomista. Bila je to jaka i moćna ekipa sa kojom smo mi uvodili baze podataka i aplikacija. Tada smo, da kažemo, imali kompjuterizovane baze podataka o građanima, pravnim licima, katastru, vojnim licima, vozačima, poreskim obveznicima, zaključcima koje je Skupština donosila. Pratili smo izvršavanje tih zaključaka. Bio je to jedan upravljački sistem. Danas su to kol-centri, a mi smo ih zvali Služba za obaveštavanje građana. Godine 1986. moja ekipa je uvela bazu matičnih knjiga rođenih u opštini Savski venac. To danas ljudima izgleda čudno i neverovatno. Ali mi smo tada bili država u razvoju, ova oblast imala je jaku podršku. Godine 1960. napravili smo prvi računar CER-10. Iza tog projekta stao je tadašnji vrh države. Prvi primerak tog računara otišao je u TANJUG. Tadašnja Jugoslavija je 1970. godine spadala u 20 država po broju instaliranih računara, a 1960. godine u 6 država koje su imale znanje i ovladale tehnologijom da se napravi kompjuter. Moji počeci se vezuju za to da je počela da se pojavljuje i kriza. Sa pojavljivanjem ekonomske krize u tadašnjoj državi smanjivale su se mogućnosti da se investira u računarsku tehnologiju. Smanjivala se kupovna moć. Sa raspadom Jugoslavije smanjilo se tržište gde smo mi mogli da prodajemo računare. Tu je i tehnološki faktor. Proizvodnja personalnih kompjutera tražila je sasvim drugačiji ambijent, bazirala se na jeftinijim komponentama i zahtevala je ogromne serije da bi bila rentabilna. Mi te ogromne serije nismo mogli da imamo. Devedesetih je počelo zamiranje svega. Mi smo 1996. godine uspeli da uvedemo internet. Kada smo to pokazivali ministrima, oni su nas gledali malo čudno. Kapacitet je bio mali. Da biste pristupili internetu, vi ste morali jedno 5 minuta da birate da izađete, to je zvrjalo... da biste na kraju dobili vezu. Mi kažemo da je to najmoćnija stvar na svetu, a oni nas gledaju čudno. Mi smo objašnjavali da su poteškoće trenutne i da je razvoj strahovito brz. Da će to za izvesno vreme postati jako moćna stvar.

Računari pored ogromnih pogodnosti i korisnih efekata ponekad donose iznenađenja. Danas su to pojave virusa i razne nelagodnosti vezane za zaštitu podataka itd. To se dogodilo jer se u sistemu označavanja vremena kada je sve počelo, godina komotno označavala sa dve cifre. Poslednje dve cifre, dekada i tekuća godina. Ljudi su se zapitali šta će da se desi kada dođe 2000. godina. Da li će računari da misle da je to 1900. godina. Nastala je pomama u svetu šta da se radi. Jedno dve-tri godine mnogo ljudi se bavilo reprogramiranjem, prevođenjem i pravljenjem programa koji će to da „premoste". Mi smo tada kao država koja je bila pod embargom UN ipak po stručnoj liniji ostvarivali saradnju, i ja sam bio član tog međunarodnog komiteta za rešavanje problema 2000. Imali smo stalnu komunikaciju sa jednim komitetom pri UN koji se bavio tim problemom. Taj komitet je napravio smernice šta treba da se uradi. Mi smo te smernice usvojili i strogo po njima koordinirali saradnju sa svim kompanijama u tadašnjoj Jugoslaviji. Detaljno smo objašnjavali šta treba da se uradi da bi se premostio problem, slali smo detaljne izveštaje tom komitetu EU.

Da stanu svi računari. Onda smo mi morali da kontrolišemo celu situaciju. Ja sam sarađivao sa 200 kompanija koje su bile u najdelikatnijem položaju (EPS, Pošta, Telekom, državne institucije), držali smo sve pod kontrolom i čekali uživo testiranje da li ćemo da „preživimo" 2000. godinu. Ja sam bio na čelu tog tela koje je dežuralo te 2000. godine. Svi smo bili u kancelariji i kontrolisali kako se stvari odvijaju. Najkritičniji je bio EPS. Moglo je da se desi da nestane struje i da ne može da se obnovi snabdevanje električnom energijom. Kolege u EPS-u su odlično odradile posao. Bio je kritičan i Vodovod. To je prošlo dobro, bez ikakvih grešaka. Ja sam morao oko 2 sata da pošaljem UN izveštaj da li svi sistemi funkcionišu. Dobili smo pohvalu. Ima ljudi koji misle da je taj problem bio predimenzioniran. Najveći problem je bio taj što je najveći broj programa pisan u KOBOL-u (COBOL). On je počeo da se gubi i nestali su stručnjaci koji znaju da reprogramiraju te programe.

Ja nemam dovoljan pregled šta se događa. Mislim da se istorijska prošlost računara u Srbiji dosta ignoriše ili predaje potpunom zaboravu. Jedina svetla tačka je bilo nastojanje Društva za informatiku Srbije, koje je i obeležilo 50 godina digitalnog računarstva. Tada smo okupili 20 glavnih aktera, profesora, naučnika, istraživača. Mi kanimo da obeležimo i 60 godina. Nažalost, skoro da više nema preživelih učesnika tog velikog procesa uvođenja računarstva u Srbiji, tj. tadašnjoj Jugoslaviji.

Informacije o tome šta znači informaciono društvo, šta znači digitalizacija, koje su prisutne u našoj javnosti, posebno u političkoj sferi, bile su pretežno deklarativne. Postojala je deklarativna podrška. Mene je impresioniralo interesovanje Zorana Đinđića za tu stvar. Mi smo ga zvali na neke prve velike sastanke koje smo pravili sa Majkrosoftom, IMB-om, SAP-om, itd. On se odazivao i davao je jaku programsku podršku svemu tome. Tragično je nastradao i mi mnogo godina nismo videli veliku podršku i razumevanje od strane izvršne vlasti za sve ovo. Informaciono društvo u Srbiji se razvijalo spontano. To je zdravo. Oni koji mogu, koji znaju, organizuju to i rade. Takva delatnost koja ima veliki potencijal za razvoj mora biti i društveno usmeravana i podržana. Takve podrške nije bilo u vidljivom i opipljivom smislu, ili je bila deklarativna. Ništa iz toga nije sledilo. Društvo za informatiku Srbije je bilo angažovano, naročito posle 2000. godine. Imali smo situaciju da kada se uvodio PDV, on je jako teško pogodio proizvođače i kupce softvera. Tu smo imali dvogodišnje „obaranje" sa Vladom: kako i šta, da li može da bude manja stopa itd. i na kraju smo uspeli! Razvoj je bio vezan za ekonomski interes i pojavilo se pedesetak kompanija koje su počele da vide svoj smisao postojanja u ovoj oblasti. U prvo vreme, to su bile kompanije koje su se bavile kupovinom komponenti za računare po svetu, njihovim sklapanjem i prodajom PC računara ovde. One su uspele da naprave kapital iz toga. Te kompanije su kasnije uvidele da je bolje da prave aplikativni softver.

Mi imamo stotinak kompanija koje se vrlo dobro drže na domaćem i svetskom IT tržištu. Kada neke od njih dostignu kritičnu veličinu, budu kupljene od strane velikih kompanija. Tako da manje-više sve te glavne vodeće kompanije, sve su one kupljene. Sve velike kompanije koje zapošljavaju po dve ili tri stotine naših inženjera, one su sada internacionalne kompanije. Ali stalno se javljaju nove. Sve su to sistemi u kojima neko ima neku dobru ideju. On prvo pokuša da svojim ličnim sredstvima osmisli neku proizvodnju. Jedan deo tih firmi uspeva. Ne mogu sve da izdrže plasiranje IT proizvoda.

Mogu da kažem da su mediji u razvoju informatizacije u Jugoslaviji, ali i sada u Srbiji, imali veliki uticaj. Mnogo su doprineli afirmisanju domaćih proizvoda i rezultata. Zapažam u poslednjih par godina da nemaju više interes za ovu oblast. Sve je manje afirmativnih vesti o stanju u oblasti IT. Najveći broj medija poprima interesovanje samo za senzacionalističke i druge takve sadržaje. Za ozbiljne sadržaje mali je interes. Vode se takve uređivačke politike. Ja lično smatram da informacija može da ima jako veliku ulogu, ne samo sada već i u budućnosti. Zato sam i pokrenuo IKT bilten u kome plasiram vesti šta se dogodilo u oblasti informatike u proteklih 15 dana. Moja čitalačka publika dobija ideje kako da se postavi. Mediji imaju veliku ulogu, ali kod nas, nažalost, opadajuću ulogu. Na neki skup sa dobrim i aktuelnim temama pozovem pedesetak medija, dođu dva ili tri.

Vizionari koji su počinjali informatizaciju u Srbiji osnovali su 1973. Društvo za informatiku Srbije. Naš osnovni zadatak je da afirmišemo primene informacionih i komunikacionih tehnologija, da afirmišemo ostvarene domaće rezultate i da ukazujemo na probleme. Informatika je veoma korisna, ali postoje i određeni problemi u funkcionisanju. Akutnih problema ima stalno. Mi smatramo da stepen digitalizacije naše zemlje u ovom trenutku nije adekvatan. Nemamo razumevanje u državnim strukturama. Mi ukazujemo da nema velikih IT projekata u Srbiji, imamo inferiornost IT nastave u našim školama. Naša ambicija je da se informatika izučava od 1. razreda osnovne škole i da stvaramo novu generaciju kreativnih ljudi u ovoj zemlji. Ukazujemo i na problem zaštite podataka i ličnosti.

Mi smo ušli u vreme u kome se sve digitalizuje. Razvijaju se pametni gradovi, pametne fabrike, roboti će zamenjivati veliki broj radnika, doći će do reorganizacije banaka i svega ostalog, postupno će nestajati šalteri. To je vreme koje ne može da se izbegne i za koje moramo biti spremni. Mi ćemo da anonsiramo ideju Digitalna Srbija.

Vaša emisija imala je veliku ulogu u dosadašnjem razvoju informatike u Srbiji.

Jedna grupa mladih entuzijasta iz Novog Sada počela je jedan pravi dokumentarni film o tome, gde će to biti malo lepše ispričano nego što ću ja sada ispričati. To je bilo 1983. godine, ja sam bio tek oženjen, mlad. Bio sam sa suprugom na letovanju u Crnoj Gori. Bili smo u Risnu, u hotelu Teuta. Ja inače nisam ljubitelj tih letovanja, meni je to dosadno. Sedim tako ceo dan na suncu, i ja onako, iz nekog očajanja, kupim tamo u hotelskoj prodavnici jednu svesku i olovke i počnem nešto da skiciram. Slučajno sam poneo neki liflet. Bio je to, u stvari, neki reklamni papir firme RCA s njihovim procesorom, tu su objašnjavali njegovu arhitekturu. Objasnili su čak i neku primenu, jer može da se koristi, mada nisu rekli kako, u generisanju video-signala. Znate, kod prvih kompjutera to nije kao kod današnjih, oni su bili mnogo drugačiji. Bili su jednostavni i njihov najsloženiji deo je bio zapravo ta video-jedinica koja generiše video-signal, ona je nosila bar 80% cene celog tog kompjutera. Kompjuteri su bili skupi zbog komplikovanih video-jedinica. Nije bilo tih specijalizovanih čipova, već je sve pravljeno od jednostavnih čipova sa niskim stepenom integracije. I to je bilo skupo. Ovi iz RCA su mi dali ideju da možda može uz pomoć procesora i njegovog softvera da se generiše taj video-signal, tako da hardver bude jednostavan i jeftin. I tu sam imao neku ideju kako bih u raspoloživim tajminzima mogao to da rešim. Mislio sam da to može da se reši procesorom i uz vrlo malo drugih čipova. I počeo sam tu da crtam šemu. Nije me više uopšte bilo na plaži. Kada sam došao kući, napravio sam to. Video sam da stvar zapravo radi. Eto, kao imam neku ideju za nekakav mali računar. I napravio sam ga. Vrlo prosto – ukupno je bilo 14 ili 15 čipova. Što je u odnosu na 100 čipova koliko je bio minimum postojećih računara, bila baš velika ušteda.

Da, pošto je sve to radilo, pomislio sam da to negde objavim. Prva ideja mi je bio zagrebački časopis Sam svoj majstor, tada se zvao jednostavno Sam. Ali s nekim ranijim projektima koje sam im slao nisam bio zadovoljan. Oni su to priređivali i prevodili na hrvatski jezik. Znate, ja vrlo poštujem novinare, i sam sam se nekada bavio novinarskim poslom, ali novinari vrlo često uzmu da iz temelja preurede neku stvar o kojoj, u stvari, ne znaju ništa. Onda naprave papazjaniju koju više ni autor ne može da prepozna. Sramota ga je kad čita to. Nisam se, jednostavno, usudio. Na moju sreću, jedan prijatelj mi je rekao da zna Dejana Ristanovića koji sprema prvi boj tog kompjuterskog časopisa. Pitao me je da li želim da me upozna s njim jer će on možda hteti to da objavi. Eto, tako sam upoznao Dejana Ristanovića koji je bio oduševljen time, i tako je sve počelo. Ja sam dobio 18 ili 19 strana u prvom broju. Počela je ta akcija samogradnje. Uopšte nisam očekivao da će to tako ići. To nije bila ni moja namera ni ideja. Urednik je odmah video šta će od toga biti i on je vrlo pametno krenuo sa celom akcijom. I eto, tako smo dobili projekat za Galaksiju.

On je uradio veliki posao u „obnarođavanju" te stvari. Ne znam koji izraz da upotrebim. Da to predstavi širokoj publici kroz svoje divne radio-emisije. Zoran je mnogo lepog posla tu uradio, njegova je ideja bila da preko radio-talasa emituje digitalne zapise. Nismo imali tada ni hard-diskove, ni flopi-diskove, ni fleš-memorije nego je sav zapis bio vršen na kasetofonu. Bio je u audio-opsegu, pošto se vršio na audio-kasete. To je značilo da može da se emituje preko radija, i on je to radio. Ja sam mislio da će time samo rasterati slušaoce. Zvučalo je užasno. To ne može da se sluša, nije baš prijatno za uho. Međutim, njegov instinkt je, srećom, bio ispravniji od mog instinkta, on je bio u pravu, pa je to vrlo lepo prošlo. On je kasnije emitovao ne samo programe, nego neke svoje sadržaje, neke preglede. Emitovao je sadržaje za časopise preko radija. On je, u stvari, začetnik interneta na neki način. Preko radija je napravio mali internet još 1984. godine, što je fantastično. Šteta je što ljudi malo znaju o tome, ali to je nešto što treba da bude zabeleženo.

Da. Tu sam prvi put započeo saradnju sa ljudima koji proizvode kazino opremu. Upravo su njima trebale neke elektronske ploče za videoigre. Ali ne za video-igre kojima se igraju mladi ljudi danas. Ovo je bilo čisto kockanje. To su bili oni slot-aparati, kako ih već zovu – slot-uređaji, kockarske mašine. Ja sam imao narudžbinu da razvijem jedan specifičan slot-uređaj za kockanje i to sam uradio. I jedan od važnih koraka na razvoju takvih uređaja bila je zaštita – zapravo zabrana od kopiranja. Trebalo je da imate neki poseban način da startujete taj uređaj, samo ako znate taj postupak i ako znate šifre kojima možete to da startujete. Inače, neko ko bi to napravio ne bi umeo da ga startuje na pravi način. I to je bila neka zaštita od kopiranja. Šta se dogodilo? Bilo je dogovoreno da ja dobijem nekakav procenat od komercijalizacije tog uređaja. Jedan od saradnika je poslao to Tajvancima, trebalo je da ih proizvode u nekom velikom broju. Tajvanci su jednostavno ukrali kompletan projekat i prodavali ga kao svoj. Na kraju sam od toga imao vrlo malo koristi – skoro ništa. Tako sam naučio da istočnjacima ne treba mnogo verovati, ne treba im davati u ruke takav uređaj.

Da, to već ima veze sa ratom koji se tada odvijao, koji je počeo početkom devedesetih. Ja sam dobio poziv u vojsku, dobio sam ono čega su se svi plašili. Svi smo se tada plašili da ćemo dobiti onaj plavi koverat od Vojnog odseka gde se pozivamo na čast i dužnost. I ja sam dobio poziv. Mnogi su bežali od toga. Ja nekako nisam hteo da bežim. Javio sam se i otišao gde treba. Prošli smo kroz neku vrlo brzu obuku, neko gađanje u Bubanj Potoku. Poslednjeg dana pred polazak nekuda, niko nije znao kuda polazimo, sedeli smo na travi, završili smo celu tu kompletnu obuku. Naš starešina je pitao svakog od nas šta radi u civilstvu. U to vreme nisam voleo da govorim ljudima čime se bavim. Sada se zna, međutim, tada se još nije znalo koja je to vrsta posla. Kada ljudima kažem čime se bavim, moram još pola sata da im objašnjavam šta je to. Tako im ja kažem da radim sa kompjuterima. Onda me pitaju šta radim, da li programiram. Ja kažem da kobajagi popravljam kompjutere. Ne mogu da kažem da proizvodim neke sklopove, jer ili mi ne veruju ili traže neka objašnjenja. I on kaže da u našoj komandi imaju jedan Epl kompjuter koji ne radi već dve godine i niko ne ume da ga popravi i pita da li bih mogao da ga pogledam. Ja sam rekao da mogu, ali da tu nemam uslove, već da mogu da ga pogledam kod kuće. Dobijem tako jedan džip i vozača koji me je odvezao kući. Vrlo brzo sam našao kvar. Ne verujem da je iko i pokušavao. Vrlo brzo bi video kako da ga otkloni, bilo je prosto. Pozovem ih da dođu po mene. Oni su došli sutra ujutru u zoru. Još sam ga, pošto je bio sav mastan, prljav, nikakav, malo očistio i oprao. On je zasijao kao nov i radio je – što je bilo najvažnije. Kada sam ga doneo tamo i kada su videli da radi, taj moj starešina mi donosi moju vojnu knjižicu i kaže mi nešto što me je baš šokiralo. Pružio mi je knjižicu i rekao da idem kući i da se čuvam jer ću mu možda trebati, ko zna kada će to čudo ponovo da se pokvari. Tako sam se izvukao na legalan način, srećnim razvojem okolnosti. Nikada me više nisu zvali. Nikada nisam išao u bilo kakve nesrećne sukobe.

Da, bilo ih je na više mesta. Te Noći muzeja su bile zaista divno organizovane. U drugoj polovini 80-ih i tokom 90-ih ljudi su pravili neke ružne šale u vezi sa Galaksijom. Kompjuteri su, naravno, napredovali, Galaksija je ostala ista kakva je bila na početku – nije bila ni bolja ni gora. U poređenju sa drugim kompjuterima, naravno da je imala smešne performanse. Ja nisam mogao sam da nastavim evoluciju tog kompjutera. Znate, to su radile firme koje su imale milijarde dolara u fondu za razvoj takvih stvari, i to su radili timovi ljudi. Ja to nisam imao šanse da pratim. Onda su mnogi pravili šale na moj račun u štampi. Ja sam bio nesrećan zbog toga. Mislio sam da gde god se pojavim ima neko ko napravi nešto što smatra za šalu. Uzme, recimo, i uporedi performanse Galaksije sa performansama njegovog novog telefona ili tako nešto. Naravno da posle 20 ili 30 godina to poređenje više ne ide. Kao kada biste uporedili avion koji su pravila braća Rajt sa današnjim nekim turbomlaznim lovcem. Ne ide to poređenje uopšte. Ali, eto, ljudima je to služilo da naprave neku šalu. Do 90-ih godina je bilo tako i nekako se nije poštovao taj pionirski rad. Odjednom se stvar nekako promenila, ja ne znam kako. Ljudi su odjednom počeli ponovo da razvijaju neko interesovanje za stare kompjutere. To je ono što sam rekao – „renesansa hardvera". Zapravo, to nije moj izraz. Poznajem ljude iz Amerike koji su upotrebili taj izraz i ja ga rado koristim jer je dobar. Ljudi su ponovo počeli da se interesuju za stare računare i što je još važnije, počeli su da se interesuju za to da stvari prave svojim rukama. Danas imate ceo hakerski pokret koji to radi. Ali meni je jako prijala ta promena. Istovremeno sam od našeg muzeja, koji je dole na Dorćolu, dobio zahtev ili molbu da im dam jedan od tih prototipova Galaksije da ga izlože. Za mene je to bila velika čast. Od tog doba je ponovo krenula stvar dobro za mene. Isti zahtev sam 2017. godine dobio od Muzeja istorije kompjutera koji se nalazi u srcu Silicijumske doline, između zgrada Gugla i Majkrosofta. To je referentni muzej, najcenjeniji u svetu. Tražili su jedan primerak Galaksije da ga izlože. Bio sam tamo. Trebalo je da dam i neki intervju.

Da. Na računar koji je po časopisu dobio ime. Kada kažem „Galaksija", uvek mislim na računar.

Ja sam radio na razvoju kazino opreme u nekoliko navrata. Imam dosta anegdota vezanih za taj deo.

Znate kako, jedan od problema koji imaju ti ljudi koji proizvode kazino opremu jeste zakonska regulativa. U mnogim zemljama ne smete da instalirate opremu koja služi za kockanje. Ali smete da instalirate opremu koja služi za razonodu, da tako kažem. Pitanje je koji uređaj je gde klasifikovan. Npr. rulet služi za kockanje, tu nema dileme, dok je tombola razonoda. Onda oni meni isporuče zahtev da napravim nešto što izgleda kao tombola, a u stvari je rulet. A izgleda potpuno kao tombola. To je jedan od zahteva, bilo ih je više. Ali sada imate ideju šta je trebalo da radim i kakvu opremu da razvijam. Ako me pitate da li sam imao nekakvih svojih ličnih, intimnih problema u vezi sa tim – jesam. Te probleme sam kasnije, kada sam već prestao da radim to, rešavao tako što sam svuda ‒ i u štampi, i na televiziji, na predavanjima ‒ pokušavao da obrazujem ljude, da im pomognem da se ne kockaju. Pokušavao sam da im opišem koliko je glupo i pogrešno to što rade. Na kraju, svako od njih na duge staze biće siromašan, a bogat će biti samo moj poslodavac koji organizuje te grupe i koji drži taj kazino. Novac ide samo u jednom smeru. Niko se neće obogatiti od toga. Možda će dobiti neki od sitnih dobitaka, pa će mu proraditi optimizam, pomisliće da će bolje da prođe, ali na duge staze to nema šanse. Postoji matematika kojom to može da se dokaže i koja je neumoljiva. Ja pokušavam stalno da prenesem da ne treba to da rade.

Postoje sada grupe konstruktora koje se okupljaju po svojim konferencijama, to su te hakerske konferencije. Najpoznatije su u Las Vegasu i Hamburgu. Tu se okupi od 15.000 do 30.000 svetskih hakera. Uvek se u više sala drže paralelno neke konferencije. Ljudi diskutuju, organizuju se okrugli stolovi. Običaj je da ulaznica za te hakerske konferencije nije klasična papirna ulaznica, nego je nekakva elektronika na štampanoj ploči bez kućišta da bi se videla unutrašnjost. Jer to su ljudi entuzijasti, vole da vide šta je unutra. To je interaktivni bedž, koji se ne kači na bluzu kao običan. Obično se nosi oko vrata, ima neku vrpcu. I sad na toj ploči je nekakva elektronika koja nešto radi. Tu su ili svetleće diode ili neki mali LCD ekran, tako nešto. Nešto treba da se događa. Postoji mogućnost i da utičete spolja da menjate taj program. I to se događa na hakerskim večerima tih konferencija. Svaki od tih posetilaca uzme svoj bedž i nekako treba da mu promeni svrhu. Tu je najvažnija mašta i umeće da se to uradi za jedno veče. Posle se ti radovi ocenjuju. Postoji žiri koji dodeljuje nagrade za najbolji „hak". Ja sam dobio prvu ponudu od Konferencije BalCCon u Novom Sadu. Cilj je da to ne bude skupo, da bude jeftino. To je imalo samo nekih 12 kolor LED-ova, koji su ukrug uvek igrali različite paterne. Nešto samo za „zamazivanje" očiju. Uvek se događalo nešto šareno i dinamično. Ali je štos u tome što su oni imali infracrvenu komunikaciju, tako da ako se nađe više bedževa u jednoj prostoriji, što je bilo često, oni su se sinhronizovali i svi su igrali istu igru potpuno sinhrono, istovremeno. To je bio taj prvi bedž koji sam napravio. Posle toga sam dobio poziv iz jedne kancelarije u Beogradu koja je, u stvari, bila istureno odeljenje SupplyFrame-a. Pozvao me je Kris Gejmel koji je tada došao u Beograd. Hteo je da napravi intervju sa nekim ko je iz kompjuterskog sveta, pa su mu predložili mene. Ja sam došao, dao intervju koji je prošao očajno, ne volim ni da ga se setim. Posle toga sam se našao sa osnivačem SupplyFrame-a, jednim od dva osnivača. To je naš čovek Aleksandar Bradić. Razgovarao sam sa njim i on mi je rekao da je u pripremi prva hakerska konferencija koja se održava u Beogradu 2016. godine. Razgovarali smo o tome. Ja sam rekao da mi se ne sviđa taj prvi bedž koji su oni napravili. Bio je nekako sveden na elementarni oblik, suviše jednostavan. Bila je to samo jedna prazna štampana ploča sa nepopunjenim lemnim ostrvcima, gde je svako mogao da sagradi šta hoće. Mislio sam da treba ponuditi neki početni oblik i da ja to mogu bolje da isprojektujem za ovu beogradsku konferenciju. On mi je rekao da uradim to i da će moj bedž biti oficijelni na konferenciji. Ja sam to uradio. I bedž je mnogo dobro prošao. Mi smo kasnije imali u prostorijama tog odeljenja firme sastanak. Rekli su mi da napravim bedž i za jesenju konferenciju koja se odvija u Kaliforniji, pa da onda tamo budem gost. Ja sam počeo da smišljam šta bi mogao da bude taj novi bedž, jer je običaj da se uvek pravi iz početka. Da bude originalan. Oni su rekli da imaju već bedž koji radi, da ne rizikuju. Rekao sam da će raditi i ovaj. Međutim, kada oni kažu da „radi", misle na to da je dobro primljen od publike. Dogovorili smo se nekako da ostane taj isti, ja sam se samo izborio za izmene vizuelnog dizajna. Taj drugi bedž je prošao još mnogo, mnogo bolje. Tamo ima više publike koja to doživljava na drugi način. Bio je to ogroman uspeh. Bio sam ponovo na sastanku u centralnim prostorijama firme i onda su pitali šta ćemo sledeće da radimo. Ja sam rekao da u ovim stvarima treba biti svaki put sve bolji i bolji, jer ako ste isti, ne valja. A ja nisam siguran da sledeći može da bude bolji. Oni su mi tada ponudili da pređem da radim tu kod njih.

Da. Nasa je veliki Simensov klijent. I eto, nekim čudnim sticajem okolnosti možda ću uspeti da dobijem i jare i pare. Da radim u jednoj prijateljskoj firmi gde imam zaista previše slobode, da se bavim svojim hobijem, kako volim da kažem. Ja imam puno slobode tu, a opet radim te izazovne projekte, koji će raditi na Marsu ili u orbiti.

Baš ovo poslednje što ste pomenuli. Ja imam problem da objasnim ljudima. Oni se pitaju kako sam to otišao u 65. godini? Kažu mi da se ljudi penzionišu u tim godinama i da merkaju parcelu. Nikada nećemo progovoriti istim jezikom. Ja idem dalje, ne zanima me šta ko misli.

Voja Rodić: Ukupni kapacitet svih provajdera je bio 8 megabita u sekundi. Samo pomislite kolikog su kapaciteta veze koje danas imamo kod kuće. Uporedite to sa 8 megabita za celu zemlju. Inet je tada bio firma stara dve godine, koja se bavila informatičkim uslugama, veb-hostingom,, izradom prezentacija, informatičkom obukom. Sećam se tog 24. marta 1999. popodne. Mi smo posle godinu dana pregovaranja potpisali ugovor sa jednom velikom kompanijom, za nas tada najveći posao. Ugovor je za nas bio toliko važan da sam ga isto popodne lično odneo na poštu. Iako sam brinuo zbog, kako se tada govorilo, složene situacije (mada je ona, u stvari, bila jednostavna), imao sam osećaj olakšanja zato što smo započeli veliki posao. Dođem kući i u 18 sati vidim da je stigao benzin na pumpu, što je bio događaj. Već oko petnaest do osam napunio sam pun rezervoar, kada sam čuo eksplozije u daljini (aerodrom Batajnica). Iza mene su spustili rampu. Taj rezervoar potrajao nam je do kraja rata. Vraćam se kući u stanju šoka, neverice, uzbuđenja. Nakon sat vremena zvoni mi telefon, javi se Goran koji je bio naš sistem administrator. Iako je znao da ne volim da me zove gazda, pitao je: „Gazda, šta ćemo da radimo?" Rekao sam da ne znam, ali onaj ugovor što smo danas potpisali sigurno nećemo. On je predložio da dajemo vesti. U to vreme praktično nisu postojali portali. Bilo je nekih sajtova sa vestima, neke od medijskih kuća su imale nedeljni časopis i obično bi objavile skeniranu naslovnu stranu i sadržaj štampanog izdanja. Tako je tada izgledao internet. Ja sam se složio. Nisam znao kako ćemo. Imali smo jedan domen, inet.co.yu. Tada su domene mogla da registruju samo pravna lica i to samo jedan. Do jutra uklanjamo naš sajt sa komercijalnim sadržajem i krećemo sa vestima. Ujutro, umesto uobičajenog sajta o nama, uslugama koje pružamo itd. ‒ nekoliko kratkih vesti, tada samo na srpskom jeziku. To je bilo pre društvenih mreža, pre Jutjuba, pre Gugla. Sve je bilo jako sporo. Diskusije su se uglavnom odvijale na forumima i na mejl-listama kao što je bila „No bombs" i još neke mejl-liste koje su imale po više desetina hiljada korisnika. Vi pošaljete mejl, svi ga prime, komentarišu i nastane jedna vrlo živa rasprava. Gorane, ja i danas ne znam odakle je, na primer, stigla ona fotografija „utve"?

Goran Opačić: Ta fotografija „utve" je bila sa Studija B. To je bila jedina televizija koja je bila tako blizu događaja i snimala je to, nažalost, imala je i strašne posledice. Kolege su stradale. Jasno je bilo ko je izložen direktno u tim prvim redovima. Za sebe mogu reći samo da sam imao tada, u osam sati, ekstremnu nervozu. Pošto sam i sam izbeglica iz Kninske Krajine, nije mi bilo prvi put da doživljavam neke tako stresne momente. S vremenom čovek prepozna šta je kod njega najbolje, šta može najbolje da radi. Za razliku od tih prethodnih ratova i situacija, sada sam shvatio da sam ja inženjer, ja se time bavim i da idem u firmu da radim svoje. Mislim da je tada gazda rekao „nemoj", ja bih to isto radio. Nema tu nekog velikog izbora. Druga stvar je da se tu stvorila jedna prilično velika grupa ljudi.

Goran Opačić: Sada postoji jedna generacija koju Vi možda možete da prepoznate, tu je negde Vaših godina. Ali postoji i generacija koja ima 6, 7 ili 10 godina, čiji jezik Vi uopšte ne razumete. Tako ni veliki broj ljudi nije razumeo taj jezik kojim smo mi govorili. Mi smo tada koristili tehnologije koje su nam dozvoljavale da razgovaramo jedni sa drugima, ljudi su nalazili devojke preko ICQ, to je već funkcionisalo. Mi smo u roku od par dana stvorili grupu ljudi koja je došla tu iz istih razloga. Jedna nervoza, grč... sedite kod kuće, ne znate šta ćete od sebe, imate kvalitete koje biste hteli nekako da izrazite, ne možete da odete u vojsku i da pucate. Gde da odete da pucate? To je atmosfera jedne opšte nemoći. Onda ponudite nekome da napiše nešto, šta on misli o tome šta se dešava. Onda vidite da se stvorila jedna kreativna ekipa: jedni uzimaju slike sa Studija B, stavljaju ih na sajt, jedni odlaze u grad ‒ slikaju šta je srušeno prošle noći, nekako smo se ponašali kao da smo prava novinska agencija. Ta prva noć bila je prilično nezgodna. Bio sam tamo sâm. Osećao sam se dobro jer sam radio nešto. Samo čekate priliku da vas država nekako iskoristi za nešto pametno. Nikad niko ništa pametno nije uradio sa kompjuterom u vojsci. Ovde imate mogućnost da uradite nešto dobro za svoju zemlju. Pokušavali smo da budemo korisni.

Goran Opačić: beograd.com, city… Bilo je dosta raznoraznih pokušaja. Pokazalo se da nije baš jednostavno praviti novinsku agenciju i biti novinar. Trebalo je biti uporan. Ali ljudi su se stvarno trudili. Iz ove perspektive, sve što stavite na internet odjednom je vidljivo svuda i svi mogu da dođu do tih informacija. Tada to nije baš tako bilo. I signal Studija B i slika koju su oni emitovali videla se samo u Srbiji. Niko izvan Srbije to nije video, niti je mogao da dođe do tih slika. Novinari iz čitavog sveta vapili su za tim slikama. Potpuno je normalno da posle par dana nas zovu iz Bi-Bi-Sija, RAI-ja, itd. Oni vide naše slike i komentare, autorske tekstove. Oni misle da se radi o nečemu ozbiljnom.

Voja Rodić: Moram da ubacim ono što sam sačuvao odštampano i plastificirao ‒ vest sa Jahua koji je tada bio ono što su danas neki drugi pretraživači: kako javlja Inet.co.yu, dva aviona NATO-a su preletela nisko iznad te i te lokacije. Kako smo proveravali vesti? Kada nam neko javi odnekud, kao što recimo meni javlja drugar iz Niša: pala je kasetna bomba na kuću preko puta moje, a čuo sam i da su oborena dva NATO aviona. Pošto te znam, to da je na kuću preko puta tvoje pala kasetna bomba, to ću odmah da objavim. Za to što si čuo, neka se javi onaj od koga si čuo, da nam kaže ko je video, pa da nam taj što je video kaže šta je video. Onda pozivanje lokalnih centara za obaveštavanje, policijskih stanica. I radio-amateri. To moram da istaknem iznad svega. Oni su dali ogroman doprinos. Oni jesu zatvorena sredina, a mi smo im bili neka vrsta izlaza u jedan drugi sloj, malo širi. Ponavljam: pričamo o internetu u kome nema pametnih telefona, nego je nabaviti digitalnu kameru bio poduhvat. Dragan Obradović iz Kosova Polja, koji je pisao „Gagijev dnevnik", bio je toliko čitan da je Korijere dela sera (Corriere della Sera) hteo da bude njihov ekskluzivac, da ga plaćaju za članke. On je to odbio. Rekao je: „Dajem tekstove za dva sajta: za Inet i još jedan". U jednom trenutku smo ga pitali da li ima foto-aparat, da nam pošalje neke slike. Jer svi vapimo za slikama baš sa Kosova i Metohije. Rekao je da ima foto-aparat i da ima film, ali da ne radi nijedna foto-radnja u kojoj bi mogao da razvije film. Pričamo o vremenu gde vi slikate, a onda čekate da vidite kakva će slika da bude kada se razvije film. Par meseci kasnije, mi napišemo na sajtu „Gagiju treba kamera". Mislim da je trebalo manje od pet dana da skupimo hiljadu i nešto dolara iz celog sveta da kupimo ovde digitalnu polovnu kameru iz tadašnjeg doba, koju smo poslali konvojem Pravoslavne crkve. Stigla je do Gagija. Sećam se fotografije oborenog spomenika Vuku Karadžiću. To je Gagi slikao. Posle je to izlazilo ovde kod nas u medijima i svi su se pozivali na nas, ali mi nismo ni tražili da neko navodi da je to kod nas. Nama je bilo bitno da izvučemo autentične informacije i da ih objavimo. Uz što manje komentara, nikakvi pridevi, kao što je tada bilo popularno. Imali smo višejezični sajt, ali su vesti bile identične. Ko su bili prevodioci? Za engleski prvo u Beogradu, uključujući neke sa Filološkog fakulteta, zatim Australija i Novi Zeland, i Amerika, Njujork – što je bilo jako bitno, to su sve ljudi koji su imali neke svoje poslove. Bilo je bitno da pokrijemo 24 sata. To je bio servis koji je radio 24 sata. Mi uopšte nismo bili svesni kako su nas spolja gledali. Kada su počele da se javljaju radio-stanice iz Amerike, TV stanice iz Japana, pa dođu i rade intervjue, gledaju... Vidite da ni oni ne mogu da veruju gde su: tri kancelarije, nekoliko mlađih ljudi koji prave vesti, kojima se javljaju ljudi. Tu su radio-stanice, bezbrojni mejlovi. Trebalo je probrati šta je tačno u svemu tome. Od početka smo se čuvali onoga što danas zovemo fejknjuz (fake news). Vrlo lako bismo uočili takve vesti. Recimo, svakog dana dobijemo istu vest, samo su imena različita. Odmah vidite da tu nešto nije u redu.

Goran Opačić: U to vreme fejknjuz je bilo sve. Sve je bilo lažno. I što je naša država plasirala, i što su oni plasirali tamo napolju. Živite u jednom prostoru gde nema stvarnih slika, nemate nijednu sliku sa Kosova i Metohije, ništa. Sve je mrak. Čak i ovde kada se desi neka tragedija, fotografiju možete da objavite tek sa dozvolom neke službe. Mi smo se ponašali malo drsko. Odmah bismo otišli, slikali i stavljali na sajt. Čekali smo da li će neko da se javi. Važno je da kažemo da su se javili i da su došli iz nekih službi, da su se interesovali. Ali nisu nas ništa ozbiljno pitali. Samo su posmatrali. Gledali šta mi radimo. Da bi neki doneli kutije sa konzervama pasulja, pošto smo radili po čitavu noć i dan. Nije bilo državne kontrole, upravljanja ili nekog uticaja. Ja nisam dobio savet ili naredbu da nešto ne sme da se radi. Bio je to osećaj kao da ste pustili decu da se igraju. Iz ovog ugla, mislim da država nije imala ideju šta da radi sa informacijama i na koji način da upravlja. Moć slike koju smo mogli da plasiramo bila je 100 puta veća od moći tišine. Strane agencije su vapile za slikama iz Srbije. Mi smo držali veb-kameru koja je slikala niz Kneza Miloša; kamera je snimala kada su pogodili zgradu MUP-a na dnu ulice. Na kameri se videla vatra. Par minuta posle toga zvoni telefon – iz RAI-ja traže razgovor sa direktorom; pitaju da li je to stvarno, da li je u centru grada. Oni bi prikazali šta god mogu. Nisu svi bili ograničeni da rade u interesu megasila. Mi nismo imali pripremljenu strategiju za internet pristup kao država, kao sistem. Velika je šteta što smo bili zatvoreni. Mogli smo da plasiramo mnogo ozbiljnije i kvalitetnije informacije. Vidite kako države danas znaju te strategije, kako je sve to ozbiljnije.

Voja Rodić: Da se vratimo na jedan tehnički aspekt tadašnjeg interneta. U to vreme su samo veb-sajtovi najvećih svetskih kompanija imali naslovnu stranu na kojoj piše: „Ako ste iz Evrope, kliknite ovde, ako ste iz Severne/Južne Amerike, kliknite ovde, ako ste iz Australije/Azije ovde...", što je značilo da odete na verziju sajta koja je na serverima bližim vašem regionu pa će reagovati brže. Mi smo prvo imali veb-server u kancelariji sa 198-kilobitnom poprečnom vezom. Poprečna veza više ne postoji, pa neću ni objašnjavati šta je to. Posle nedelju dana link je bio potpuno zagušen pa smo preneli veb-server kod našeg provajdera. Zgodna okolnost je bila to što je provajder imao na kamionu neprekidno napajanje. To je bilo jako bitno zbog onih perioda kada smo bili bez struje. Međutim, i to je bilo vrlo brzo zagušeno. Jednog dana dobijamo mejl od provajdera sa Islanda. U mejlu je pisalo da pažljivo prate naš sajt, ne slažu se sa onim što radi NATO, ali sajt je mnogo spor i pitaju da li hoćemo da nam oni besplatno drže miror-sajt (mirror site). Mi smo prihvatili jer to je bilo nešto o čemu nismo mogli ni da sanjamo. Pa onda Australija, Amerika, Nemačka pa Rusija. Mi smo, kao najveći svetski sajtovi, imali miror-sajtove gde bi se u roku od par sekundi replicirao onaj osnovni sadržaj. Onda smo mi moljakali naše posetioce: „Molim Vas, ako ste iz Amerike, kliknite ovde, pa će biti brže".

Voja Rodić: Oni se nisu finansirali, a tehnički troškovi ogromnog internet saobraćaja... bili smo pomagani. Mi smo tada iznajmljivali prostor u zgradi tadašnje Komore Beograda. Oni su pomogli. I mnogobrojni dobrovoljni prilozi. Posle desetak dana smo zakukali kada smo videli koliki će da bude račun, mi to nismo mogli da platimo. Vi ne možete da zamislite kakav je bio odziv iz celog sveta. Od studenata koji su negde na specijalizaciji. Ja se sećam Alekse iz Kalifornije. Roditelji su mu arhitekte, a i on je student arhitekture. Sviđa mu se to što mi pišemo, vidi da mi tražimo pomoć i kaže:

„Evo, poslao sam vam 5000 dolara". Ja sam mislio da se neko šali sa nama. Naravno, govorimo o vremenu kada nema platnog prometa, već je sve to bilo izokola, preko računa u bankama u drugim zemljama. Posle par dana, stvarno stiže 5000 dolara. Ili oni koji su slali 10, 20, 50 maraka ili dolara.

Goran Opačić: Inteligentan čovek u našoj zemlji vrlo retko ima priliku da iskoristi to. Većina ljudi ne može da se iskaže do kraja. U tom trenutku kada se dešava to bombardovanje, oslobode se kod ljudi neke blokade, počinju da govore jasnije, preciznije, samo je potrebno kanalisati sposobnosti tih ljudi. Mi smo to uradili. Dolazili su ljudi koji su fotografi, nisu novinari, ali znaju šta ljudi žele, traže sliku, kratku vest, kratko objašnjenje. I tada se videlo u kom smeru sve to ide. Nijedna naša vest nije imala više od 3-4 rečenice. Ali se plasirala jako brzo. Od trenutka kada počne bombardovanje, u roku od par minuta to svi znaju, u čitavom svetu. To je momenat brzog efekta, brzog rezultata. Nešto što je plod promišljanja unutar ekipe koja se tu skupila. Mi smo znali da to uradimo adekvatno. Uvek kada smo stavljali srpski tekst, odmah pored je stajao engleski tekst, prevod. Ljudima sa Zapada je to odavalo poverenje da je to što mi pišemo na srpskom isto ono što oni čitaju na engleskom. Nije bilo dva teksta. Ljudi su očajni, žele da urade nešto.

Voja Rodić: Daću Vam primer šta je bilo prvih dana. Dolaze mejlovi od znanih i neznanih: Ja ne mogu da dobijem moje roditelje, oni su na broju tom i tom, brojevi šestocifreni. Možete li da ih pozovete? Spolja su telefonske veze bile prekinute, internet radi. Onda mi zovemo ljude po Beogradu i Srbiji i objašnjavamo da im se javio sin, ćerka, zet... Onda slede pitanja: kako su se javili, nama ne mogu da se jave. Onda treba njima objasniti šta je internet, šta je imejl... Obično bismo rekli: „Molim vas, samo nam recite da li ste živi i zdravi da mi njemu javimo".

Iz Kentakija. Mi smo sa Banjice, broj taj i taj. Možete li da pozovete i da ih pitate kako su. Odjedanput postajemo čvorište za jednu paralelnu vrstu komunikacije. To je jedna od situacija koja nije direktno povezana sa vestima. Drugi primer odnosi se na jednu vanrednu situaciju. Moram da kažem da nikad pre, a ni posle, nisam doživeo takvu solidarnost prema svima. Taj osećaj da ste svi zajedno u situaciji koja je teško objašnjiva. Stalno se spekulisalo i o tome da li će Amerikanci da nam isključe internet. Verovatno su i oni procenili da je veza dvosmerna. Prema tome, kao što mi plasiramo info odavde, tako mogu i oni info da plasiraju našima koji primaju mejlove i gledaju njihove sajtove. Ali su izgubili jednu bitnu stvar iz vida, a to je da je u toj vrsti ratovanja osnovno potpuno obezličiti neprijatelja. Kada krenete u prepisku, a prvi mejl bude jedan niz uvreda – najgorih mogućih, a vi onda počnete odgovor sa: „Poštovani gospodine, hvala Vam što posećujete naš sajt", onda krene diskusija. Otprilike već treći mejl bude: „Dear Voja", a zašto ovo, zašto ono. Šta je tu bitno? Nisu bitni argumenti, pa da mi nekog nešto ubedimo, nego sam čin komunikacije. Tu je pukao jedan od osnovnih aksioma internet rata: obezličavanje neprijatelja. Neprijatelj dobija lice samim činom komunikacije.

Goran Opačić: Jezik kojim smo mi govorili na sajtu bio je blizak tadašnjim generacijama koje su živele na Zapadu. On je bio drugačiji od jezika koji je koristio naš državni aparat. Mi smo mogli da igramo na dimenziji slika–vest. To je moglo da prolazi. Jako je važno da kažemo i par primera gde smo se malo i zapitali šta se dešava. Jedno veče je grupa otišla pred RTS da slika zgradu. Kada razmišljamo o nekim nezrelim potezima koje smo imali i koliko puta su sebe ljudi dovodili u neku opasnost i od policije, države, bombardovanja... Ja sam vodio neke japanske novinare na krov zgrade, i u tom trenutku su pogodili Generalštab. To je 50 metara vazdušnom linijom. Ja bih ponovo sve to radio. Još transparentnije. Sećam se i situacije da smo sedeli u kafiću, i da neko za susednim stolom prepričava da je na našem sajtu video neku fotografiju jedne eksplozije u Nišu koju je poslao građanin. Ljudi su pričali o tome kako su videli to. I to je takođe čin očaja. Ljudi ne znaju šta se dešava, vide samo neke eksplozije na nebu i ponešto na TV-u. Uglavnom ne vide srž. Činjenica da su međusobno govorili o tome pokazuje da su ljudi bili željni informacija. Počeli su da ih traže i da koriste internet. Zanimljivo je da smo imali i prostor za razgovor: ICQ tadašnji. Nama stiže poruka od čoveka koji živi u podnožju Avale. On kaže: „Pogodili su nešto". Mi bez mnogo razmišljanja objavljujemo da se gađaju ciljevi u blizini Avale. Posle par minuta čovek zove i kaže kako je pogođen toranj. Mi brže-bolje objavimo da je pogođen toranj. Posle par minuta čovek šalje poruku da je greška i da su pogodili neku trafostanicu. Mi brišemo vest sa sajta. To danas ne može da se radi. To je neozbiljno. Nažalost, sutradan je toranj pogođen.

Voja Rodić: Niko nije znao. Na svim sajtovima se spekulisalo o tome. Da je neka ruska jedinica prešla u Srbiju, to su znali. Ali kuda ide ne zna se. Mi smo zvali po putanji policijske stanice, centre za uzbunjivanje i pitali da li su stigli Rusi. Kada nam potvrde da jesu, mi bismo objavili do koje tačke su stigli. Mi smo znali posle par minuta kada su ušli na Kosovo. Objavili smo to kao vest.

Goran Opačić: Zanimljivo je šta bi bilo da su oni nas okupirali. Kako bi to izgledalo da su oni ušli u zemlju. Taj pokret otpora, kao u partizanskim filmovima, ta mreža ljudi i dojavljivanja, našao bi se način. Mi smo uspeli da napravimo paralelnu vezu sa radio-amaterima.

Voja Rodić: Bio je visok stepen solidarnosti i poverenja. Nikada pre a ni posle nisam osetio to. Osećate kada komunicirate sa nekim da je i on kao i vi pritisnut neizvesnošću. To je kombinacija straha i želje za otporom. Najviše su me obradovali oni od kojih sam očekivao da se sklone i odu npr. na Kipar. Oni su se potpuno preokrenuli i ne umem da opišem to kada se neko ko izgleda površno i sebično preokrene u takvom trenutku. To ne možete da znate dok takav momenat ne dođe.

Voja Rodić: Sve je sačuvano. Kada smo ugasili vesti, sajt je jednostavno nastavio da bude kompanijin. Javili su se mnogi. Pazite ko je to koristio i na kakav način: Amerikanci, treće koleno srpskog porekla, tako su učili srpski. Ima dve rečenice na srpskom, dve na engleskom.

Nismo. Bila je gospođa iz Prokuplja koja je sve vreme prevodila na nemački. Gagi sa Kosova je morao da beži.

Goran Opačić: Kada si zdrav i živ, sve je u redu. To je sve ništa u odnosu na to šta su ljudi preživeli. Mi ne možemo da razumemo koliko je rat težak. Sve ovo je naša varka samih sebe. Voleo bih da nismo imali priliku to da radimo.

Voja Rodić: Sve što smo tada radili, sve pouke važe i danas. Suština onlajn komunikacije važi i danas.

Goran Opačić: Pokret otpora ne može niko da ugasi.

Voja Rodić: Komunikacija pre svega. Uvek smo se zahvaljivali što su se javljali. Mnogi su me pitali kako sam mogao tako da odgovaram. Koliko puta sam samo objašnjavao ceo zaplet. Neki se zainteresuju. Kada im se obratite na kvalitetnom engleskom biranim rečima, ustuknu, krene normalnija ljudska komunikacija.

Da, pokušavao sam da razjasnim kuda ide cela ova stvar sa AI. Kada sam potpisao taj poziv na moratorijum, bio sam potpuno svestan kako nije realno očekivati da u ovakvom zamahu razvoja generativnih veštačkih inteligencija dođe do toga da se stane sa tim u ovom trenutku. Posebno imajući u vidu ulaganja u AI i potencijal komercijalne upotrebe, teško da bi sada neko bio spreman da posluša ovakav poziv. Ipak, verujem, i zbog toga sam između ostalog i potpisao ovo pismo, da ovakvi razgovori, kao ovaj koji mi sada vodimo, treba da se dešavaju češće. Mi smo trenutno u epohi rapidnog tehnološkog razvoja i čovečanstvo i društvo treba da budu svesni toga, bez obzira na neku fundamentalnu i važnu akademsku raspravu o tome šta je veštačka inteligencija, da li je ovo što sada imamo, poput Open AI Chat GPT, Midjourney i svega ostalog što se dešava, da li je to ta veštačka inteligencija koju su sanjali kognitivni naučnici druge polovine 20. veka i danas ili nije.

Tehnološki razvoj je rapidan i toliko brzo će početi ovo da se preliva u primenu, u biznis, u ekonomske i privredne tokove itd. da nije loše „povući ručnu" u nekom trenutku, stati i, recimo, iskoristiti tih šest meseci za razvoj diskusije. Kontekst je, pogotovo u razvoju digitalnih tehnologija i to se dešava, čini mi se, najmanje od 80-ih i 90-ih godina 20. veka, da razvoj regulative i razvoj etike, suštinski povezane sa njom, jednostavno nije u stanju da isprati brzinu tehnoloških i ekonomskih promena. Mi tome svedočimo već decenijama kroz proces regulacije interneta, koji, na kraju, čak i za mene, iz pozicije liberala u političkoj filozofiji, teško je da kažem da je loše što nije regulisano do kraja. Ali činjenica je da mi svedočimo tome kako je još uvek jako teško stići do konzistentnog regulatornog okvira za internet. Ovo sada je promena za koju neki čak smatraju da je uporediva samo sa momentom kad se pojavio internet. Videćemo. Potpisao sam poziv na moratorijum iako smatram da je neefektivan.

Jeste. Ali, mislim da je malo trebalo onako šakom o sto, da kažem, lupiti, da što više ušiju čuje i da se ljudi uključe u raspravu i kažu:

„Hajde da vidimo šta ćemo sa ovim da radimo".

Open AI predvodi Altman, a Majkrosoft će, recimo, ove godine investirati svih 10 milijardi dolara u njihov razvoj, nije šala. Oni su stavili u promet svoj najnoviji sistem generativne veštačke inteligencije. Radi se o novom jezičkom sistemu koji nosi oznaku GPT-4. Možete ga testirati, morate malo da izađete na listu čekanja da biste mogli tu da priđete, jer još uvek razvijaju kapacitete da mogu da opsluže veliki broj korisnika.

Svet je već bio fasciniran i već su počeli razvoji digitalnih proizvoda, uveliko baziranih i na prethodnoj verziji. Ova je, ispostaviće se, za skalu jača. Oni koji su imali prilike da ga testiraju kažu mi, recimo, da je produkcija teksta na srpskom jeziku „ispeglana" fantastično. Očekuje se da će Open AI izaći sa GPT-5, koji će biti još za red veličina moćniji model generativne veštačke inteligencije od toga. I u tom smislu reči, osnovni zahtev koji se nalazi u tom pozivu na moratorijum koji je formulisao Future of Life Institute, jeste taj da se napravi pauza od šest meseci u razvoju takvih modela.

Geri Markus je imao dobar komentar kad je rekao: „Ima nas koji ovo potpisujemo ne razmišljajući možda toliko o dugoročnim posledicama, koje zaista mogu da budu veoma ozbiljne, ali se uglavnom odnose na sisteme koje mi sada nemamo, niti je predvidljivo da li ćemo ih ikada imati". Ako smo odgovorni kao čovečanstvo, možda i ne moramo da ih razvijamo. Mada smo retko odgovorni. Dosta nas je zainteresovano upravo za kratkoročne posledice. Interesantno je da među potpisnicima ima ljudi koji se nalaze na dijametralno suprotnim krajevima spektra shvatanja o tome šta je uopšte veštačka inteligencija. Tu je s jedne strane i Bendžio (Yoshua Bengio), koji je dao fundamentalan doprinos deep learning sistemima i neuronskim mrežama, tehnologijama koje su omogućile sisteme poput Open AI GPT klase, s druge strane tu je Markus, koji kaže da od toga nema ništa, nikad neće tako napraviti pravu veštačku inteligenciju. I ja se donekle slažem s njim. Ali u svakom slučaju, ostatak sadržaja poziva se, zapravo, kao i u svakom formalnijem dokumentu, odnosi na skupove principa koji su već definisani u višedecenijskoj raspravi o veštačkoj inteligenciji i o tome šta je moguće da se iz tog razvoja dogodi.

Sve vreme govorimo o razvoju tehnologije, o napretku, o profitu, o zaradi, a negde smo ispustili ljude iz cele jednačine, što je meni suštinski najveći problem u svemu ovome što se događa. Kad govorimo o naprednim tehnologijama, tzv. veštačkoj inteligenciji, često sami kreatori ne znaju i ne mogu da predvide output u većini situacija. Samim tim, njihova kvantifikacija, odnosno merivost, nije nešto što može toliko precizno i efikasno da se radi tako što ćemo mi da referenciramo u odnosu na neki model. Možemo, eventualno, da kažemo da ga nećemo više trenirati i to je to. Međutim, verifikacija i implementacija toga jeste jako teška. S druge strane, velike tehnološke korporacije pokušavaju da ubede države, odnosno legislative, uključujući Evropsku uniju, SAD itd., da oni bolje razumeju veštačku inteligenciju i da treba sami da je regulišu. To je problematično iz više razloga. Samoregulacija u ovom kontekstu, naročito kad govorimo o najbogatijim kompanijama na planeti, svakako nije pristup koji će na prvom mestu imati interes ljudi, odnosno građana. Svakako će se fokusirati na profit, pa je najveća obaveza regulacije – na strani države.

Evropska unija već radi na regulaciji veštačke inteligencije kroz takozvani Akt o veštačkoj inteligenciji ili (AI Act). Evropski parlament će objaviti svoju poziciju i staviće, na primer, obradu ličnih podataka u taj neki režim zabranjenih obrada, relativno restriktivno. To uvek može restriktivnije i mi se svakako zalažemo za što restriktivniji pristup, naročito kad su lični podaci u pitanju, da imamo tretman koji će zahtevati baš visoke uslove pouzdanosti u kontekstu obrade ličnih podataka, a s druge strane, negde sprečavanje takozvanog hordinga, odnosno gomilanja podataka, što jeste tendencija svih ovih inicijativa. Zbog toga – što više podataka imaju, to bolje mogu da treniraju svoje setove, što iz njihovog ugla ima smisla. Međutim, iz našeg ugla, kao organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava u digitalnom okruženju, to nema poente. To što neko hoće da ostvaruje profit, to nije ljudsko pravo. Mislim, ako ima različita ekonomska prava i može da zarađuje novac na legalan način, na jedan ili drugi ili treći način, međutim, ni u kom slučaju ekonomska prava ne smeju da prevagnu nad fundamentalnim ljudskim pravima. Potpuno smo izgubili humanocentrični pristup, odnosno da razmišljamo šta je zapravo civilizacijski razvoj, a šta je razvoj profita. Legitimno je zarađivati novac. Neću da ispadnem kao neki komunista koji ide na to da se sve nacionalizuje, međutim, svakako ne može, ponavljam, profit da ima veći prioritet u odnosu na civilizacijski razvoj i zaštitu ljudskih prava.

Ja mislim da kada je tehnologija u pitanju, uvek valja brinuti, bez izuzetka gde god da se nalazimo na skali tehnološkog razvoja. Mislim da će se jaz između ljudi koji su na poziciji moći i ljudi koji su potpuno neprivilegovani s vremenom samo povećavati. Ono što je tehnologija negde uspela, naročito što su uspele kompanije iz Silicijumske doline (Silicon Valley) – bilo je to da je uspela da ubedi svet da ga tehnologija zapravo demokratizuje na neki način zato što svako ima neke uređaje uz pomoć kojih može da pristupi određenim informacijama i ima pristup internetu. Penetracija tehnologije nije na 100%, ali jeste na relativno visokom nivou, naročito u zapadnom delu civilizacije. E sad, to ne znači da smo svi mi koji smo na internetu, koji koristimo određene servise na internetu, poput društvenih mreža, da smo u potpunosti ravnopravni. Ta priča o demokratizaciji je malo diskutabilna. Uzmimo, recimo, Donalda Trampa koji koristi tehnologiju, odnosno društvene mreže, da osvoji vlast u SAD. Milioni ljudi čiji su podaci eksploatisani takođe su na tim istim društvenim mrežama, međutim, složićete se da im uloga nije ista.

Ceo ovaj razvoj se pakuje u neki paket kolonijalizma, koji je zapravo najpogubniji za najranjivije kategorije građana. S druge strane, sprega moći između države i korporacije je nikad veća u tom smislu, od razmene podataka do prodaje različitih alata. Nalazimo se u situaciji gde ta borba između Davida i Golijata postaje sve nesrazmernija, odnosno oni koji su u poziciji moći postaju sve moćniji, oni koji su u neprivilegovanoj poziciji postaju sve nemoćniji u smislu mehanizama šta mogu da urade da bi zaštitili svoja prava. Ono što se najčešće nudi kao mogućnost jeste get off the grid, odnosno isključite se iz mreže. Što praktično znači neku vrstu socijalne i druge izolacije tako da je to neodrživ koncept.

U potpunosti se slažem. Varljiv je taj deo u priči o tehnologijama i to vrlo jasno vidimo na primeru interneta, a vrlo verovatno ćemo videti i na primeru razvoja ovih novih, dostupnih veštačkih inteligencija, da samo pitanje pristupa na neki način rešava stvari, demokratizuje ih.

Ako govorimo o negativnim stranama, treba da razdvojimo te kratkoročne efekte koje, čini mi se, možemo da ocrtamo, vidimo, očekujemo u skorije vreme i one koji su na duge staze, koji mogu da budu vrlo zabrinjavajući. Ali, iskren da budem, još nismo u zoni takvih tehnologija, što ne znači da ne treba da razmišljamo o njima.

Sistemi poput ovih, mogu vrlo lako, i to podvlačim, znači vrlo lako da se zloupotrebe iz perspektive masovne dezinformacije. E sad, ako vi samo razvrtite unazad ovih nekoliko godina, recimo, tokom pandemije, što je bilo vrlo, vrlo karakteristično, videćete da se javna sfera ne nalazi u dobrom stanju. Čini mi se da su generacije Hladnog rata bile racionalnije, da su više selektivno koristile informacije od nas. Mi sad prisustvujemo jednom od najubrzanijih perioda naučnotehnološkog razvoja čovečanstva, a u isto vreme imate širenje kulta ravne Zemlje na planeti! Imate veliki broj open source inicijativa, već sada možete na serveru s jednom grafičkom karticom da trenirate generativne AI modele i stignete do 90% onoga, na primer, što može da radi GPT. Znači, ta stvar uskoro stiže u ruke svakog od nas. Ako imate dovoljno mudro organizovanu priču, pa imate pristup mreži koja može da širi vaše ideje, to može da ošteti demokratiju prilično grubo uništavajući samu njenu osnovu – dobro informisanog čoveka, koji može da održava paritet u javnom diskursu, razume šta se dešava itd. Nećete da vam slobodni i odgovorni ljudi budu dezinformisani. Onda džabe što su slobodni i odgovorni!

Druga bitna stvar su ove promene tržišta rada, odmah se svi uplaše oko toga, ali tržište se uvek menjalo. Ali objasniti to nekome ko će izgubiti svoje radno mesto u narednih pet godina, a kako idu stvari, desiće mu se. Zamislite, sva zanimanja koja su vezana za proizvodnju bilo kog, da kažete, tipskog teksta? Zamislite rad u advokatskim kancelarijama gde imate ljude koji su specijalizovani da završavaju ugovore koji ne zahtevaju preterano proučavanje pravne problematike, ulaženje u detaljnu analizu nekog procesa i tako dalje. To GPT i slični sistemi sada rade kako hoćete, dok trepnete. Mnoga radna mesta će biti ugrožena i pitanje je sada šta s tim.

Ja sam doktorirao u oblasti društvenih nauka, psihologije, a živim od softverskog inženjeringa, bio sam programer još 80-ih godina. Ja bih se pre brinuo da sam na strani onih koji su razvili GPT, odnosno da sam programer, softverski inženjer, data scientist, što i jesam, jer kad vidite sa kolikom efikasnošću se ta stvar bavi proizvodnjom samog koda – e, to može da protrese tržište rada upravo u softveru!

Da, pa to je neverovatno! Verujte mi, ja ga koristim za to, koristim sve živo od tih tehnologija, platio sam Open AI celu gamu proizvoda. Ne zaboravite – rad sa prirodnim jezikom je jedno, prirodni jezik ima osobine koje teško da će bilo koji sistem koji liči na GPT moći da savlada do toga da koristi ljudski jezik kao što ga naša prirodna, ljudska inteligencija koristi. Teško. Ali programske jezike, koji su stvar vrlo pravilne strukture i visokodeterminističke, pokupiće kao ništa, pokupio je već.

Tako je, Vlada je usvojila etičke smernice za razvoj veštačke inteligencije, u Novom Sadu postoji Institut za razvoj veštačke inteligencije, država pokušava nešto da radi da bi bila u korak sa svime što se dešava na globalnoj sceni.

Da li veštačka inteligencija olakšava život? Da, čak i ovaj Chat GPT-4, svi su ga verovatno već probali i jako dobro piše fine mejlove kad hoćete nekom saradniku ili nekom partneru da kažete nešto malo neprijatno, i može da bude koristan. Imao sam saobraćajni prekršaj i onda sam zamolio Chat GPT da mi napiše odbranu kako da se izvučem iz te nezgodne situacije; bio je jako kreativan, međutim, moja koleginica i advokatica rekla mi je da to ne može baš tako. Tako da neće ljudski posao nestati u potpunosti, svakako bih išao pre sa advokatom da završavam te pravne situacije nego sa Chat GPT-jem, ali može da bude korisno. Naravno, tu se javlja i situacija sa plagijarizmom u kontekstu korišćenja ovih tehnologija, ali postoji onlajn alat koji može da proveri da li je to generisao Chat GPT.

Živimo, definitivno po svakom parametru, u neodrživom društvu – u ekonomski neodrživom društvu, u ekološki neodrživom društvu, socijalno neodrživom društvu... Sve te nejednakosti, sav taj disbalans dovodi do maksimizacije te neke vrste entropije samog sistema. Imali smo pandemiju, imamo sada rat u Ukrajini, imamo situacije koje nisu baš zlatno doba civilizacije, daleko od toga. Pitanje je kako će sve to da se završi. Da li je gore nego što je nekada bilo? Ne bih rekao. Mi i dalje živimo u nekom relativno ušuškanom kapitalizmu, koji daje bar privid u okviru našeg mehura da će sve biti okej. Da li će biti ili neće, to ćemo videti.

Chat GPT je najbrže rastuća aplikacija do sada, po bazi korisnika i brzinom kojom se usvaja, u istoriji razvijenih aplikacija. Ljudi će otkriti zašto je tako. Od pomoći je u programiranju, svemu i svačemu, za zabavu je takođe izuzetan. Lakše mi je da vidim tu vedru i optimističnu stranu. Držim Chat GPT već otvoren kao imejl, ne zatvaram to u brauzeru, koristim ga od zabave do ozbiljnih stvari. Kažem mu: „Evo ti funkcija u Python-u koju sam napisao, popravi mi da radi ovako i ovako"; sekund i rešava, zašto ja da gubim pola sata?

Živimo u interesantna vremena u kojima se dešavaju briljantni tehnološki proboji i razvoj. A u isto vreme, svet je ušao u jednu ozbiljnu geopolitičku napetost, u jedan rizik koji nisam siguran da nam je bio potreban. Nisam siguran kuda će da nas vodi dalje, poklopilo se sa ovom kugom što smo pominjali, odnosno pandemijom i to vrši jednu dopunsku vrstu psihološke presije na nas. Nije kuga namerno „sela" na početak rusko-ukrajinskog rata. Kugom zovem pandemiju kovid 19 jer pravim paralelu sa onom koja je bila okidač razvoja renesanse u ekonomsko-političkom smislu.

Da. I svi će sada fokusirati raspravu na probleme, a ima mnogo dobrih stvari. Treba da se vratimo sebi, čovek je taj koji će donositi odluke šta će sa tom stvari da se radi. I mi smo zbog toga za sada još uvek u vrlo bezbednoj zoni, u zoni kojoj, što kažu programeri – uzmeš i izvučeš mu kabl iz struje i ’ajde zdravo.

Kažu, plaše se autonomnih AI sistema. Pa, nemoj ga onda učiniti autonomnim! Uvek postoji ta odluka, da sednemo i kažemo: dobro, napravićemo fizičke i bezbednosne sisteme koji kažu da na internet možeš da dođeš dovde i ne možeš dalje. U kontroli bilo kojih fabričkih, vojnih i sličnih sistema možeš dovde i preko toga postoje tvrda ograničenja, tehnološko rešenje i završeno, ne možeš da prođeš dalje. Da li će se čovečanstvo tako odnositi prema tome ili neće, to je pitanje za nas, to nije pitanje za veštačku inteligenciju. Ima razloga za brigu, ali dobra stvar je u tome što je to u našim rukama, i dalje smo mi ti koji će odlučivati kuda će to da ide. Pa sad, što kažu, Bog nam pomogao.

Negde i jeste magija odnosno mitologija 21. veka zato što i dalje u teoriji, u toj zamisli mi tehnologijom možemo da uradimo sve. A na kraju dana, kad podvučemo crtu, mi smo uglavnom na nekom gmail-u i na nekom Microsoft teams-u po 70% vremena, a ostatak vremena ili skrolujemo Tiktok ili gledamo Netfliks. Ako već govorimo o tim neograničenim mogućnostima, deluje jako primitivno, odnosno deluje kao neka vrsta opterećenja više nego benefita, iz ove moje stolice gde ja sedim u ovom trenutku.

Mislim da je analogija dobra. Podseća me na rečenicu Artura Klarka: „Svaka dovoljno razvijena tehnologija je neraspoznatljiva od magije i najmanje tako deluje prethodnim epohama". U momentu kad pustite da tehnologija vodi razvoj čovečanstva a ne obrnuto, neće biti dobro.

Nema ih; koliko je meni poznato, to je jednostavno jedan poziv i dobro će biti ako pokrene raspravu, ako motiviše Evropsku uniju za koju postaje situacija pomalo smešna. Jer će se ispostaviti da manje vremena treba Open AI-u da napravi uopšte veštačku inteligenciju nego EU da napiše Akt o veštačkoj inteligenciji. U svakom slučaju, dok motiviše aktere da izađu u javnost, govore o tome, priznaju sve što se dešava i kažu nam – radiće se ovako i ovako, mislim da je to pozitivan efekat. A da će to zaustaviti razvoj, u ovom trenutku, to ne dolazi u obzir, nemoguće. Neće sigurno.

Mirjana Drakulić: Krenuću od prve informacije. Pre pet godina formiran je Akademski sajber-forum kao studentska organizacija koja se bavi izučavanjem različitih fenomena u sajber-prostoru. Prva ideja je bila da istražimo koliko je ljudi iz studentske populacije priključeno na internet i kakav imaju stav prema različitim zloupotrebama. Bilo je dosta zanimljivo i to je bio povod da nastavimo dalje. Sada smo želeli da obuhvatimo populaciju studenata Srbije. Istovremeno smo pokušali da obuhvatimo i populaciju studenata u Velikoj Britaniji, pa da napravimo komparativnu analizu. Delimično smo uspeli sa tom analizom, ali bilo je problema. Postavili smo na sajt englesku verziju upitnika, ali nije bio veliki odziv iako su njihovi profesori bili zainteresovani za to. Cilj je bio da pogledamo kako društvene mreže utiču, kakav je odnos naših studenata prema njima, koliko se koriste i na koji način reaguju na mogućnosti zloupotreba. Mi smo drugi u svetu krenuli sa jednim ovakvim istraživanjem. Prethodno je bilo urađeno u Americi, ali nismo mogli da dođemo do njihove ankete kako bismo napravili komparaciju. Svi univerziteti, sem Prištine, obuhvaćeni su ovim istraživanjem. Naši studenti anketari posetili su te univerzitete. Istraživanje je vrlo reprezentativno i već smo sa rezultatima izašli i u stručnu javnost. To je bio pokušaj da se fenomen koji nam se učinio aktuelan, sa ogromnim brojem mladih ljudi koji se priključuju ovoj zajednici, osvetli.

Svetlana Jovanović: To je jedan potpuno novi fenomen. Do sada su onlajn komunikacije bile kroz određene vidove chat room-ova. Fejsbuk i Majspejs su stvorili jednu potpuno novu mogućnost. (R)evolucija u komunikaciji na internetu se dogodila zahvaljujući ovim mrežama. Ono što su ove mreže donele jeste ukidanje privatnosti, oglašavanje svake individue imenom i prezimenom. Samo Fejsbuk trenutno koristi više od šest miliona korisnika, a naši studenti, 56% njih, otvaraju mogućnost da sve njihove podatke drugi korisnici mogu da pronađu. To je taj fenomen i promena koja se dogodila.

Mirjana: Postoji cela jedna skupina ljudi koja se krije, čiji identitet nije pravi – on je izmišljen ili je onaj kojim žele da se predstave drugoj strani. Ne treba se zanositi da su sada svi otkrili sve, stavili svoju sliku. Postoji mogućnost digitalnog uređivanja fotografije. Sve je to moguće i sve se to radi. Imamo mogućnost da se mnoge takve stvari odrade i nikada niste sigurni da li je slika koju gledate stvarna i da li je određena osoba zaista ta ili neko drugi. Postoji mogućnost prikrivanja. Ljudi treba da budu svesni da se iza toga kriju i mogućnosti različitih zloupotreba.

Svetlana: I dalje uglavnom za zabavu. Većina korisnika društvenih mreža kaže da to koristi za „ubijanje" vremena odnosno za druženje. Ako biste otvorili bilo koju od ovih aplikacija, videli biste da možete svojim prijateljima da šaljete poljupce, zagrljaje... to su sve aplikacije koje uglavnom služe za zabavu, za igru preko interneta kojoj nema kraja. Ljudi se uglavnom samo druže. Ali ako ostavite neke stvari kao što su grupe interesovanja, fakultet sa koga dolazite, vi opet stičete mogućnost da sretnete nekoga ko vam odgovara po nekim interesovanjima. Sve je moguće.

Sve više studenata ima računar i koristi internet. Rezultati su zadivljujući: 92% studenata poseduje računar, 94% njih koristi internet i to više od 2 sata dnevno. To je medij koji ima značajnu ulogu u njihovom životu. Što se tiče samih društvenih mreža – polovina studenata koristi neku društvenu mrežu.

Svetlana: Tako je. Polovina njih otvara svoj nalog svima, čini podatke dostupnim svakom korisniku Fejsbuka. Zato smo postavili dva drugačija pitanja. Prvo je: „Da li vas brine zloupotreba?" Ponudili smo odgovore: „Ne, ne postoji mogućnost zloupotrebe" i „Ne, to me uopšte ne zanima". Jedno ili drugo reklo je 91% studenata. Ne veruju da nešto može da im se desi. Imaju osećaj sigurnosti i veruju da je u pitanju mreža gde su svi dobronamerni. Nemaju osećaj da neko može da zloupotrebi podatke. Ima slučajeva gde su komentarisali da je neki njihov prijatelj okačio neku njihovu fotografiju i da to zameraju jer ih niko nije pitao da li sme njihova fotografija da stoji tu. To je jedino što su eventualno prokomentarisali.

Mirjana: Obuhvatili smo studentsku populaciju, sledeći korak nam je da obuhvatimo srednjoškolsku populaciju, potom i osnovne škole. Ovo jeste fenomen koji se širi među mladima, a njih ne zanima da li postoji mogućnost zloupotrebe. Takav stav među mladima je upozoravajući. Mislim da će poražavajući biti rezultati u srednjim školama. Tu tek možemo da vidimo koliko mladi nemaju osećaj da može nešto da im se desi. Bitno je da se otvaraju mogućnosti lakše komunikacije. Mi koji se bavimo ovim problemima veoma smo zabrinuti zbog toga. Pročitaću vam jedan podatak. Istraživanje u SAD, od pre nekoliko godina, vezano za zlostavljanje dece, ukazuje da svakih 47 sekundi jedno dete u svetu biva napadnuto, a svake 2,5 sekunde ubijeno. U toku dana obreže se negde oko 6000 devojčica u svetu i mnogo više dečaka. Dakle, ne treba da prestanemo da se brinemo.

Mirjana: Roditeljima ne preostaje ništa drugo nego da stvari preuzmu u svoje ruke. Ne možete deci zabraniti korišćenje računara i pristup internetu. Postoje određeni softveri, tzv. „kerberi" koji vode računa da deca ne mogu da pristupe određenim sajtovima ili sadržajima. Škole bi trebalo da se zabrinu za to. Deca imaju internet učionice. Prepuštena su sebi. Imaju pristup svemu. Škola mora da zaustavi mogućnost da deca mogu svemu da pristupe. Provajderi pokušavaju da se izvuku od odgovornosti. Jedan od glavnih problema je što provajderi neće da dostave dokumentaciju koju su obavezni da dostave. Naravno, imamo vrlo mnogo ostalih subjekata koji bi morali da vode računa. Ovo je krajnji trenutak da se zabrinemo.

Svetlana: Očigledno je da moramo da vodimo računa. Zloupotrebe ima na svakom koraku. Na internetu posebno. Ona je skrivena, nije toliko očigledna i mnogi nisu svesni šta sve može da se desi.

Primena Opšte uredbe o zaštiti podataka počinje 25. maja 2018. godine. Uredba je usvojena i objavljena je u Službenom glasniku Evropske unije aprila 2016. godine. Sama ideja da se donese propis koji će na jedinstven način urediti zaštitu podataka o ličnosti i na neki način ostvarivanje prava pojedinca čiji se podaci obrađuju na celoj teritoriji Evropske unije došla je 2012. godine. Tada je formalizovana, a četiri godine je trajao rad na propisu i ostavljene su dve godine za usaglašavanje na nacionalnim nivoima. Ovo nije revolucija i nije prvi put da se bavimo zaštitom podataka ličnosti, da se EU bavi ovom temom. Dokument koji je tome prethodio na nivou EU datira iz 1995. godine. Bio je to dokument koji se odnosio na vreme pre interneta u ovom obliku kako ga mi danas doživljavamo, pogotovo biznisa preko interneta, odnosno uopšte upotrebe informaciono-komunikacionih tehnologija, različitih softvera za obradu podataka. Sve to nas je nateralo da shvatimo da je neophodan ovakav propis. Tadašnja direktiva je predstavljala minimum standarda, pa su države članice mogle da urede to na ovaj ili onaj način. I zaista – imali smo različita rešenja, različite dobre ili možda čak i loše prakse u sve većem broju država članica. Godine 2012. doneta je odluka da pitanje zaštite podataka o ličnosti i ostvarivanje prava pojedinca mora da bude rešeno na jedinstven način u svim članicama. GDPR nije jedini propis koji se tiče zaštite podataka o ličnosti i čija primena počinje. Postoje i drugi propisi. Ali za nas pojedince, ova uredba je najvažnija.

Ima veliki broj firmi koje su zarobljene u toj priči da Uredba donosi visoke kazne i da će se primenjivati na njih, a kada se pogleda poslovanje, to i nije tako. Treba videti šta je nečije poslovanje – koje je to tržište, biti iskren u tome. Bez obzira na to što želimo da poslujemo u EU, možda ne poslujemo. Ili obrnuto. Ne možemo dati decidan odgovor. Nema formule koja kaže: ako ispunjavate uslov a, b, c – onda se uredba primenjuje. Na sreću, to nije jedino naša nepoznanica, mislim na našu zemlju. I naše kolege iz Švajcarske takođe ne znaju kako da kažu privredi ili pravnim licima koji nude usluge u EU da li se u njihovom slučaju primenjuje Uredba. Primer hotela ili izdavanja soba je dobar jer može da bude dvostrukog karaktera. Neko može da ima sopstveni sajt registrovan na teritoriji Republike Srbije, nudi tu svoje usluge. Bilo bi sasvim logično i očekivano da sajt postoji i na nekim stranim jezicima. Oni takođe mogu da koriste neku platformu koja je u EU, koja targetira lica iz EU, pa se tu nudi roba tj. usluge. U tom slučaju, vrlo je verovatno da se Uredba primenjuje na platformu na kojoj se dešava obrada podataka. Ako je nešto preko sajta koji postoji samo u Republici Srbiji a namenjen je građanima celog sveta, možda nije fer da se primenjuje ovaj propis.

Služba Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti dobija poslednjih meseci razna pitanja od različitih lica: fizičkih, pravnih, kancelarija itd. Nezahvalno je tumačiti strani propis. Mi ne znamo kako će se to primenjivati. Možda je najbolja adresa Ministarstvo pravde. Objavićemo neku vrstu saopštenja koje će obuhvatiti neka najčešće postavljena pitanja: kako mi to vidimo, uz ogradu da je to naše viđenje i da svako ko pročita može da ima stav koji se slaže sa našim ili ne. Dobri izvori informacija za GDPR su vrlo važni. I samo usaglašavanje sa GDPRom je postalo posebna vrsta biznisa. Imate razne pružaoce usluga koji nude rešenja u kutiji, predstavljajući da je sve to vrlo lako, a to i te kako nije slučaj. Uvek su najbolji zvanični izvori informacija, a to je u ovom slučaju Evropski odbor za zaštitu podataka EU. To je telo koje daje tumačenja i savetuje u vezi sa primenom zakona. Postoji Evropski supervizor za zaštitu podataka o ličnosti kao odličan izvor informacija. I naravno, pojedinačni organi za zaštitu podataka o ličnosti.

Krajem 2017. godine Ministarstvo pravde je izašlo sa nacrtom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Taj nacrt je činio kompilaciju ove uredbe o kojoj danas govorimo i jedne direktive koja se tiče gonjenja za krivična dela, izvršenja krivičnih sankcija za zaštitu nacionalne bezbednosti. Suštinski, to nije predstavljalo dobar osnov za dalji rad. Taj nacrt je bio više kompilacija prevoda. U domaćem pravnom sistemu takav propis ne bi bio sprovodiv bez nekih propisnih odredbi, bez prilagođavanja ustavu zemlje i drugim zakonima ili uopšte nekoj pravnoj atmosferi. Govorila sam o tome da je pre ove uredbe postojalo nešto što je doneto 1995. godine. U tom periodu, od 1995. do 2018. godine, mnogo se uradilo na pojedinačnom nivou država članica. Ta direktiva iz ’95. jeste manji standard zaštite podataka i obaveza u odnosu na ovu uredbu, ali je bez obzira na to dobar standard. Očekuje se da mi pređemo taj put mnogo kraće i brže. Da li je to realno – neko drugi treba da proceni.

Uredba predstavlja bauk za mala i srednja preduzeća. Troškovi usaglašavanja nisu mali. Možemo da idealizujemo situaciju i kažemo da je usaglašavanje već odavno počelo, korak po korak. Međutim, kao što ni mi u Srbiji ne radimo sve na vreme već u poslednji čas, tako i u EU mnoge zemlje sada usvajaju nacionalne propise da ih usklade sa GDPR. Verovatno će i članice EU imati veći trošak usaglašavanja nego što je potrebno. Spomenuli smo firme koje nude ta rešenja u kutijama. To će biti prostor da neko zaradi a neko izgubi novac. Na početku, tu će biti nekih lutanja. Primera radi: da li svako mora da ima lice za zaštitu podataka o ličnosti. To je jedan od mitova sa kojima su se susretali poverenici u stranim zemljama. Akcenat smo stavili na kazne od 10 miliona evra ili 2% ukupnog prihoda. To je kazna za tzv. manje, a 20 miliona evra je za teže kršenje obaveza. Retko ko spomene da kazna počinje od jednog centa. To se vaga. Neće pljuštati kazne od 20 miliona evra. To bi bilo nerealno očekivati. Mit je i da ćemo morati da obrišemo sve podatke, da nećemo imati sa čim da radimo. Ideja da će se neko iseliti iz EU zbog tih podataka – zbog te mutne teritorijalne klauzule GDPR-a, čak ni preseljenje nije opcija da se izbegne primena evropskog propisa. Evropski odbor za zaštitu podataka o ličnosti izdaće jedan priručnik koji se tiče te teritorijalne klauzule. Iz naše perspektive to može da bude od velike pomoći. To će nam dati neke smernice koje se tiču naše privrede.

Podatak o ličnosti je svaki podatak koji čini mene određenim kao što je moje ime, Nevena Ružić, moj jedinstveni matični broj, činjenica da sam osoba ženskog pola rođena tu i tu, tada i tada, mada to sve sadrži JMBG kod nas. To je ono što čini mene određenom. Međutim, podatak o ličnosti je i ono što me čini odredivom ili ono što se odnosi na mene. Primera radi, da sam bila negde takođe je podatak koji se odnosi na mene kao podatak o ličnosti. Ako sam bila kod lekara, bez obzira na to kakav je nalaz bio, koja je vrsta lekara, to je naročito osetljiv podatak jer govori o mom zdravstvenom stanju. Podatak o ličnosti je ujedno i nečije mišljenje o nekome. I to je podatak koji se odnosi na mene, bez obzira na to da li je to mišljenje koje mi se dopada ili ne dopada. Iako je to neki zaključak koji nije tačan, on se odnosi na mene. To je sve podatak o ličnosti. Tako definisano, sve je podatak o ličnosti. Tu postoji granica koja se utvrđuje u kontekstu. Svi ti podaci zaista se odnose na mene i suštinski meni pripadaju. To su moji podaci, ne u smislu vlasništva, već su deo mene. I ja sam ta koja treba da ima kontrolu nad tim podacima. Suština Uredbe je između ostalog i to da pojedincu vrati tu kontrolu nad podacima. Podaci mogu da se obrađuju samo u unapred predviđenim situacijama. Recimo, ako je to predviđeno zakonom. Banke su dobar primer. Tu je određeno zakonom koje podatke one moraju da obrađuju. Evo, možemo da kažemo i podvučemo da su banke i druge finansijske institucije jedina pravna lica koja mogu da fotokopiraju ličnu kartu. U drugim slučajevima, možete da se obratite Povereniku. Nekad zakon propiše da moramo da obrađujemo podatke, nekad mi želimo da naše podatke obrađuju. Nekada su ti podaci neophodni da bismo zaključili ugovor. U nekim slučajevima važna je obrada da bi se zaštitile životno važne stvari. Recimo, nečija krvna grupa. To su sve podaci o ličnosti koji moraju da se obrađuju na osnovu zakona. Moraju da se obrađuju u tačno određenu svrhu. Ne mogu se obrađivati tek tako. Ilustrativan primer: ako želim da prodam automobil, nije važno da li imam porodicu i koje sam krvne grupe.

Ovo je primenjivo u svakom slučaju. Mora da postoji zakon koji propisuje obradu podataka ili je to situacija koja zahteva podatke. Ali onaj na koga se podaci odnose treba da ima kontrolu. Pojedinci uvek mogu da provere ko ima podatke o njima, da traže po kom se osnovu obrađuju podaci o njima. Ako su netačni, može se tražiti izmena, ažuriranje, brisanje podataka. Uredba uvodi novo pravo na nivou cele EU, to je tzv. Pravo na zaborav. To je pravo na taj digitalni zaborav. Pravo na brisanje podataka o ličnosti postoji od kako postoji zaštita podataka o ličnosti. To nije nikakva novina. Pravo na digitalni zaborav je da mi prilikom pretrage brišemo podatke o sebi. Recimo da neko ne želi da bude u Gugl pretrazi po određenim parametrima.

Mislim da neretko nismo svesni šta radimo sami sebi. Ispostaviće se da najčešće svoju privatnost kršimo mi sami. Ne samo našu, već i naših dragih ljudi. Oni koji ne mogu sami za sebe da donose odluke, tu pre svega mislim na decu. Jedna stvar je kada bi neko nešto objavio i da to bude dostupno javnosti. Druga stvar je kada bih na konto tih podataka ja pravila neku novu evidenciju i neku novu bazu. To je polje nezakonite obrade podataka. Čak i ako su podaci javno dostupni, ne znači da sa njima možemo da radimo šta hoćemo, da ih uparujemo sa drugim podacima, da na konto njih pravimo neke profile ako to nije zakonom dozvoljeno. Ideja je da podatak treba da bude zaštićen čak i onda kada je pojedinac na koga se odnosi lakoveran i deli podatke o sebi.

Na zvaničnoj stranici Poverenika mogu se naći odgovori na mnoga pitanja. Ukratko, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti državni je organ koji štiti dva prava građana: jedno je pravo na slobodan pristup informacijama, drugo je pravo na zaštitu privatnosti, konkretno na zaštitu njihovih podataka o ličnosti. Svi mi znamo da o svakom od nas postoje, na ko zna koliko mesta, različite baze podataka. Danas je dobar broj tih baza verovatno elektronizovan. Ti podaci se nalaze u nečijim rukama. To otvara mogućnosti zloupotrebe: da nam neko nanese štetu, da sebi pribavi koristi na naš račun, da nam povredi ugled. Njegova je briga da po žalbama građana vodi računa da standardi koji su upisani u Zakon o zaštiti podataka konačno počnu da žive i u praksi. To nije lak zadatak. Kod nas je još uvek dominantan stari, konzervativni mentalitet koji je produkt jednog kolektivističkog sistema vrednosti, u kome je sve državno, društveno i opšte, klasno. Prosto nemamo kulturu zaštite privatnosti, barem na nivou na kom bismo je morali imati. Nije problem samo u našem zaostatku iza razvijenih zemalja. Problem je što taj zaostatak počinje da se uočava čak i u odnosu na zemlje iz regiona.

To je pametno i odgovorno. Jako je važno imati neku kulturu komunikacije na internetu koju mi opet nemamo. Internet ima neprocenjivu korist i u Srbiji se širi neshvatljivom progresijom. To je jako dobro. Nije dobro što se ne sagledavaju realno i moguće komplikacije, štete koje internet može doneti. To je odsustvo edukacije. Jako malo se država time bavi. Pokušavaju ljudi iz civilnog sektora da utiču. Fakat je da ima neverovatno mnogo neodgovornog odnosa prema tome. Na internetu se pojavljuju omladinci, jako mladi ljudi, koji nemaju odnos prema zaštiti privatnosti i to se kasnije može platiti skupo.

Te informacije koje se mogu pojaviti iz bilo kojih razloga, mogu se zloupotrebiti takođe iz bilo kojih razloga i na različite načine. Ono što se kod nas ne zna, na šta ja pokušavam uporno da upozorim, jeste to da su dimenzije tog problema ogromne, prosto neshvatljive. Recimo, imate federalne komisije za trgovinu. To je jedna institucija u SAD koja se bavi pojavama na tom ogromnom tržištu, koja, pored ostalog, prati štete nastale usled prevara, obmana, zloupotreba. Već deceniju na top-mestu se drži taj fenomen koji se zove krađa identiteta, koji je u 90% slučajeva posledica krađe podataka sa interneta u savremenom svetu. Pazite, podaci se kradu na sve načine. Danas najviše sa interneta jer ih je tamo najviše i najlakše je sa njima manipulisati. Na prvom mestu je krađa identiteta. Mi u Srbiji odbijamo da toga budemo svesni. Mi se ne možemo ponašati kao noj i zabijati glavu u pesak. Toj pojavi treba ići u susret. Svim mogućim načinima treba smanjiti rizike na najmanji mogući nivo. Kod nas to očigledno nije shvaćeno. Štete, osim ogromnih materijalnih koje se mogu meriti milionima i milijardama, mogu biti i veoma neprijatne i kada se ne mogu meriti novcem. Mogućnost da preuzmem vaš nalog na Tviteru ili Fejsbuku, mogućnost da koristim bilo koji pasvord koji vi koristite za pristup profesionalnoj bazi podataka, donosi potencijalno velike štete po čast i ugled. Moramo menjati odnos prema sopstvenim podacima. Kod nas postoji kultura sejanja podataka na sve strane. Kod nas nije ništa nenormalno da kada odete u video-klub ili u hemijsku čistionicu, da vam neko kaže da ostavite skeniranu fotokopiju lične karte. Mi smo u praksi imali slučajeve da čovek sazna da ima preduzeće i to milionski zaduženo onda kada dobije poziv za sud. A kako je dobio preduzeće, to je velika tajna. U svakom slučaju, nikako bez kopije njegovog dokumenta koji je posejao ko zna gde. Ima zemalja u kojima je elektronsko kopiranje ličnih dokumenata strogo zabranjeno i rezervisano za par situacija koje država propisuje.

Naravno.

To je jedan međunarodni dokument koji je izazvao ozbiljno interesovanje javnosti i neuobičajeno žestoke reakcije kada su u pitanju dokumenti te vrste. To je jedan dokument koji je vrlo kontroverzan. Rekao sam da ne vidim nikakvu potrebu da Srbija pristupa aktu, pogotovu ne u ovom trenutku kada je otvoren za druge, ne i za nas. Ali, sve i da je otvoren i za nas, bio bih vrlo rezervisan. Iz samog naziva proizilazi jedan legitiman cilj. Nije sporno da postoji potreba da se štite autorska prava i intelektualna svojina i slične pravne i civilizacijske tekovine. Niko odgovoran to ne bi doveo u pitanje. Nije sporno čak ni to da ima smisla praviti međunarodne dokumente koji će obezbeđivati ujednačenu praksu, kreirati standarde koji bi bili jedinstveni na širem prostoru, sa svrhom ostvarenja cilja zaštite autorskih prava i intelektualne svojine. Sporan je način na koji je neko taj proklamovani cilj pokušao da realizuje. Prva stvar je potpuna netransparentnost pripremanja akta. On je godinama pripreman, a defakto ne samo najšira javnost, čak ni brojni predstavnici vlasti i eksponenti moćnih multinacionalnih kompanija nisu znali šta je sadržina pojedinih verzija, samo se indirektno saznavalo za te verzije. Jednu od famoznih verzija koja je intrigirala javnost lansirao je Asanž preko svog Vikiliksa. To je jedan vrlo fluidno napisan dokument. Nema eksplicitnih stavova. Imate norme koje omogućavaju toliko tumačenja. Postoji realna sumnja da bi upotreba tog dokumenta mogla biti opasna sa stanovišta elementarnih ljudskih prava. Pet zemalja EU uopšte ga nije prihvatilo. Nakon pobuna i demonstracija, još pet vlada je reklo da neće da prihvati dokument.

Kod nas kada se raspišu izbori, kada počne da se govori o izborima, kao da stane sve. Imamo parlament i izabrane narodne poslanike koji mogu da rade po Ustavu, to jest, trebalo bi da rade do trenutka dok ne konstituišemo nov. Pred sobom imamo gomilu zadataka koje bi trebalo rešavati. Zašto Parlament ne bi radio ako može? Ako ima dilema u pogledu toga da li nam u toku izborne kampanje treba nekakva rasprava o delikatnim pitanjima koja bi se mogla upotrebljavati u izbornom procesu – u redu. Postoji pripremljen jedan broj zakona koji bi mogli biti usvojeni bez ikakvog problema, koji bi mogli biti korisni za građane, a Parlament ih ne usvaja, ne drži sednicu i ne razmatra. Ja sam imao potrebu da ukažem da je to ozbiljna šteta. To je npr. Zakon o opštem upravnom postupku, pripreman dugo, prošao je javnu raspravu, pisali su ga naši najeminentniji profesori prava i on je na samom vrhu liste kratkoročnih prioriteta koje je EU propisala u oktobru. Uopšte ne mogu da pronađem logično objašnjenje. Drugi zakon, možda najvažniji, jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštitniku podataka ili ombudsmanu. Istekao je rok u kome je trebalo započeti procedure za izbor ombudsmana. Procedura nije pokrenuta. Zaboravljena je rečenica da za slučaj kada istekne mandat aktuelnom ombudsmanu, a novi ne bude izabran, stari vrši dužnost dok novi ne bude izabran. Takve odredbe u Zakonu nema i defakto istekom mandata, propuštanjem ovog roka, možemo doći u situaciju da nemamo ombudsmana. Čiji je to interes? Tu je i zakon koji bi doprineo rešavanju problema pravno nevidljivih ljudi. To su ljudi bez identiteta. Ljudi iz krajnje siromašnih struktura, ljudi bez adresa. Imaju birokratske prepreke. Pravno su nevidljivi, nemaju dokumente. Pripremljen je Predlog za izmenu Zakona o vanparničnom postupku. On stoji u Skupštini. Kome smeta taj zakon? Ne treba da podležemo klimi da su izbori jedina i najvažnija stvar na svetu. Važna jesu, ali nisu jedina stvar i zbog njih život ne sme da stane. Postojeći organi morali bi intenzivno da rade na rešavanju problema građana. Zato valjda postoje.

Pravila nema. Mi imamo Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ali sam ja više puta upozoravao da je to krovni zakon, koji propisuje najšire okvirne standarde. Razrada tih standarda morala bi biti stvar finijeg, preciznijeg uređenja specijalnim zakonima. Mi živimo u svetu, u državi u kojoj na sve strane vidite video-kamere. Snima se svašta. To je evidentno.

Nemamo zakonsku odredbu. Iako je Poverenik pripremio inicijativu, čak pripremljen tekst zakona kojim bi se uredila bar ta oblast, Vlada nije reagovala. Ja se pitam pod kojim se uslovima uvodi video-nadzor u ovoj zemlji. Pod kojim uslovima u vašem ulazu sutra možete da ugradite video-nadzor? Drugo je pitanje – pitanje sankcija. Potpuno je neuređena oblast. I ja se plašim da ćemo se tek suočavati sa neugodnostima. Prava eksploatacija još uvek nije počela.

Da. Ja koristim Tviter. I stari sam bloger. Trudim se da ga koristim u svrhu promocije ovoga što radim.

Pomaže. Da ne verujem u to, ne bih to radio. Ako pustim na Tviter informaciju koja mi se čini zanimljivom i ako to retvituje 50 ljudi, svaki sa ne znam koliko pratilaca, onda je to korisno. Cela poenta je u komunikaciji. Ljudski život i jeste komunikacija. Ne možete ostvariti nijedan cilj bez komunikacije. Mi još ni internet ne koristimo na način na koji bismo mogli da ga koristimo.

Šta su društvene mreže? Šta je blog? Šta je sajt? Mi još nemamo potpuno pouzdane odgovore na ta pitanja. Svaki čas se rađaju neke sumnje. To je priča o mogućoj cenzuri na internetu. Ja sam lično, kao građanin, protiv toga da se internet uređuje na klasične načine. Da neko ulazi, uvodi red. Osim kada je reč o stvarima koje se prepoznaju kao nezakonite. Sve može, ali uz odluku suda.

To je jedan prepoznatljiv pokušaj. Svi generalno treba da vodimo računa o tome. Moraju se graditi standardi, moraju se edukovati ljudi. Mora se znati i šta uopšte sme da se pojavljuje u elektronskoj komunikaciji. Imate podatke koji su naročito osetljivi, koji ne treba da kolaju po mreži ili barem ne na načine na koje može da ih preuzme lako i brzo neko ko nikako ne bi trebalo da ima pristup njima. To je stvar opšte kulture. Jako mnogo treba na tome raditi.

Gugl je imao nekoliko situacija blago rečeno kontroverznih. On je tužen u velikom broju zemalja zbog raznih stvari koje su mogle da se tumače kao nezakonite, u najmanju ruku kao ugrožavanje tuđe privatnosti. Sećate se njihovog projekta „Gugl strit vju" (Google Street View)? Utvrdilo se da osim toga što snimaju ulice, što jeste zanimljiva i korisna stvar, prikupljaju usput i podatke raznoraznih vrsta sa nezaštićenih vajerles mreža itd. Sasvim sigurno nisu jedini koji to rade.

Nekoliko stvari je fundamentalno i ne treba izmišljati toplu vodu, to je neki put koje su sve tranzicione zemlje prošle. Prvo, dobri zakoni, drugo snažan organ realno osposobljen da štiti te zakone i najvažnije – edukacija – što je moguće šira i obuhvatnija. Mi malo radimo i na prvom i na drugom.

Da, internet je ogromno civilizacijsko dostignuće, ali postoje i rizici. Upravo zato treba da budemo obazrivi.

CEPIT se već desetak godina bavi promocijom i razvojem informacionog društva. Na internet gledamo nekako pozitivno. Stekli smo utisak da se često u medijima govori o njegovim lošim stranama. Mi smo hteli da damo realan prikaz kakve su to neprijatnosti koje mogu da vas zadese na internetu, bez obzira na to koliko imate godina. Ovoga puta smo se odlučili za roditelje. Ona je namenjena roditeljima koji ne koriste internet, oni znaju nešto o tome ili ga koriste u manjoj meri. Ipak, može biti korisna i onima koji koriste internet. Knjigu je napisala psiholog Milina Petrović. Mi smo želeli da kažemo roditeljima na koji način da sve ono što primenjuju u vaspitanju dece prosto prošire na onlajn. Hteli smo da izbegnemo krajnosti. Roditelji često misle da ako su deca u svojoj sobi i ako su na internetu, da su potpuno bezbedna. Nemaju nameru da se uključe u to šta deca rade na internetu i kakav je to svet koji se krije na mreži. Druga krajnost je da se deci potpuno zabrani upotreba računara. To je kao da ste detetu zabranili da upotrebljava hemijsku olovku. Čuvati decu ispod staklenog zvona nikuda ne vodi.

Ne bih odvajala realno i virtuelno. Mi smo ga nazvali spoljnim okruženjem. Brojne studije pokazuju da deca koja su potekla iz porodica koje im nisu bile podržavajuće u određenoj meri, koje nisu uspele da budu podrška, da te osobe srljaju u neprilike. Najčešće se govori o internet predatorima. Oni koriste internet kao sredstvo. Tu smo dali preporuku da obrate pažnju kada šalju fotografije dece ili ih objavljuju na mrežama da te fotografije ne budu dostupne svima, da izbegavaju slanje rodbini slika na kojima su mališani golišavi. Tako mogu da zainteresuju internet predatore koji mogu da pokušaju da preko interneta dođu do toga gde oni žive. U spoljnom svetu dolazi do realizacije zločinačke ideje. Jedan deo publikacije je posvećen internet predatorima. Najveće opasnosti na internetu vrebaju među vršnjacima. To je takozvano vršnjačko nasilje. Često se osnivaju hejterske grupe na Fejsbuku. Hejterska u smislu da grupa ljudi proziva neku osobu. Deca često imaju osećaj da su anonimna i da mogu da se opuste. Mi moramo da znamo kako da reagujemo na to. Mi moramo da govorimo o onlajn reputaciji. Sve što radimo na mreži ostaje u vidu nekog pisanog traga i sve to može biti problematično kasnije.

Razlika je u mestu na kome se zločin izvodi. Kada je reč o spoljnom okruženju, to se najčešće dešava u krugu škole. Tu je uključeno nekoliko porodica, eventualno direktor škole. Kada se to obavlja na internetu, to ima uticaj na nacionalnom nivou i postaje vidljivo. Nije vam svejedno ni ukoliko ste žrtva nečega, ni ako ste uključeni u maltretiranje. Postoji transparentnost. Upravo roditelji i nastavnici treba da govore o onlajn reputaciji.

Ono što ovu publikaciju razlikuje od drugih jeste pristup. Pristupa se realnoj situaciji. Lako je reći: „Nemojte da se upoznajete sa nepoznatima na internetu". Ali od toga nema ništa. Postavlja se pitanje šta raditi u takvoj situaciji. Obavezno neko treba da bude upućen u vreme i mesto dešavanja tog susreta. Roditelji treba da pitaju šta se dešava na internetu. Savet je: razgovarajte i budite podrška. Budite otvoreni da dete ima slobodu da vam se obrati. Deca često i u roditeljima i u odraslima vide autoritete. Veliki je problem i što deca često ne razlikuju iskrenost od demagogije. Roditelji treba da savetuju svoju decu da i na internetu nije dovoljno samo da slušaju ono što neko govori. Kako se deca vaspitavaju za spoljno okruženje, na isti način treba da se vaspitavaju i za onlajn okruženje. Ključno je da deca posmatraju roditelje. Morate biti dobar primer. Potrebno je pronaći meru. Publikacija je napisana kao časopis, laka literatura. Može se čitati na preskok. Postoje saveti psihologa.

Uvodni deo – šta ih sve očekuje. Dat je prikaz interneta za one koji ga ne koriste. Šta je Fejsbuk, zašto je popularan. Kakve su međukorisničke aplikacije. Vrlo kratko i lakim jezikom, oni koji koriste internet mogu da preskoče ovaj deo.

Private policy. Policy je vrsta praktične politike. Na ovaj način – politika upravljanja podacima. U duhu srpskog jezika je politika preuzimanja stranih reči, s tim što ih mi uglavnom transkribujemo. Postoji distinkcija između srpskog i hrvatskog jezika. Oni najčešće prevode termine, mi ih preuzimamo, transkribujemo i koristimo. Uzaludno je sve ovo prevoditi. Mi smo namerno ostavili engleske termine kako se pišu, u zagradi stoji kako se čita. Verujem da pravopis mora da se menja, da odgovara svakodnevnim okolnostima. Kada je reč o privatnim podacima, prosto ne možete da ih ne odajete. Ukoliko želite da kupite nešto, morate ostaviti svoje podatke. Problem je što vi ostavljate podatke sa kartice na kojoj imate ime i prezime, broj kartice koji može da zloupotrebi neko. Uvek imate opisano na koji način ste zaštićeni. Ali to ništa ne garantuje.

To zahteva dodatni trud. Morate da potražite na sajtu da li postoji politika čuvanja podataka korisnika. Ukoliko ne postoji, potrudite se da ne ostavljate svoje liče podatke. Te politike čuvanja su napisane na engleskom. To sada zahteva još jednu veštinu. Možete sve to da čitate i da vam bude potreban pravnik da protumači sve to.

Tako je. Na sajtu BOŠ-a i na stranicama CEPIT-a.

Naši anketari su bili srednjoškolci koji su prošli seminar o onlajn reputaciji. Obuhvaćeno je oko tri stotine srednjoškolaca. Nas je zanimalo kako se ponašaju oni srednjoškolci koji koriste internet jako dugo i provode dosta vremena na njemu. Komunikacija je ono što njih najviše zanima. Istraživanje nije rađeno na nacionalnom uzorku. Podaci mogu poslužiti kao indikacija. Najveći strah srednjoškolaca je krađa identiteta na Fejsbuku. Boje se da neko ne hakuje njihov profil i ne postavi nešto neprijatno. Paradoks je to što oni vrlo malo rade na tome da zaštite svoje šifre. Mi nemamo kulturu čuvanja ličnih podataka.

To istraživanje nismo mi radili. Mislim da je to radila kancelarija Zaštitnika prava građana. Oni su se bavili problemom kome da se deca obrate ukoliko dođu u neprijatnu situaciju. Malo njih je zaokružilo termin prijatelj, a većina njih termin najbolji drug. Kada su nakon toga razgovarali sa njima, rekli su da je prijatelj neko ko ti je na listi na Fejsbuku. Ne nešto iznad drugarstva, već termin za one koji su na listi na Fejsbuku.

Namenjen je pre svega srednjoškolcima. Nastao je 2007. godine. Danas ima oko 30.000 do 50.000 posetilaca mesečno. Mi smo radili obrazovne programe preko interneta. Uključili smo sve one škole koje su bile uključene u program dobijanja informatičkih kabineta, koji su, nakon toga, uglavnom bili zaključani. Prosto direktori nisu dozvoljavali da se tu nešto radi da se kompjuteri ne bi pokvarili. Mi smo pokušavali da na neki način uđemo kako bismo otvorili ta vrata i pokazali da računar nije samo sredstvo za programiranje. Srednjoškolci su nas doživljavali kao informativni servis. Zvali su nas i postavljali razna pitanja. Bila su to najčešće deca van Beograda. Mi smo se trudili da odgovaramo na sva ta pitanja. Tako je došlo do ideje da se sve to postavi na veb. Mi na neki način kanališemo sve vesti koje su namenjene srednjoškolcima. Portal je rastao. Srednjoškolce najviše zanima šta će upisati i kako će im se profesionalni život razvijati, uveli smo stranicu „Karijera". Imamo karijerno onlajn savetovalište. Psiholog odgovara na pitanja srednjoškolaca. Postoji arhiva svih pitanja i odgovora, što je takođe vrlo korisno za mlade.

Lazar Džamić: Mi bukvalno moramo da govorimo o tome. Razvoj tehnologije je sada do te mere upleten u naše živote i do te mere imaju izuzetno jake uticaje na naše živote, da mi moramo da razgovaramo o ovim pitanjima. Vidimo razne artefakte u našem kolektivnom i individualnom funkcionisanju gde upravo etičke odluke imaju loše i manje loše posledice po sve nas. Profesor Endru Mekstej jedan je od najvećih svetskih stručnjaka kada je u pitanju etika u svetu veštačke inteligencije. On je napravio prvu etičku ček-listu kada se radi o razvoju veštačke inteligencije. Sami programeri razvijaju sisteme polazeći od nekih parametara koji će im omogućiti da smanje svoja lična kognitivna iskrivljenja, predrasude, problematične stavove. On je vodeće ime na tu temu. Mi kao korisnici niti znamo mnogo, niti razmišljamo mnogo. Vode nas naši impulsi u pravcu onog što je zanimljivo, interesantno, lepo. Nema tu mnogo razmišljanja o etici. Kompanije su vođene profitom. Postavlja se pitanje ko će da razmišlja o etičkim pitanjima. Po mom mišljenju, to treba da budu regulatori.

Sociolog će reći – društvo. Ako bi sociolog rekao država, on sebi ukida posao na neki način. Ako bi rekao država, on kao da kaže da imamo regulatorna tela koja će urediti sistem. To nije sporno. Ali kada govorimo o ovim temama kao što je etika, imam utisak da govorimo u zatvorenim forumima, govorimo mi, kao stručnjaci, i pokušavamo da ocenimo neke reperkusije. Ali s druge strane, prosečni ljudi ne samo da ne pričaju o tome, već i ne razmišljaju o implikacijama tehnologije. Tehnologije su sjajna stvar, ali mogu biti i jako opasno oružje. Kada govorimo o tehnologiji i etici, mi govorimo o tehnologiji i društvu. To je stara tema. S druge strane, nismo razrešili ni elementarna pitanja. Ljudi su danas spremni da prepuste sebe tehnologijama, a ne razmišljaju o bilo kakvim posledicama, što je zaprepašćujuće. I zato moramo da govorimo o tome i da podižemo svest običnih ljudi. Da ono što je njima ugodno, jednostavno i lako, na duže staze može biti pogubno kako za njih kao pojedince, tako i za društvo u celini.

Ima desetak oblasti u kojima postoje veliki etički izazovi. Jedna od njih, koja se najčešće spominje, jeste prikupljanje podataka o ličnosti, manipulacija i analiza podataka. Neke od tih stvari jesu regulisane, pre svega u Evropi, ali do sada niko nije regulisao nivoe analize koji se primenjuju. Mi sada možemo da radimo spektakularne stvari sa spektakularnim uticajem na ljude, kao što rade Fejsbuk i Tviter. Iako se radi na tome, trenutno nema regulacije za to koliko duboko analize smeju da idu i šta sve sa tim smemo da radimo. Vrlo neetičke prakse vezane su za sam interfejs/ekran i to kako se on inženjerski manipuliše da mi uradimo određene akcije na ekranu koje su dobre za određenu kompaniju, a ne za nas kao potrošače. Ili na primer, namerno nam otežava otkazivanje usluga, a lako se kupuju.

S druge strane, tu su i empatičke tehnologije. Odnosno, sposobnosti sistema da sve bolje i bolje čitaju naša emotivna stanja. Ako znamo da na mnogim platformama ljuti ljudi klikću mnogo više, dele i komentarišu mnogo više, da depresivni i anksiozni ljudi kupuju mnogo više, u komercijalnom je interesu tih sistema da nas u tom stanju drže što više. Jer od toga prave pare.

Pa tako što primećuju naše stanje, čitaju naša emotivna stanja. Potom nam daju što više sadržaja koji će nas držati u tim stanjima. Jer smo onda dobri potrošači. Evo, daću još jedan primer – profesor Nil Poustmen, njegova čuvena knjiga Umiranje od zabave i Hakslijeva dilema. Mi smo se toliko potopili u svet lake zabave, pacificirani, i bavimo se trivijalnim stvarima, umesto klimatskim katastrofama, koga biramo da nas vodi itd. Imamo izazove manipulacije komunikacije, stimulišu se naše reakcije. Postoji mnogo oblasti gde smo izloženi planiranim, svesno dizajniranim pristupima, da se naše ponašanje na neki način „okida".

Tako je. Android i IOS su pravljeni da povećaju zavisnost. Kada dođete u zonu refleksa, navika, kada ne razmišljaš već jednostavno radiš nešto – to je super za kompanije i komercijalnu sferu. Mi smo, kao pojedinci, vrlo slabi. Možemo se odupreti jedino na nekom grupnom nivou, kroz nevladine organizacije, udruženja, regulative.

Kada govorimo o nama kao pojedincima, jedna od najvećih zabluda koja nam se servira jeste da se mi kao pojedinci možemo odupreti tako što nećemo koristiti tehnologije, izabraćemo da ih ne koristimo. Živimo u takvom društvu da ako ne koristimo tehnologije, mi smo izostavljeni, autsajderi. Zamislite jednog tinejdžera kojem ćete reći

– nemoj da koristiš mreže. Ne možete nekoga ubediti da apstinira od potrebe da bude društveno biće. Ne možete nuditi polovična rešenja. Super je da svi budemo kupci, da gledamo TV preko interneta, ali nemojte se družiti i ostvarivati veze. Naglašavam da je pristup ka pojedincu kao nekom ko može da izbegne ovaj silni aparat, sistem koji postoji poslednjih 200 godina – pogrešan. Mi diskutujemo o tome na koji način možemo da mu se odupremo. Postoji velika rasprava o tome jesu li tehnologije autonomne ili su podložne našoj kontroli. Da li ih i do koje mere mi možemo urediti. Ako smo maksimalno orijentisani ka profitu, uvođenje etičkih principa će biti dosta problematično. Jedini cilj Fejsbuk algoritama je da vas podstaknu da budete što duže na mreži. Pokazalo se da je najbolji način za to – tako što će da vas konfrontiraju. Ta potreba da nešto dokažete, da se odbranite, da vidite da li je neko, dok niste bili tu, vašu reputaciju narušio. I kako ćemo mi sada to da rešimo? Bez uticajnih glava, bez onih koji imaju odlučujuću reč, to se teško može urediti.

Kada govorimo o ljudskim elementarnim pravima i slobodama i onome što ih narušava – to su etičke dileme i pitanja koja je potrebno urediti. To su svakako pitanja vezana za privatnost jer nas to na prvom nivou pretvara u resurse. Mi smo resurs. Svaki naš klik je resurs. To je uzelo toliko maha da mi je prosto neverovatno kako ljudi to ne prepoznaju. Ja obično kažem: zamislite da su pre 30 godina kompanije imale mogućnost da prisluškuju naše razgovore – šta planiramo, za šta štedimo, dogovaramo se o letovanjima itd. I onda vas non-stop zovu telefonom i nude vam povoljne aranžmane, na primer, ili vam šalju brošure. To se nama danas dešava, samo što to ljudi ne mogu da prepoznaju. I kada prepoznaju, ne znaju koje su posledice. A posledice toga će biti potpuna automatizacija našeg ponašanja. Pod iluzijom slobode i slobodnog delovanja, mi ćemo se, na neki način, pretvoriti u automate koji se ponašaju na predvidljiv način u određenom trenutku, onako kako se nama diriguje. O tome jako lepo piše Šošana Zubof u knjizi Doba nadzornog kapitalizma.

Neki ljudi misle da algoritmi pokušavaju samo da nas razumeju i da nam daju dosta toga što misle da nam treba. Glavna svrha algoritma jeste da pokuša da nas „uobroči" u neku vrstu tipiziranog, predvidljivog ponašanja, da nas automatizuje. Ne radi se samo o tome da nas čitaju, već da nam tipiziraju ponašanje. Postajemo sve sličniji, u okviru različitih grupa potrošača.

Po mnogo čemu. Ivica i Marica su ostavljali mrvice iza sebe da bi mogli da se vrate kući; mi smo kao Ivica i Marica koji imaju tri pekare u vlasništvu. Ostavljamo toliko mrvica (podataka) za sobom da to nije normalno, moramo da počnemo više o tome da pričamo. Pametne kompanije čitaju signale koje ostavljamo, a svako od nas ostavi oko 20.000 signala u digitalnom prostoru iza sebe svakog meseca. Mnoge kompanije su sada u mogućnosti da profilišu svoje korisnike na više od 500 signala. Vama treba pedesetak signala da počnete da profilišete ljude. Zamislite šta možete sa 3000 ili 5000 signala? Razna čuda. Analiziraju se naši postovi, jezik u njima, slike i emotikoni itd. Na sve strane se nadziremo.

Šošana Zubof je navela negde podatak da, po nekim procenama, algoritmi Fejsbuka naprave šest miliona predikcija našeg ponašanja u sekundi. To su nama nepojmljive razmere.

Ogromne su pogodnosti koje tehnologije nude ljudima. Važan je i pritisak društva i zajednice da se određene nepravde isprave. Kada je reč o konzumentima, tog pritiska nema. Zašto ga nema? Tehnologije nude određena rešenja koja su čak i egzistencijalne prirode. Mi živimo danas u rizičnom društvu, ali i u konstrukciji rizičnog društva. Hoću reći da naše društvo i nije toliko rizično koliko mediji stvaraju percepciju njegove rizičnosti. Tehnologije nadzora za decu – pametni satići. Maltene svaki roditelj detetu kupuje pametni satić koji ima GPS lokator. Roditelj se brine za dete. U praksi se retko dešava da dete bude izloženo stvarnom riziku, ali ponašanje roditelja je posledica percepcije rizičnog društva. Zbog toga, iako ponekad nismo svesni toga, mi kao roditelji decu navikavamo da se osećaju komotno u sistemu nadzora. A prirodno je da roditelji nemaju uvid u određene aspekte života naše dece, to je sastavni deo procesa odrastanja.

Živimo u društvu u kome je poverenje u institucije na jako niskom nivou. Ljudi ne veruju nikome. Sigurni su da određeni interesi upravljaju razvojem tehnologije i regulatornim telima. Uzdaju se u svoju procenu koristi i štete upotrebe tehnologije. Postoje razlike među zemljama. U Evropi je regulativa čvršća. Ali se na kraju sve svodi na samog korisnika.

Norveška je uvela zakon o retuširanju telesnih prezentacija. To se odnosi na influensere i druge koji retuširaju svoja lica i prave nerealne prezentacije sebe, onda svi ti mladi ljudi misle da je to realnost, koja je, u stvari, nemoguća. Mladi upadaju u stanja anksioznosti i rade svakakve idiotske kozmetičke intervencije kako bi postigli nerealan ideal.

Da, postoje razne manipulativne prakse u samom dizajniranju ekrana. Recimo, pojavi se „boksić", poruka na ekranu gde vam sistem kaže – a što ti ne sinhronizuješ tvoje podatke sa svim ostalim? Nema opcije da kažeš ne, niti da se zatvori taj „boksić". I onda gubiš silnu energiju i nerviraš se, pokušavaš da se toga ratosiljaš.

Da, to je primer empatičnih tehnologija. Mi nismo svesni šta sve može da se radi sa našim podacima. Stanford je, pre nekoliko godina, razvio algoritam koji samo na osnovu jedne slike pokupljene sa društvene mreže može da kaže, sa 84% tačnosti, da li je osoba gej. Ako je obrađeno pet slika, onda je procenat tačnosti 91%. U marketingu postoji segment, potpuno legalan, „ružičasti dolar" ili „ružičasta funta", znači gej populacija. Zašto? Pa, zato što su oni fantastični potrošači. Znači, ti legalno dolaziš do podataka, jer su oni neku vrstu pristanka dali kada su se, npr. pretplaćivali na časopise, učlanjivali u klubove itd. A zamislite ako ne daju nikakav pristanak niti znaju da neko obrađuje njihove podatke, a mi onda počnemo da ih targetiramo kao kupce, a niti oni znaju da mi znamo, niti bilo ko drugi zna da mi znamo. Da li je to etički?

Dešavalo se da kroz pretrage tinejdžerki Gugl bude „svestan" da su one trudne, a da ni one same ne znaju u tom trenutku da su trudne. Dešavalo se da im na kućnu adresu stignu proizvodi, da im pošalju letke vezane za trudnoću i da njihovi roditelji to vide. To i Šošana Zubof navodi u svojoj knjizi Doba nadzornog kapitalizma, da ne bude da sada pričam neke urbane mitove sa interneta. To je na toliko načina etički pogrešno.

Ja sam radio na relativno visokoj poziciji u Guglu i iz mog iskustva zaista moram da im odam priznanje koliko je važna zaštita podataka i privatnosti u okviru kompanije. Znači, nisam čuo nekoga da olako ili neetički o tome razgovara, a kamoli da sam video takve prakse. Podaci koje imaju su verovatno milion puta veći od onoga što oni koriste. Recimo, Gugl bez problema može da kaže ko se švaleriše ili ne.

Pa evo, dva android telefona koji nikada ranije nisu bili jedan blizu drugog. Uveče, najčešće, nađu se jedan pored drugog, provedu neko vreme zajedno, celu noć možda i onda se ujutru raziđu i možda nikad više ne sastanu. A na bazi drugih podataka, mi možemo često da znamo i pol tih osoba. Kada bi neko hteo da sazna to, mogao bi. Ali, naravno, to je takva etička bomba da nikom normalnom, ni u Guglu ni drugde, ne bi palo na pamet da nešto radi sa tim.

Da, to su Gugl i Fejsbuk. Naravno da ona ne govori da će Gugl zloupotrebiti te podatke da bi raskrinkao bilo koga od nas ili da će bilo kome nauditi. Ali kaže i da su sistemi apsolutno ravnodušni prema nama, tretiraju nas kao izvor podataka. Zato oni, bez ikakvog respekta i poštovanja naše privatnosti, manipulišu tim podacima i pretvaraju ih u robu koju prodaju drugim IT kompanijama. Mi smo resurs i to je ono što je problem. To treba urediti bolje, na neki način. Mi dobijemo politike privatnosti, koje možemo da pročitamo i da vidimo da li se slažemo sa politikom privatnosti. Ako se ne slažete, onda ne možete da instalirate to što ste hteli. Ili možete da instalirate, ali bez velikog broja suštinskih karakteristika. Kažu da bi prosečnom korisniku bilo potrebno tri ili četiri meseca da pročita politike privatnosti samo za aplikacije koje ima na svom telefonu. I da ih razume. Jasno je da je svrha takvih politika privatnosti da nas odvrate od toga da ih čitamo.

Postoji odličan sajt koji preporučujem svima, „Deceptive patterns" (varljivi obrasci), koji radi grupa aktivista, skuplja prakse manipulacije interfejsom. Ovo o čemu je Dalibor govorio, postoji izraz, to da si – „cukerovan", data su ti četiri čaršava sitnih slova o politici privatnosti, koje nema šanse niti da pročitaš niti da razumeš. Tehnologija nije prirodna sila. Kreira je manja grupa ljudi sa određenim ciljevima, često nisu dovoljno svesni šta to sve može da znači u budućnosti, ne razmišljaju o negativnim posledicama svojih ideja, samo o pozitivnim. Ali, ponavljam, to je kreirano od strane ljudi i mi možemo na samom izvoru da to poguramo u nekom drugom pravcu. Pitanje je samo da li smo, u okviru postojećih društveno-ideoloških sistema, mi sposobni da to uradimo ili ne.

Tehnologijom se može upravljati. Iako ona ima svoje zakone i kada krene na jedan put, ona podjarmljuje, da tako kažem, i društvo i prirodu. Ali, to nije alibi za neupravljanje, da se prepustimo i kažemo da su algoritmi takvi, veštačka inteligencija je takva itd. Mi moramo da ugradimo određene mehanizme na različitim nivoima. Mi ne možemo očekivati to od kompanija koje su orijentisane na profit. Država, naravno, mora da odigra ključnu ulogu. Uz nevladin sektor, udruženja građana, nezavisna regulatorna tela, ako postoje. Moramo da menjamo stvari. Ovo, kako je sada, neodrživo je.

To se desilo krajnje slučajno. Dugo sam se bavio teorijom književnosti. I dok sam studirao rusku, a posle i komparativnu književnost, uvek su me zanimala teoretska pitanja: šta je tekst, kako nastaje, zašto je nešto književnost a nešto nije? Radeći na teoriji književnosti, počeo sam da se bavim i teorijom hiperteksta. Razmišljajući o hipertekstu, počeo sam da se zanimam i za digitalnu književnost. Korak po korak, shvatio sam da se zaista nalazimo u jako zanimljivom istorijskom trenutku po pitanju humanističkih nauka. S jedne strane, živimo u vreme kada su humanističke nauke predmet specijalizacije. Svi mi radimo na nekim malim temama. Prošlo je vreme velikih narativa, modernističke vere u budućnost. S druge strane, digitalnom revolucijom otvorilo nam se jedno ekspanzivno polje informacija i mogućnost da pristupamo knjigama i idejama koje nismo ranije imali. Mislim da su to dva trenda koji su kontradiktorni. S jedne strane, naši vidici se sužavaju, s druge strane, oni se šire. Mislim da u tom čvorištu leži moje interesovanje za digitalne humanističke nauke.

To možemo nazvati informacionim umorom, ali i ekstazom komunikacije, kako to radi Bodrijar. Kod Bodrijara je cela ta preopterećenost razrešena vrlo jednostavno. On je rekao da ono što saopštavamo više nije sadržaj nego sam čin komunikacije. Praktično cela komunikacija je ispražnjena. Ja se duboko ne slažem sa tim. Mislim da je to jedna tipična intelektualna žalopojka koju je čovečanstvo uvek imalo – da se nalazimo na ivici propasti, da je jezik na kraju svog razvitka. Činjenica je da informacija ima previše, da informacije nisu isto što i znanje, znanje nije isto što i mudrost, mudrost nije isto što i sreća. U takvom kontekstu, pitanje digitalnih biblioteka i upravljanje znanjem od presudnog je značaja. Ne možemo dozvoliti da se znanje svodi samo na pretraživanje interneta, na Gugl, na slučajne uzorke. Potrebno je ulagati u upravljanje znanjem, a to znači u biblioteke i digitalne sisteme koji će se baviti upravljanjem znanja.

Apsolutno. Ne samo da su danas posebno nužni, nego su, kao i cele humanističke nauke, prošli kroz jednu krizu autoriteta. Nekada, u nekom prošlom veku, bibliotekar je bio oličenje autoriteta i znanja. To je slika nekog starog analognog bibliotekara. Bibliotekar danas nije neko ko ima znanje u svojoj glavi, nego neko ko nam pomaže da informacije procesujemo ili da ih pronađemo na pravi način. Bibliotekarska nauka je danas zaista vezana za digitalizaciju i mislim da je pred bibliotekarima jedan veliki izazov: kako da tu organizaciju znanja, koju su u svojim institucijama razvili, uklope u internet koji je sam platforma za razmenu znanja. Bibliotekarima predstoji deportalizacija: znanja koja se pohranjuju u bibliotekama moraju se uklopiti u opštu mrežu znanja koju čini internet. Predstoji dosta izazova oko tog uklapanja u logiku izazova i logiku mase.

Ako pogledate na polje engleskog kao stranog jezika, možemo da pričamo o jednoj potpuno industrijskoj branši koja se zove English as a second language – engleski kao drugi jezik. Po broju rečnika, gramatika, knjiga koje se izdaju specifično za studente koji uče engleski jezik, to je jedno nepregledno more materijala. Ako je to industrija, onda je srpski kao strani jezik jedna potpuna manufaktura. Do sada, sve što je rađeno za srpski kao strani jezik, rađeno je koncem i kanapom. Na univerzitetu u Americi profesori pokušavaju da naprave neke materijale, fotokopiraju. Postoji nekoliko udžbenika, ali to je sve daleko od nekog zanimljivog materijala koji može da zainteresuje studente, još dalje od upotrebe savremenih tehnologija i interneta u te svrhe. Ja sam imao divne studente, pogotovo među postdiplomcima, koji su već znali nekoliko slovenskih jezika. Mi smo gramatiku radili od šale. Onda je došao momenat kada su ti ljudi želeli da čitaju tekstove i želeli su da čitaju kvalitetnu literaturu koja nije laka da se čita: Crnjanski, Andrić. Tako se rodila ideja da se stvori jedna digitalna platforma za srpski jezik i književnost. To znači platforma na kojoj će moći da se objavljuju tekstovi srpske književnosti, ali da se paralelno gradi rečnik koji će biti bilingvalizovani rečnik, u isto vreme jednojezičan i dvojezičan. Da napravimo platformu koja će integrisati štampanje književnih dela i leksikografsku aktivnost. Tako da kada neko čita tekst, može da klikne na bilo koju reč i da dobije prevod iz našeg rečnika. Na tom projektu radim već nekoliko godina, projekat je epskih dimenzija i još uvek nije onlajn. To je projekat na duge staze.

Ubacili smo dosta reči. Projekat je zasnovan na Prinstonskom „Wordnet"-u. To je vrsta engleskog rečnika koji je zasnovan na psiholingvističkim principima i koji je, za razliku od tradicionalnih rečnika, u isto vreme i rečnik i prati odnose među rečima. To se najlakše objašnjava preko primera. Ako u našem rečniku strani student ode na reč lice, onda će od te reči imati i linkove prema rečima kao što su oko, nos, uvo. Svi pojmovi koji su sadržani u tom većem pojmu. Tako se gradi jedna mreža koja može da se predstavlja na različite načine, da se vizualizuje. U ovaj projekat je neophodno uložiti i finansijska sredstva da bismo mogli da angažujemo veći broj ljudi koji će na njemu raditi.

Definitivno naša ciljna grupa su studenti srpskog kao stranog jezika. Ono što mi radimo u daljoj perspektivi ima veze sa razvojem tzv. semantičkog veba. Istorijat interneta je prošao kroz dve značajne faze. U početku, internet je bio platforma autoriteta gde su univerziteti, kompanije mogli da objavljuju neke svoje brošure i nije bilo interakcije među korisnicima. To je bila jedna digitalna štampana platforma. Sada se govori o vebu dva. To je interaktivni internet. Treći stupanj će biti semantički veb. Komunikacija među sajtovima će biti olakšana razvijanjem pametnih agenata koji će biti u stanju da podatke prikupljaju i semantički obrađuju na način na koji danas nisu u stanju. Kada danas ukucate u Gugl neku reč, on je pretražuje statistički, ali je ne razume. Radi se na semantičkom vebu. Nadamo se da će naš rečnik da postoji kao veb-servis, kao model rečnika koji može da komunicira sa raznim sajtovima.

Digitalne humanističke nauke su jedno interdisciplinarno polje koje se bavi upotrebom tehnologija, teorijom i praksom upotrebe tehnologija u istraživanju humanističkih nauka. Često se mislilo da je tehnologija nešto što je vezano za prirodne nauke. Živimo u vremenu kada je kompjuter ne samo priručno sredstvo u istraživanju, nego konstitutivno sredstvo u tom procesu koji neosporno utiče i na proces i na rezultate istraživanja.

Da. Samo kada kažemo „amaterizam", to ima pejorativni prizvuk. Ja smatram da je vreme elitnog znanja prošlo. Internet nije dostupan svima. Govorimo o Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi, nekim zemljama Azije. Internet je i dalje vezan za ekonomske sile. On nije samo platforma znanja već i ekonomska platforma. Da ne govorimo o teorijama zavere. Ja mislim da je u svakom slučaju bolje da amateri čitaju knjige i pišu kritike o njima na Amazonu nego da ih uopšte ne čitaju. Prema tome, ne smatram da neko mora da ima akademsku titulu da bi rekao nešto pametno ili ne. Ali ja sam dete digitalnog doba. Neko ko se sa internetom upoznao u kasnijem dobu života tu će možda videti problem.

Metaleksikografija je nauka o rečnicima. Mene rečnici oduvek fasciniraju. Oni su ogledala pismenosti jednog društva. Sve knjige ovog sveta sadržane su u rečniku, ali nekim drugim redom. Oni su interesantni jer su uvek ideološki obojeni. Ako pratite razvoj leksikografije i razvoj rečnika, videćete da je to zanimljiva istorija kako se menjao koncept jezika i društva, kako su definisane neke reči. Mi imamo primere rečnika koji su zabranjivani iz ideoloških razloga. To su strašno žive knjige. Kada se dođe u vreme digitalnih rečnika, stvari postaju još uzbudljivije. Imamo mogućnost da uklapamo rečnike u tekstove, da čitavi tekstovi postaju delovi rečnika. Linkovi koji se tu rađaju omogućavaju nam da iz jedne rečničke jedinice odlazimo na neki tekst. Digitalna leksikografija se vraća korenima iz kojih je izrasla leksikografija. To je bilo u srednjem veku kada su ljudi nailazili na nepoznate reči u tekstovima koje su čitali i onda na marginama pravili glosarijume, tj. definisali ili prevodili te reči.

Značajno je pre svega zbog velike ambicije. Gugl je sebi zadao za cilj da digitalizuje kompletno znanje ljudskog roda. Da li je moguće – ne znam. Pogurao je neke druge ljude i institucije da shvate kako je digitalizacija nešto što je neophodno u ovom trenutku. Bitna je digitalizacija sadržaja. Daleko je od savršenog projekta. Problem je što je Gugl rešio da postavi slike tekstova i da upotrebi proces optičkog prepoznavanja karaktera da bi predstavio te tekstove u tekstualnom formatu. To su softveri koji prelaze kroz slike i pokušavaju da prepoznaju slova da bi isporučili tekst. Ti programi funkcionišu dosta dobro za engleske tekstove. Ali problem je sa tekstovima na stranim jezicima, sa starim pismima. U tim slučajevima je tekst koji se isporuči često potpuno nečitljiv.

Za nas koji se bavimo tekstualnošću nije dovoljno da imamo slike tekstova koje ćemo čitati. Neophodno je da vidimo sliku, kvalitet pisma, šta je pisano na marginama. Ali kada dobijemo tekst kao sliku, ne možemo mnogo da uradimo – možemo da ga pročitamo, naučimo napamet. Prednost digitalne tehnologije je to što nam daje mogućnost da ga pretražimo. Da pravimo statističke analize. Jako puno može da se sazna o književnom delu kada se uradi statistička analiza. Razvija se grana koja se zove vizuelizacija podataka. Omogućava nam da stvaramo grafikone književnih dela na osnovu frekvencija reči. Dobijate vizuelnu mapu književnog dela koja ukazuje na stvari na koje niste obratili pažnju dok ste čitali tekst. Činjenica je da svaka slika nije vredna hiljadu reči. Reči su nekad bitne da bismo mogli da uradimo nešto sa tekstom.

To je prosto sposobnost da se čovek snađe u današnje vreme. Danas ne treba praviti razliku između informacione ili digitalne pismenosti i pismenosti uopšte. Nemoguće je biti pismen, a ne biti u stanju da se dođe do određene informacije na internetu. Poznajem ljude starije generacije u Beogradu koji ne žele da imaju dodira sa kompjuterom. Budućnost je u digitalnom. Ne zbog toga što će nam digitalno samo dati odgovore na našu krizu identiteta već će nam pomoći da savladamo informacije.

Moj omiljeni sajt je Gugl. To je sajt na kome živim. Ja se sećam interneta pre Gugla. Internet je bio jako turobno mesto. Crno-belo mesto bez slika. Pretrage interneta nije bilo. U početku je internet ličio na telefonski imenik. Ako kažem da je Gugl moj omiljeni sajt, to je zato što sam svestan činjenice koliko su se stvari promenile na netu za 10-15 godina.

Semantički veb je vezan za pokušaj stvaranja treće generacije interneta u kome će se podaci osloboditi. Internet je sastavljen od pojedinačnih sajtova. Preko Gugla stižete do pojedinačnih sajtova gde je informacija pohranjena. Semantički veb je ideja gde će podaci jednog dana plutati internetom. Neće biti vezani za konkretne institucije. Biće postavljeni na internet da bi bili upotrebljeni. Softverski agenti će biti u mogućnosti da kupe podatke gde hoće i da postavljaju pametnija pitanja pretraživačima. To je uzbudljivo polje. Sa velikim uzbuđenjem čekam sledećih 15 godina.

Pretpostavljam da jeste. Rad od kuće u IT i nije neka velika novost. Jedino su okolnosti uzrokovane ovom pandemijom uslovile da mnogo veći broj radnika radi od kuće zbog mera predostrožnosti. IT industriji je bilo lakše. Mi smo pratili situaciju. Par meseci po izbijanju kovida, mi smo uradili istraživanje. Zaključili smo da je rad od kuće uticao na porast produktivnosti u IT kompanijama. Ljudima se to svidelo. To je potrajalo dva-tri meseca. Nakon toga je produktivnost počela da pada i vratila se na uobičajenu. Danas imamo situaciju koja prouzrokuje dosta problema. Rad od kuće podrazumeva i određenu distancu od kolega, nedostaje dinamika grupe. To su problemi mnogo veći od problema pravne regulative. Što se potonjeg tiče, IT sektor u Srbiji je poznat po tome da nema problema sa implementacijom pozitivnih propisa. Ne verujem da će se vratiti situacija u kojoj većina zaposlenih radi u kancelariji. U kancelarije se nikada neće vratiti 20% radnika, 20% će želeti da se vrati, 60% će imati kombinovani model rada.

To je zanimljivo pitanje. U IT kompanijama se produktivnost lako meri: isporučenim kodom, zadacima. Nema potrebe da se prati radno vreme ili koji deo dana zaposleni koriste za radno vreme. To je moguće u nekim drugim industrijama. U IT kompanijama rezultati rada ne mogu da se ne vide.

To je jako osetljivo pitanje. Ja sam jako protiv tih intruzivnih mera nadzora. One su previše agresivne. Meni bi to bilo neprihvatljivo. Neko je pomenuo da ljudi često koriste takve alate kao zamenu za loš menadžment. Ipak, mislim da moraju da postoje dobro organizovani poslovni procesi.

Rad od kuće je dvosekli mač. Ja radim od kuće i znam da takav model zahteva dobru pripremu i određeni nivo discipline. Ukoliko to ne postoji, vrlo brzo postane nejasno da li radite od kuće ili živite na poslu. Definitivno je to pozitivan pomak, ali nosi i negativne strane. Taj model je postao prisutniji sa pandemijom, ali neće nestati. Mnogi su u različitim industrijama našli da ima više prednosti nego mana. Što se tiče, kako kažete, sveprisutnosti poslodavca, s obzirom na manjak IT kadrova, u ovoj industriji je to manje izražen problem. I poslodavcu i zaposlenom je važno da je posao urađen, a već smo rekli da u IT industriji rezultati rada ne mogu da ostanu nevidljivi.

Ono što smo mi uspeli da vidimo iz istraživanja jeste da veliki broj poslodavaca i radnika nije bio obavešten o tome kako treba postupiti i na koji način treba urediti ovakav oblik rada, bez obzira na to što je istraživanje rađeno sredinom 2021. godine. Mi smo (u vreme istraživanja) kao zemlja već dugo imali iskustvo organizovanja rada od kuće i trebalo je da imamo drugačiji pristup tome. Znamo da je u sektorima u kojima je tokom pandemije radnicima omogućeno da rade od kuće i ranije povremeno praktikovan ovaj način rada i oni su imali određeno znanje o tome na koji način ovaj rad treba da se uredi. Ako nema aneksa ugovora, nema definisanog radnog vremena, nema definisane odluke da li radnici rade na svom ili kompanijskom kompjuteru, nerešeno je pitanje nadoknade ako koristite sopstvenu opremu, ali i mnoga druga prava i obaveze kojima mi u ovom istraživanju nismo stigli da posvetimo dovoljno pažnje – onda imamo veliki problem. Da li treba da bude plaćen topli obrok, da li i kada se plaća prevoz kada radnici rade u hibridnom režimu, to su sve otvorena pitanja. Naše zakonodavstvo je pritom takvo da poznaje ili jedno ili drugo, rad u prostorijama poslodavca ili rad od kuće, ali ne i hibridni rad. Istraživanje je pokazalo da radnici imaju poverenje u svoje poslodavce da oni prikupljaju njihove podatke na zakonit način. Ta njihova dobra vera praćena je velikim neznanjem o tome koji se podaci prikupljaju, sa kojim ciljem, gde se drže, ko ima pristup ovim podacima i u koje svrhe ih koristi.

Poslodavcima i nisu potrebni alati za nadzor da bi se poslovanje vodilo na adekvatan način. A sad, odjednom i poslodavci imaju alate da nas nadziru. Problem je što se tehnologija pravi na takav način da onima koji su na poziciji moći daje mogućnost da nadziru druge. Internet je savršena alatka za nadzor svih. Aplikacije za kolaborativni rad nastaju kao sredstvo koje pomaže ljudima da bolje rade. Sumnjam da neko kupuje kolaborativne alate da bi gledao prostoriju svojih zaposlenih. Mnogi alati koji služe za zajednički rad u sebi sadrže različite načine kako poslodavci mogu da nadziru. Treba da osvestimo zaposlene koja oni prava imaju. Postoje razlozi da se prati produktivnost, ali privatna sfera mora da ostane privatna. I poslovni proces i tehnologija moraju da se urede na način da to tako ostane.

Ovo je drugo istraživanje na ovu temu. Prvo smo radili kada je korona tek počela. Ovo smo radili sa 360 radnika iz svih delova Srbije i sa 113 direktora koji su uglavnom iz Beograda, manjim delom iz drugih delova Srbije. Imali smo jedanaest intervjua sa predstavnicima sindikata.

Ankete nisu vođene u istim preduzećima, pokušavali smo da obuhvatimo jedan široki prostor. Kroz intervjue smo shvatili da se situacija dosta dinamično menjala. Radnici su u trenutku kada je pandemija počela radili koristeći sopstvenu opremu koju su imali kod kuće. Bilo je važno da se ispliva iz problema. S vremenom su poslodavci počeli da prihvataju obavezu ili da obezbeđuju kompjutere ili da plaćaju, najčešće simboličnu, nadoknadu za korišćenje sredstava koja su u vlasništvu radnika. Ja verujem da je i sada situacija vrlo dinamična. Mnoge firme su (u međuvremenu) organizovale rad u hibridnoj formi, dakle, kombinovano iz poslovnih prostorija i od kuće. Ove promene su i logične jer na početku nismo znali koliko će korona trajati pa je s vremenom usledilo prilagođavanje poslodavaca i radnika novim okolnostima.

Mi smo imali intervjue samo sa predstavnicima sindikata. Neki poslodavci su upravo na insistiranje sindikata preuzeli određene korake. Ipak, nisu hteli da neka od pomenutih prava stave i u kolektivne ugovore, odnosno izbegavali su da taj deo bliže regulišu u kolektivnom ugovoru.

Pitanje vlasništva nad opremom je pitanje koje može rešiti mnoge nedoumice. Postoje suštinski suprotstavljeni interesi da li poslodavac sme da ima pristup vašem kompjuteru ili ne sme. Minimum koji se mora zahtevati danas od poslodavaca je da obezbede zaposlenima kompjuter kao osnovno sredstvo za rad. Na taj način rešićemo brojne nedoumice. Ako koristite lični kompjuter, vi ugrožavate digitalnu bezbednost podataka koji se obrađuju u vašoj kompaniji. Ako na svom kompjuteru pristupate bazama podataka korisnika, a vaš kompjuter koriste i članovi vašeg domaćinstva, to je sa stanovišta digitalne bezbednosti neprihvatljivo. Ono što je praksa i biće potrebno malo vremena, ali svi treba da težimo tome, jeste da vam firma obezbedi kompjuter na kome samo radite.

To je osnova. Radnici moraju da insistiraju na tome. Pitanje transparentnosti je važno. Vi imate kompjuter koji vam je dala firma i ona ima pristup tom kompjuteru. Vi morate biti obavešteni kako kompanija pristupa vašem računaru. Da li ona pristupa u tačno određeno vreme, da li je u pitanju pristupanje samo onim aplikacijama koje su neophodne za proces rada? Ukoliko smo razdvojili privatnu i poslovnu opremu, i ako radnici znaju na koje načine firma pristupa opremi, rešili smo 90% problema. Neophodno je u određenim segmentima vršiti nadzor nad poslovnom infrastrukturom zaposlenih, ali to ne sme da pređe u privatnu sferu.

Većina poslodavaca prenela je metode praćenja rada zaposlenih iz firme i na praćenje rada od kuće. Neki od načina koji su preneti su i dozvoljeni. Postojali su modeli nadziranja koji su bili sasvim normalni i prihvatljivi poput pismenih ili usmenih izveštaja o obavljenom poslu. Poslodavci su, međutim, istovremeno posezali za isprobavanjem određenih aplikacija koje su im bile zanimljive, poput aplikacija za praćenje kretanja miša ili praćenje rada na tastaturi koji nisu dozvoljeni oblici nadziranja i sprovođeni su bez znanja zaposlenih.

U suštini, na svaka tri minuta se prati da li se miš kreće ili ne, ili se prati da li neko kuca na tastaturi ili ne. Postoje mogućnosti za snimanje oka i druge vrlo intruzivne mere poput slanja velikog broja mejlova na koje zaposleni moraju brzo da odgovore. Postoje i primitivni pristupi nadzoru, poput onog da poslodavac traži da na kompjuteru zaposlenog bude stalno upaljena kamera i da se to snima preko Zuma (Zoom). Bilo je slučajeva da je zaposleni morao da opravdava da nije on bio na društvenoj mreži, već neko od ukućana. Ovakve mere su nedozvoljene i nepotrebne.

U 2020. godini prebačeni su svi rekordi u obimu kupovine laptopova i tableta. Ljudi nisu ni pitali, morali su da kupuju ove uređaje. To je naporno i komplikovano za ljude koji imaju više dece. Da ne govorimo o tome da ne žive svi ljudi u četvorosobnom stanu da bi mogli da se izoluju u svom domu i imaju kancelariju u stanu.

Ja mislim da je radno vreme bitno. Postoje poslovi gde će vama, kao zaposlenom, odgovarati da se sami organizujete. To što nekim ljudima odgovara, ne znači da odgovara svima. Radno vreme mora biti propisano i to što zaposleni imaju kompjuter i mogu da odgovore na mejl i kada nisu u kancelariji – ne sme se zloupotrebljavati. Ja nemam rešenje za to. Ali moje uverenje je da to što radite od kuće nikome ne daje za pravo da radite van radnog vremena. Može vama da bude pogodnost, ali ne sme da bude način da budete stalno dostupni.

Stvar je u tome što je rad od kuće regulisan samo jednim članom našeg Zakona o radu. On ukazuje na taj aneks kojim se ovaj problem mora urediti. Potrebno je dodatno uređenje.

Pozvao bih građane da posete sajt SHARE fondacije. Tu mogu pronaći informacije o tome kako da se zaštite. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti je odličan sa stanovišta građana. Ograničava i državu i poslodavce. Zakon je na strani malog čoveka i ne dozvoljava zloupotrebu podataka. Bitno je da imamo kaznenu politiku kada je u pitanju kršenje ovog zakona.

Mi smo u istraživanju imali slučajeve da su radnici potpisali saglasnost da se saglašavaju sa uvođenjem nekih mera nadzora tokom rada od kuće. Važno je reći da radnici treba da traže informaciju o tome koji njihovi lični podaci će biti prikupljani i korišćeni u tom procesu. Mnogi zaposleni će pristati da potpišu saglasnost za bilo šta jer čuvaju svoje radno mesto. U tom kontekstu, zanimljivo je pomenuti da smo pitali zaposlene da li bi pristali da rade u firmi koja koristi podatke zaposlenih na nedozvoljen način. Trećina je rekla da bi pristala. Svi drugi su rekli da bi pogledali šta još firma nudi. Kada smo isto to pitali poslodavce, rekli su nam kako shvataju da bi korišćenje nedozvoljenih mera nadzora bilo loše po imidž firme.

Kada se ismevanje ili ponižavanje nekoga preko društvenih mreža doživljava kao dobra šala, ona je suštinski usmerena protiv nečijeg dostojanstva. I to svakako nije smešno onome na koga se to odnosi, bez obzira na to da li to deluje kao bezazlena ili ponekad i vrlo surova šala. Dijapazon podsmevanja je veliki, ali je doživljaj povrede uvek prisutan, bez obzira na različit stepen povrede, kao i razlike u načinu nošenja sa tom povredom.

To je postalo toliko rašireno da predstavlja gotovo svakodnevno socijalno ponašanje. Pripadanje vršnjačkoj grupi je vrlo čest motiv, a ovakvim ponašanjem dete nastoji da stekne bolji socijalni status. U sajber-prostoru ljudi izgube osećaj da je s druge strane ljudsko biće koje može biti povređeno, pa je zato lakše kliknuti i poslati uvredljivu poruku ili je lajkovati. U direktnom kontaktu počinilac ima veći stepen svesti da povređuje nekoga i takvo ponašanje se pre inhibira.

Možemo da kažemo da je to i društveni događaj. Studije su pokazale da mi mislimo kako je samoubistvo lični čin, ali je to istovremeno i društveni čin. U slučajevima kada se mladi ljudi odluče da dignu ruku na sebe, kao neka vrsta posledice direktne komunikacije na internetu, imamo situacije gde dolazi do javnog sramoćenja. Ne možemo da tvrdimo kako je to direktan povod da neko podigne ruku na sebe, ali je činjenica da je mnogo mladih ismevano na društvenim mrežama. Javnost se jako uzbudila zbog toga. Dodatni problem je moralizatorski diskurs koji preovlađuje u tabloidnim medijima. Tek kada se nešto desi, onda se o tome govori. Pored toga, tabloidni mediji često doprinose dehumanizujućem diskursu. Mi svi dajemo sebi slobodu da ono što je privatno, bilo naše ili tuđe, javno komentarišemo. Pojedinačni tragični slučajevi koji su zapravo retki zato što mediji profitiraju na takvim događajima, dobijaju više pažnje nego što zaista predstavljaju rašireni društveni problem. Mi i vesti koje su globalne, budući da smo zatrpani njima, doživljavamo kao nešto lokalno. To je posledica interneta i mreže. Svi smo u jednom prostoru i svi smo jako povezani. Kada tumačimo internet i ponašanje na internetu, često dolazi do mešanja onog što je uobičajeno ponašanje u konverzaciji licem u lice i ponašanja u konverzaciji na mrežama. Međutim, jezik i komunikacija koja se odigrava na mrežama imaju svoja pravila i pogrešno ih je tumačiti pravilima koja važe u realnom životu. Osobenosti medija, u ovom slučaju interneta, teraju na jednu vrstu radikalizovanog diskursa.

Da. Za sve ove stvari koje se dešavaju platforma je internet. Internet je zamišljen kao platforma koja treba da donese mnogo dobrog celom društvu. I zaista jeste doneo kroz razmenu informacija, ali promene su brze i matrice ponašanja su sada drugačije. I ranije su se dešavale situacije da neko bude izvrgnut ruglu, ali je to bilo ograničeno samo na određeni krug. Internet je doneo problem da kada se jednom nešto pusti javno, ogroman broj ljudi zna za to. Već smo bili u situacijama da pomažemo ljudima koji su bili izvrgnuti ruglu i znamo koliko ljudi mogu biti opterećeni. Dodatni problem je što internet ne zaboravlja i podaci negde ostaju. Ovo su krivična dela protiv prava i slobode ljudi, protiv časti i ugleda. Pitanje je šta ćete da radite sa decom koja bez velikih razmišljanja o budućnosti ulaze u takve priče i maltretiraju svoje vršnjake. Deca ne mogu da podnesu taj pritisak.

Ključno je pitanje društvenog uticaja i raširenosti takvog ponašanja u društvu.

Svako je urednik svog profila na kome može da postavlja gotovo šta god poželi bez ograničenja. Ljudi postavljaju i lične sadržaje koji neretko prelaze granice dobrog ukusa. Onda se postavlja pitanje kakvu osetljivost mogu imati prema drugima. Osećaj pristojnosti je očigledno značajno opao.

Ipak, važno je da budemo svesni da iza nekog ponašanja, kao što je i ponašanje na društvenim mrežama, mogu da stoje različiti motivi. Deca često nisu ni svesna efekata i koliko nekoga mogu da povrede. Mladi ljudi koji su meta sajber-nasilja u procesu su formiranja identiteta. Njihova slika o sebi se stiče na osnovu socijalne reakcije. Ismevanje direktno izaziva osećaj stida, što kod mlade osobe podstiče osećaj manje vrednosti, niskog samopoštovanja i vodi povlačenju i izolaciji, a socijalna isključenost samo povećava verovatnoću daljeg zlostavljanja.

Termin socijalni inženjering označava način pristupa pojedincima da oni urade nešto što inače ne bi uradili i kako bi onaj ko nad njima vrši socijalni inženjering mogao na neki način da ih povredi, koristi neke njihove slabosti. Napadači na taj način pristupaju ljudima. To je prva karika u sajber-napadu na računarske sisteme. Jedan segment je onaj kada pojedinci primenjuju ove metode prema drugima bez namere da ih povrede, prihvataju ustaljeni obrazac. Druga opcija je da neko želi da povredi čoveka i da ga navede da uradi nešto što inače ne bi uradio. Imamo primere u praksi. Nisam siguran da li imamo dobre mehanizme odbrane kao pojedinci. Neko je čvrst i izdržaće, neko podlegne i za manje stvari. Preporučujemo da se primenjuje sajber-higijena. Da naučimo da štitimo svoje podatke.

Stepen empatije značajno opada među decom. Manje je direktnih kontakata gde smo fizički prisutni. Kapacitet za empatiju nam je urođen, ali se uči i razvija kroz socijalne odnose, kroz komunikaciju. Kada komuniciramo u sajber-prostoru, smanjuje se mogućnost za dobijanje povratne informacije kako vaše reči deluju na drugu osobu. Posmatrate nekog ko ne predstavlja realnu osobu za vas.

Mi ne možemo i ne treba da ukidamo društvene mreže ili internet, već moramo da naučimo kako da koristimo tehnologiju. Tehnologija sama po sebi nije kriva. Digitalna pismenost je jako važna. Važno je da znamo kako da se zaštitimo, ali i kako da zaštitimo druge od sebe. Ne treba zaboraviti ni podsticanje direktne komunikacije kroz zajedničke aktivnosti, od igre do učenja, jer se kroz to stiču prosocijalne veštine, podstiče empatija i razvija osećaj za tuđe potrebe. Zato je važno da podstičemo humanističke vrednosti na svim nivoima, a pre svega kroz porodicu, obrazovanje, ali i medijski prostor. Danas,

nažalost, primećujemo sasvim suprotne tendencije.

Mi prisustvujemo sudaru jedne drevne ljudske delatnosti koja se razvija hiljadama godina i zove se literatura, i jedne, za literaturu sasvim nove, potpuno sitne i kratke delatnosti, a to je ta ozbiljna delatnost na brzom razvoju veštačkih inteligencija, ne samo jedne. Mi vidimo, u stvari, sada jedan sukob analognog sveta i ovog hiperdigitalizovanog sveta, vidimo ga upravo u ovoj temi.

Strahovito brzo. To je bilo za desetak sekundi. Kad sam pročitao Stankov intervju sa Ajnštajnom u Kulturnom dodatku Politike, a paralelno sam čitao Ajnštajnov dnevnik sa putovanja, koji je objavila Akademska knjiga, meni je nedostajala samo još vizualizacija Ajnštajna. Mi ovo o čemu sada pričamo zovemo veštačka inteligencija. Nisam siguran da je veštačka. Sve što čovek stvori je veštačko ako tako posmatramo stvari. Tako da, od jednog mašinskog jezika, što je u suštini programerska priča, što jeste veštačka inteligencija, koja se stalno hrani i dopunjuje, raste, i tu mislim da je pitanje kontrole toga i upravljanja time za dobrobit čoveka. Gledajući strašnu produkciju prevoda i kako neki čak, pod znacima navoda, veliki pisci, godišnje objave dva, tri, četiri romana, to je nemoguće. Mi znamo šta znači prozni postupak. Očito je da je cela tehnologija kao u renesansnom slikarstvu, gde smo imali cele timove koji to rade. Sad to radi jedan računar koji slika prst, ovaj slika ruku, ovaj piše, zadaje zadatke toj takozvanoj inteligenciji. Tako da, ako krenemo od toga da je Čomski prvi utemeljio tu priču relacije uma i lingvistike i stvorio praktično osnove modernog kompjuterskog jezika, mi sad živimo nešto čega se ja pomalo plašim. Nisam siguran da je to uvek za dobrobit čovečanstva. Mi imamo nekoliko otvorenih pitanja. Nema autorskih prava kod takozvane upotrebe veštačke inteligencije, što ne znači (tako je krenulo sa Guglom) da ih neće polako uvesti. Ubeđen sam da nam neko mora uzeti novac za to što radi. Prevodioci uveliko koriste softvere i nema tu nikakve razlike u leksici. Znate kako lepo i dobro zvuči taj srpski jezik, to je prosto neverovatno. Neko nas zamenjuje, i to je ta bojazan, u kom pravcu?

Dobro, ne bi me čudilo da je taj autor samo pseudonim neke veštačke inteligencije koja navodi stvar na svoju vodenicu. Naime, tu su dva interesantna momenta, za početak. Ako razmislimo o načinu na koji se piše o veštačkoj inteligenciji koja stvara književnost, uočićete jedan kontinuitet ili jedan lajtmotiv. Ne govori se samo o tome da veštačka inteligencija može da napiše književni tekst, nego se pominje da veštačka inteligencija može to da učini ili kao čovek, a vrlo često i bolje nego čovek. Ta ideja se forsira na više različitih načina i neki ljudi mogu da je prihvate zdravo za gotovo. Onda se postavlja pitanje koja su to književna merila i koji su to književni kriterijumi na osnovu kojih smo mi došli do zaključka da veštačka inteligencija piše dobru poeziju ili da piše dobru književnost. Da li je to, recimo, broj prodatih primeraka nekog romana koji bi napisala veštačka inteligencija? To još uvek ništa ne mora da znači. Zato što, ako bi broj prodatih primeraka bila vrednost književnog teksta, mene uopšte ne bi čudilo da veštačka inteligencija može da napiše roman koji se dobro prodaje, zato što je svima nama dobro poznato da u književnosti postoji stil, koji možemo nazvati ili tradicionalni, ili realistički, ili neutralni stil, koji je otprilike tako podešen da najveći broj čitalaca može sa najmanjom mogućem količinom napora da prati književni tekst, odnosno da prati fabulu. I bestseleri su otprilike napisani na taj način. Veštačka inteligencija sasvim sigurno može da proizvede takav tekst, ali da li je to dobra književnost, da li je to vrhunska književnost? Kada je 1857. godine Flober štampao Madam Bovari, te iste godine jedan drugi francuski pisac, Fedo, štampao je roman koji se zove Fani, koji je te godine prodat u 13 izdanja, i potpuno je u komercijalnom smislu potopio roman Madam Bovari i Gistava Flobera. Danas niko više ne zna da postoji Fedoov roman, ali svi znamo da postoji roman Gistava Flobera koji se zove Madam Bovari. Zbog čega? Pa zato što je Flober uveo neke tehničke novine ili pripovedačke novine u pisanje, i na taj način čak stvorio jedan drugačiji pogled na svet od onoga koji su imali njemu savremeni čitaoci. I naravno, kada su svi oni koji su pisali, odnosno čitali, u horizontu očekivanja kupili ono što su mogli da razumeju, oni su ostali zarobljeni u svom vremenu, a Flober je dočekao svoje čitaoce koji su mogli da razumeju u čemu je njegova invencija, u čemu je njegova vrednost. Tako da je ovaj bestseler ostao zapravo zarobljen u svom vremenu. Dakle, veštačka inteligencija verovatno može da napiše komercijalni roman koji se čita. Taj komercijalni roman može dobro da se prodaje, ali veliko je pitanja da li je to književnost. Jer, evo, pokušaću samo da dam jedan mikrokriterijum koji, čini mi se, dovodi u pitanje vrednost književnog teksta veštačke inteligencije. U čemu je prednost veštačke inteligencija u odnosu na čoveka? Na prvi pogled, to je znatno veći broj informacija koje veštačka inteligencija može da skladišti ili koju može da upotrebljava prilikom pisanja teksta nego što je to u pitanju, recimo, čovečji mozak. Ali, zaista, da li bilo ko od nas misli da su veliki pisci ikada bili poznati po količini informacija koje imaju? Pa ne. Nego su bili poznati, zapravo, i vredni, po emocionalnoj obojenosti informacija kojima su raspolagali. I zato su ih i pamtili. Dakle, svaki od tih velikih pisaca imao je neku vrstu privatnog interneta gde suština nije bila u količini informacija nego u emocionalnoj obojenosti svake činjenice i svakog elementa njegove slike sveta, koja bi, kada bi se prenela u književnost, stvarala jednu specifičnu sliku sveta koja je ljudska i koja je bila upućena drugom čoveku. Spajalo ih je, recimo, osećanje ugroženosti, osećanje straha, ideje, životne priče, onoga što su dotad živeli, onoga gde su mogli da u tekstu nekog pisca prepoznaju neko svoje iskustvo. Veštačka inteligencija to nema. I mislim da sad dolazimo do jedne paradoksalne situacije. Ovde se ne govori samo o tome da ćemo možda proglasiti veštačku inteligenciju za boljeg pisca od čoveka, nego da ćemo onda doći u situaciju da moramo da ljudske čitaoce pretvaramo u mašine da bi oni mogli da proglase veštačku inteligenciju za boljeg pisca od čoveka. Dakle, mi sada imamo dva paralelna procesa. S jedne strane proglašavamo veštačku inteligenciju za vrhunskog pisca, a s druge strane, na neki način, ljudsko čitanje književnosti svodimo na mašinsko čitanje. I poistovećujemo samo sa brojem prodatih primeraka. Jer, naravno, svako od nas može da kupi neki bestseler da ga pročita, da bi bio, recimo, u trendu, da bi video o čemu se radi, i da tu knjigu negde stavi sa strane i da mu ona ne znači mnogo. Ako se samo meri broj prodatih primeraka, onda ta jedna prosečna knjiga može da bude značajnija od nekih vrhunskih književnih dela koje čita manji broj čitalaca, ali kojima ta dela nešto više znače. Tako da tu dolazimo do tog problema, problema kriterijuma vrednovanja književnog teksta, i meni je sumnjiva stvar ta vrsta spina ili ta vrsta retorike gde svako ko piše o veštačkoj inteligenciji koja stvara književnost, uvek želi da naglasi da ona to čini bolje od čoveka. To je problem, i to je, ja bih rekao, jedan poseban vid razumevanja veštačke inteligencije, jer ne mora biti tako. Postoje druge veštačke inteligencije koje se razvijaju u nekim drugim zemljama, u nekim drugim civilizacijama, gde uopšte nije ideja da veštačka inteligencija piše književnost. Recimo, direktor Huaveja za veštačku inteligenciju, čovek koji nadgleda proizvodnju odluka i fabrika bez radnika, jer Huavej hoće da koristi veštačku inteligenciju za to, on nema vremena da piše poeziju. Ako stvari tako posmatramo, onda ne postoji jedna veštačka inteligencija, nego postoje različiti koncepti veštačke inteligencije. Nije sad svejedno ko razvija veštačku inteligenciju i za šta je koristi.

Ja sam malopre rekao da smo mi na samom samcijatom početku i jako je dobro što su ljudi koji pričaju priče u Holivudu odmah shvatili da treba da reaguju, jer ovo je strahovito brzo menjanje poretka na planeti. I to ne samo što se tiče ove teme o kojoj mi govorimo. Postoji taj sindrom kočije. Kada se pojavio automobil, svet ga je shvatao kao zamenu za konjsku zapregu. Međutim, automobil je iz korena promenio planetu bespovratno. Sad postoji ta mala zabluda da će veštačka inteligencija samo da zameni neke stvari i da će na neki drugačiji način to da radi. To su holivudski pisci videli jer oni žive od pisanja priča. Kao što čovek priča priču već 5, 6, 7 hiljada godina, ta se veština jako unapredila. I sada, kad se vi suočite sa jednom mašinom koja tu veštinu može da replicira, ponovi, unapredi, izvarira, pokrade, inspiratizuje, smiksuje i da vi nemate moć da to predupredite, zaustavite ili od toga zaradite pare, onda šta? Ujedinite se i idete u štrajk da to pokušate da promenite i da to zadržite na nekom nivou koji vama, kao piscu, obezbeđuje dalju profesionalnu egzistenciju i kreativni prostor. Taj zastoj je trajao, kao što ste videli, više meseci, jer i tu treba da imamo na umu jednu situaciju. Mi dobro poznajemo zapadne sisteme kapitalističkog eksploatisanja svega, pa i ljudi, odnosno umetnika i kreativnih ljudi; nedovoljno poznajemo ove istočne, i oni razvijaju veštačke inteligencije raznih nivoa, raznih tipova; ali ono što znamo o Zapadu jeste da je sva komunikaciona tehnologija u 20. i u 21. veku, koja nešto danas znači, nastala u tom zapadnom svetu. I to je, prosto, nezaobilazno kada govorimo o razvoju veštačke inteligencije i njenom uticaju na bilo šta, pa i na kulturu i literaturu. A šta se dešava u zapadnom svetu? Dešava se, u ovom trenutku, takmičenje osam različitih kompanija koje separatno razvijaju veštačke inteligencije ne bi li na tržištu stekli dominaciju, monopol, prevlast itd. Kao i sa svakom novom tehnologijom – automobilom, fotografijom, televizijom, radiom, pa kompjuterima i tako dalje, i tako dalje. Tu se faktički radi o borbi za ogroman prihod, ogroman profit, dominaciju i uticaj. I u tom smislu, tu nema pardona. U razvoju svake nove tehnologije nije bilo nikakvih pardona prema prethodnim sistemima vrednosti, sistemima morala, etike. To su grubi nasrtaji na poredak planete. Ovaj je jedan od najgrubljih zato što će on planetu da promeni tako što će da dosegne jedan moment koji su oni već nazvali singularity. Znači, jedan moment u istoriji planete, ne civilizacije, planete, koji će preokrenuti stvar tako što će je promeniti toliko da planeta više jednostavno neće biti ista i postojaće dva moguća obrasca. Jedan obrazac je, nažalost, distopijski, a drugi je utopijski. Ovaj distopijski mnogo podseća na film Fransoa Trifoa koji je nastao na osnovu literature Reja Bredberija. Taj film je strogo distopijski, ukratko ću reći ‒ postoji društvo u kome su knjige strogo zabranjene. Postoji specijalna policija koja upada ljudima u kuće i ako nađe da imaju literaturu, da imaju knjige, izvode ih napolje, knjige se pale i oni ih javno sramote. I šta se dešava? Otpor ljudi koji se dogovore da svaki pojedinac napamet nauči jedno literarno delo. I vi vidite tu krajnju scenu u filmu Farenhajt, gde ljudi izlaze iz neke šume pod snegom i svaki govori svoj roman. I to je jedna varijanta koja će najverovatnije negde i biti ostvarena. Druga varijanta, utopijska, jeste ono na čemu rade ovi mladi kapitalisti kao što je Mask, koji su prilično inteligentni; oni pokušavaju da naprave hibridnog čoveka, hibrid mašine i čoveka, koji će, u stvari, da spase ljudski rod od ove distopijske priče o kojoj sam malopre govorio i da mu da šansu da se sa mašinom zajedno dalje razvija kao stvaralac, kao proizvođač i kao uživalac. Jer Nam Džun Pajk, čuveni otac video-arta, još 1973. godine je rekao: „Nama ne preostaje ništa nego da uživamo u ogromnoj količini slobodnog vremena koje ćemo imati. I šta da radimo? Da kreiramo. Samo da stvaramo, i da stvaramo, i da stvaramo". Prethodno je rekao da će svaki čovek na ovoj planeti imati svoj televizijski kanal, što je delovalo potpuno ludo, a evo sad vidite ‒ Jutjub, Tiktok itd. Pred nama je jedna neverovatno korenita promena civilizacije. S jedne strane, distopija ugrožava ljudski rod kao takav, kroz veštačku inteligenciju, s druge strane, daje mu mogućnost da se fuzioniše, da se hibridno postavi u poziciju da zajedno sa tom novom tehnologijom dođe do jednog novog svetskog stanja, u kome će to biti sve, ali ne ovo što danas živimo. Na samom smo početku, to je ogromna privilegija da vidimo sad početak tog procesa, kao larvu da gledamo, koja će na kraju da bude neki leptir. Ako dođe do tog trenutka, čovek neće biti u stanju da kontroliše nego će to moći eventualno u fuziji ili će biti potpuno stavljen na stranu i ugrožen kao ljudska rasa. Postoji čitava teorija o tome na Zapadu, među naučnicama, da je možda došao momenat da se ljudska rasa zameni nečim novim na planeti, jer planeta više ne može da izdrži ovu vrstu destrukcije, ovaj način života, ovu bestijalnost ljudskog roda. Ljudski rod pokazuje ozbiljne probleme.

Sve centralne državne banke na svetu, nezavisno od različitih sukoba, i ruska, i američka, i kineska, i naša, sve su odlučile da pređu na digitalni novac. To je zahvaljujući moćima veštačke inteligencije, i preći će se, i za godinu dana niko u ovoj sobi neće imati papirni novac. Niko. Tako možda neće imati ni papir na kome se štampa literatura. Taj smer koji želim da istaknem, on je pokrenut, i teško će se zaustaviti, ako se uopšte zaustavi. Mi treba da budemo dovoljno široki, dovoljno otvoreni, dovoljno inteligentni i dovoljno instinktivni. Jedna od osnovnih veština današnjih mladih ljudi, naučnika i umetnika jeste instinkt. Da instinktivno reagujemo i delujemo u odnosu na to što nas zapljuskuje svakodnevno od strane tih jako moćnih kreatora veštačke inteligencije. I to nas zapljuskuje sa svih strana. Nije šala. Uopšte nije šala.

Mislim da je ovo ne samo kraj ove civilizacije kako je vidimo, odnosno početak kraja, nego i početak kraja knjige na ovaj način na koji danas živimo. Ići će se ka nekim drugim formama, doći će do virtuelizacije knjige. Papir će polako odlaziti, i već odlazi, mi to znamo po tiražima, po količinama uvezene hartije u zemlju. I ova priča o mašinskom jeziku koji je toliko nahranjen i hrani se da ga krstimo veštačkom inteligencijom na raznim nivoima, u stvari govori o nečem drugom. Ja ne bih sad rekao da veštačka inteligencija, ovo kako zovemo, koja piše knjige, ne može da imitira emociju ili da je pravi u svojim knjigama. Mi već imamo njenu upotrebu u proizvodnji knjiga, to vidimo i kod prevodilaca, dakle, svi pomalo varaju i koketiraju sa tim. Mislim da to rade i pisci u svetu. Čeka nas nešto što je nepoznato.

To mi je palo na pamet baš nakon što sam pročitao izjavu tog menadžera Huaveja. Paralelno postoji upotreba veštačke inteligencije u stvaranju književnih tekstova, recimo to tako, na Zapadu. Paralelno postoji sa učenjem o posthumanizmu. To nije slučajno, naravno. Kad kažem posthumanizam, to je nešto što je sada praktično dominantno učenje na zapadnim koledžima, tamo je valjda sramota ako ste humanista. Mene cela ova priča zapravo podseća na nešto što se na neki načini već dogodilo u ljudskoj civilizaciji, a to je filozofija prosvećenosti. Zato što je filozofija prosvećenosti čoveka svodila na razum. Dakle, za filozofiju prosvećenosti čovek je bio razum. Kada se cela ta stvar dovede do krajnjih instanci, onda imate jednog francuskog lekara koji se zvao Žilijen de Lametri, koji je negde polovinom osamnaestog veka napisao knjigu pod nazivom Čovek mašina. Dakle, kada čoveka svodite na razum, sledeća instanca je upravo ovo, da će čovek zapravo postati mašina. I tu je sada nebitno da li ćemo to nazvati nekom vrstom hibrida, da li ćete biti i kiborg ili kako god, jedno drugo pitanje je bitno – imate li mogućnost da izaberete da li to želite ili ne želite? Ako nemate mogućnost da izaberete, ko je odlučio da vam tu mogućnost oduzme i u ime čega? Kada govorimo, recimo, o ekološkoj katastrofi, kako znamo da postoji ekološka katastrofa? Da li nam je to planeta rekla? Ne, planeta ne govori, nego neko prosto govori u ime planete. To je isto jedna vrsta diskursa, ekološkog diskursa, u kome neko preuzima tu moć da govori u ime planete kako se planeta oseća. To nije sama planeta, to su takođe neki ljudi koji imaju tu moć da govore u ime planete. Ja sam se tim stvarima malo bavio i došao sam do zaključka da postoje i neki drugi naučnici koji smatraju da uticaj ljudskog zagađivanja na ekosistem nije uopšte toliko veliki kao što to tvrde neki drugi naučnici. A onda razmislite, da li ste ikada gledali u nekom mediju diskusiju između jednih i drugih naučnika, jednih koji smatraju jedno i drugih koji smatraju drugo. Ne, nikada! Umesto toga, imali ste prilike da vidite ovu malu tinejdžerku koja sa šesnaest godina sve zna o ekologiji. Pitam se samo kako je to tako brzo uspela da nauči. Drugim rečima, ona nastupa kao neka vrsta glumice koja govori naučeni tekst.

Ja ne znam šta će se dogoditi u budućnosti, ali bih voleo da ipak ostavimo jednu vrstu otvorenog prostora. Umesto da govorimo o budućnosti kao jednoj vrsti programiranosti, da je sve već isprogramirano i samo treba da se desi, možda treba da zamislimo da je ipak istorija na neki načini nepredvidiva, da promena nekog malog parametra može da dovede do ogromne promene konačnog rezultata. Jer ako bi istorija zaista bila matematički zadatak, onda bi veštačka inteligencija mogla da kaže: „Evo, dogodiće se to, to i to". Ali, o tome ipak ne odlučuje veštačka inteligencija, već odlučuju ljudi koji će se ili ponašati kako im je rečeno, ili će se ponašati drugačije. Pitanje glasi – da li ljudi da slegnu ramenima i da kažu: „To nam je sudbina, šta sad mi možemo, tako je stvar isprogramirana". Ili će neko lupiti rukom o sto i reći: „Pa, neće moći tako!" Ne znam šta će se dogoditi, ali na neki način verujem u nepredvidivost ljudske istorije, pa čak i u nepredvidivost ljudskih postupaka. I daću vam samo jedan primer da bih poentirao celu priču. Kada je srpska vojska 1913. razbila bugarsku vojsku u Drugom balkanskom ratu, jedan od vrhunskih srpskih intelektualaca, verovatno najveći srpski intelektualac tog vremena, Slobodan Jovanović, napisao je u pismu svom prijatelju: „Neverovatno, izgleda da imamo najmoćniju vojsku na Balkanu". Dakle, ako Slobodan Jovanović nije to mogao da „provali", onda to verovatno niko nije mogao da provali. Dakle, za njega je to bilo potpuno iznenađenje. Kako je to moguće? E, pa ja mislim da smo mi u situaciji da će možda za pet, deset, petnaest godina da se desi ovo o čemu smo sada razgovarali, a možda će se desiti nešto potpuno drugačije, pa ćemo reći ‒ kako je ovo bilo moguće? Ja mislim da je to najoptimističnija stvar koju možemo da kažemo o ljudskoj istoriji, da ona nije matematički zadatak, da imate rezultat do koga možete doći računom.

Hvala na dobrodošlici, Tamara. Drago mi je što imam mogućnost da osvanem među digitalnim ikonama, makar kao posetilac ovog digitalnog muzeja.

Uopšte te kvalifikacije prvi, najbolji, najjači su vrlo problematične. Nikad nisam mogao da tvrdim da je Beotel radio prvi internet radio. Mnogo internet radija postojalo je i pre toga. I u Srbiji je bilo internet radio-stranica. Pitanje je samo koja je radio-stanica odlučila da bude profesionalna u svom radu, odnosu prema slušaocima i odnosu prema vlastitom programu. Moja ideja nije bila da imam internet radio. Moja ideja je bila da imam svoju radio-stanicu na kojoj mogu da radim šta hoću. Međutim, godinama i decenijama unazad to je bio vrlo komplikovan i vrlo skup posao. Da bi čovek imao svoj radio na FM-u, mora da ima dozvole, papire – sve ono što mu omogućava da radi legalno. Da plaća mesečne i godišnje dažbine za postojanje te radio-stanice, a to premašuje svaki natprosečan prihod u ovoj zemlji. Da ima tehnologiju koja mu omogućava emitovanje i tehnologiju koja mu omogućava da sve ono što je pripremio „gurne" u te predajnike. Kada je došlo vreme interneta, internet radio se pokazao kao mnogo praktičnija i jeftina stvarčica. Čovek može lako da pokrene svoj radio preko suportera koji omogućavaju da strimujete svoj program preko interneta i da te programe emitujete za pet, deset ili dvadeset slušalaca. Da biste imali radio koji pokriva široko internet područje i omogućava da ga sluša više ljudi u jednom trenutku – morate da imate neku profesionalnu podršku. Moja profesionalna podrška, u ovom slučaju, bio je Beotel net. Ni to nije išlo lako. Trebalo je da prođe dosta vremena da ta ideja o internet radiju bude prihvaćena u Beotel netu. Posle toga sve je bilo lako. Kada imate tehnološku podršku, možete instalirati sve što je neophodno za emitovanje radio-programa. I da se ne bi sve to svelo na običan kućni kompjuter sa koga sve to ide, onda smo razmišljali kako da osmislimo celu tu priču. Da li da se sve instalira u Beotel netu, pa da ja svakog dana idem na posao ili da stvar uradimo drugačije. Uradili smo drugačije. Instalirali smo sve kod mene. U mojoj kući se nalazi kompletna, kako bi radijski ljudi rekli, emisiona tehnika. Tu je kompjuter koji služi za enkodiranje svih tih zvukova koji dolaze u njega, koji to prerađuje u strimove, šalje na antenu koja se nalazi na krovu moje zgrade, dalje ide na Geneksov krov, sa Geneksa u centar Beograda, potom u Beotel i njihove servere. Tako smo zatvorili krug. Ideja od koje je sve krenulo pretvorila se u jedan program koji bismo mogli da nazovemo proširenim izdanjem „Digitalnih ikona".

U principu, pitanje je šta čovek očekuje od posla koji radi. Da li očekuje da na njemu nešto zaradi ili ga radi iz čistog entuzijazma. Da li očekuje da se obogati ili želi samo da preživi sa tim poslom. Da li želi da to što radi primete milioni ili mu je dovoljna satisfakcija to što samog sebe time usreći. Mnogo je motiva i razloga zašto nešto u životu radimo. Ja, kao i većina ljudi, ne umem da definišem zašto nešto radim. Radim zato što mi pričinjava neopisivo zadovoljstvo, zato što me opušta i čini mi se da sam koristan.

Bez nagrade se može, ali isto tako nije loše ni što je imam. I da nisam dobio ovu nagradu, Zemlja bi se i dalje okretala.

Ako se ne varam, to je samo četvrt veka. A šta je četvrt veka prema večnosti? Ništa. Sve je krenulo te 1983. godine na Radiju 202, emisija se zvala „Ventilator 202". To je bila neka mala medijska i životna pauza od par meseci zbog nekog strašnog životnog događaja. Jedan moj jako dobar prijatelj pilot došao je da me uteši tako što mi je na par nedelja ostavio svoj ZX81, gde je bilo potrebno ukucati program od jednog kilobajta, to je svega nekoliko minuta posla. Da letiš jedan fly simulator, da odigraš šah itd. Danas to zvuči neverovatno i kao da je naučna fantastika. Zar je moguće da nešto takvo stane samo u kilobajt? A danas se potkusurivamo terabajtima. Tada sam se do kraja zarazio kućnim računarima i već u sledećoj emisiji, kada sam ponovo i životno i medijski proradio, krenuo sam sa IT problematikom. Ali nije se tako zvala tada.

Pa, zvali smo je kompjuterska emisija. Tada sam se družio sa ekipom naučnog časopisa Galaksija. Kada sam krenuo sa kompjuterima u emisiji „Ventilator 202", to je bilo na taj način što smo pustili jedan programčić koji je išao sa kasete. Napisao ga je Dejan Ristanović, tada saradnik časopisa Galaksija i čarobnjak magične Rubikove kocke. Program se zvao Pakinator. Od tada pa narednih nekoliko godina, u svakoj emisiji smo puštali poneki program. Kako su kompjuteri stasavali, programi su bivali komplikovaniji. Što je najlepše – sve je to išlo sa audio-kaseta. To je tada bio jedini način da se učitavaju kompjuterski programi. Tako su kompjuteri došli na radio i tako smo mi prvi put prenosili sliku preko radija. To je bila jedna dimenzija više.

Dobro je što tehnologije zastarevaju i što se svi bavimo vrlo kratko atraktivnošću svega toga, a posvećujemo se suštini i korišćenju. Godina 1996. praktično je godina kada je zaživeo internet na našim prostorima. Iz nekih ekskluzivnih univerzitetskih mreža polako se demokratizovao te godine. Krenuo je i naš najstariji provajder Beotel net sa internet ponudom. Pošto sam se znao sa tim momcima, dobri smo prijatelji, mi smo sarađivali medijski od samog početka. Tako da je sasvim normalno da se sa prvim internet danima pojavila i prezentacija tadašnje emisije „Modulacija" koja je išla na Radiju 202. Prvi put smo na internet postavljali audio-fajl jedne radio-emisije, koja se pre toga tokom emitovanja uživo i strimovala. Mene je to fasciniralo. Danas je to sasvim normalno i moguće da se strimuje svašta. Mnogi od nas imaju i svoje internet radio-stanice, internet TV stanice...

Uvek cilj opravdava sredstvo. Normalno je da čovek koristi sve načine da njegova poruka dopre do drugih. Sasvim je normalno da radio do slušalaca dolazi na različite načine, kroz različite dimenzije. Proizvodi svega su zvuk, reč, muzika, zvučna slika. Danas je velika disperzija radija. Puno je radio-stanica i formatiranih radija upućenih određenim, vrlo uskim populacijama. Normalno je da ljudi ne mogu sve da isprate i ne znaju gde se ko nalazi. U svakom slučaju, svaka poruka dođe do onog kome je namenjena. To je beskrajna medijska traka koja funkcioniše etrom, žicama, mrežom svih mreža i teško je tu naći početak i kraj. Bitno je imati šta da kažeš ljudima.

Emisija je krenula 2000. na Radiju 202. Imala je nekih sedamdesetak izdanja i u leto 2001. godine prekinuo sam sa njom. Priča o svemu tome se nalazi na mom sajtu. Od tada „ZAIR" obituje u sajber-prostoru i nakon nekoliko eksperimentalnih internet meseci te emisije, odlučio sam da je ponovo materijalizujem u analognom obliku i da je ponudim radio-stanicama koje su zainteresovane da je vrte. To je jedna od prvih emisija koja se nalazi na radijskom tržištu i koju može da preuzme onaj ko želi da je ima na svom radio-programu. Kao takva postoji već nekih osam godina. To je emisija koja sadrži ono što je meni svojstveno: temperament, dinamiku, dosta adrenalina. Ali ostao sam veran informacionim tehnologijama. Danas je za to vezano apsolutno sve. Više ne može da se odvoji IT od svakodnevnog života. „ZAIR" predstavlja emisiju koja se bavi apsolutno svim. Nema tema koje su toj emisiji strane.

Emisija ima saradnike – volontere. To je totalno niskobudžetna emisija. Svako sve radi iz čistog entuzijazma i pošto nemam baš neku menadžersku crtu, ja nisam mogao od te emisije da napravim instituciju koja bi donosila i neki novac. Najlepše je raditi ono što te ispunjava u nekom ljudskom smislu. Motiv je da poruke stignu do drugih ljudi.

Nije lako pratiti umetničku scenu, posebno ako imate koncepciju koja podrazumeva da budete što sveobuhvatniji, da izdvajanjem iz svih segmenata stvaralaštva različitih disciplina date što je moguće objektivniju sliku. Naša produkcija bi mogla da bude mnogo veća kada bismo imali kapacitete koji bi mogli to da pokriju. Orijentisani smo na ceo region bivše Jugoslavije. Mislimo da je važno da kultura u Beogradu, ali i u Srbiji uopšte, bude stavljena u kontekst poređenja sa scenama u najbližem okruženju, a pošto je reč o internetu, nikakve nacionalne granice to ne ograničavaju. Pokušavamo da ispoštujemo sve mlade umetnike koji nam pošalju informacije o sebi, jer često nemaju mogućnost da ih plasiraju u mejnstrim medijima. Današnje vreme je vreme surove tržišne utakmice. Mnogo toga zavisi od PR-a, marketinga ili načina na koji se predstavljate u javnosti. Mlad umetnik koji ne može da prodre do najšire javnosti ostaje u nekoj vrsti zapećka. Tu je internet, koji može da prodre do velikog broja ljudi, veoma koristan i efikasan.

Jeste. Mi smo portal otvorili za javnost 2004. godine. Svakodnevnu produkciju medijskog sadržaja započeli smo godinu dana ranije, tako da nam je arhiva starija. To je bilo na programskoj platformi koju smo do početka prošle godine zadržali, menjajući je i dograđujući koliko je to bilo moguće. Ali program je bio zastareo pa je postojala velika opasnost da izgubimo celu arhivu od oko 50.000 tekstova koje smo objavili u međuvremenu. Sam veb se razvio toliko da je to postala jedna nova generacija koja nije prepoznavala stare programe. Program na kojem je zasnovan SEEcult.org je slobodan softver koji je mogao da se dograđuje. Ako takav program nije mogao da isprati razvoj veba, neki klasičniji programi na kojima su, nažalost, i dalje uglavnom zasnovani sajtovi naših kulturnih institucija, verovatno će imati još veći problem da prebace bazu. Jedan od većih problema prezentacije na internetu kod nas je to što su to sajtovi sa malim brojem strana. Neiskorišćene su mogućnosti koje veb danas pruža. Danas umetnici ne bi trebalo da plaćaju bilo kome da bi imali svoju prezentaciju na internetu, jer to sve mogu zapravo besplatno da dobiju. Internet se razvio i postao pristupačniji svakom običnom građaninu. Razvilo se i građansko novinarstvo ‒ mogućnost da svako otvori svoj blog i da praktično besplatno na njega stavlja zapise, fotografije, video ili šta već želi. Postoje razne mogućnosti za deljenje informacija. Sve društvene mreže služe u suštini svakome, ko se bavi bilo kakvim poslom, za neki vid promocije. Ta sredstva je nemoguće zaobići ako želite da budete prisutni na internetu, a preko njega i u najširoj javnosti.

Imamo profile na Fejsbuku, Tviteru i još nekim platformama. Svako ima mogućnost da to dalje širi na svoje profile. Imali smo otpor prema tome, jer je u početnom periodu sve to izgledalo prilično trivijalno. Ali, ispostavilo se da je korisno, jer sve više ljudi koristi društvene mreže.

Ljudi često koriste društvene mreže na prilično pogrešan način, ali ima i onih koji pronađu teme koje mnoge interesuju. Među našim Fejsbuk prijateljima ima dosta umetnika, od kojih su mnogi iz drugih zemalja sa prostora bivše Jugoslavije. Neki od njih se žale da im je Fejsbuk dosadan, ali nisu pronašli načine da iskoriste to što nudi u svom interesu. Fejsbuk je postao jedan od načina da se oglašavate i predstavite razne stvari drugim ljudima. Ima dosta onih koji uzalud troše vreme, negoduju što ne mogu da pronađu nešto korisno i kreativno što bi tu radili.

Mi pripadamo grupi neprofitnih medija ili kulturoloških platformi koje ne mogu da se porede u smislu potencijala za stvaranje zarade sa masovnim medijima ili kulturnim institucijama. Važno je to što smo opstali tokom 2009. Očekuje se da će neke zakonske promene u Srbiji doprineti promenama u kulturnoj politici, koje bi mogle da se povoljno odraze i na nas.

Radimo na projektu afirmisanja kritičke umetnosti. Sa sličnim portalima iz Zagreba, Ljubljane i Skoplja organizovali smo nekoliko okruglih stolova o položaju samostalnih umetnika, o dometima kritičke umetnosti. Imaćemo u Beogradu okrugli sto o neprofitnim medijima, a u Skoplju u vezi sa arhitekturom i urbanizmom. Počinjemo, sa Balkanskom istraživačkom novinarskom mrežom – BIRN, trogodišnji projekat koji se bavi obukom novinara za analitičko izveštavanje o kulturnim politikama u zemljama u regionu.

Ona je starija godinu dana od Vaših „Digitalnih ikona" i mislim da postoji jedna čudna paralela između te dve emisije – obe se emituju utorkom i obe se emituju već dvadeset godina.

Moja životna priča je šarenolika. U Srbiji ne živim od 1987. godine. Živela sam po Evropi, a u Britaniji od 1995. godine.

Da, to se slučajno desilo. Zavolela sam radio iz mnogo razloga. Shvatila sam moć zvuka i glasa, moć muzike, moć tišine, moć pauze na radiju. I uspela sam tokom godina da spojim moje dve strasti, a to su radio i putovanja. Poslednjih godina sam otkrila i lepotu van Evrope, koja mi je inače postala predvidljiva. Na svim putovanjima otkrivam nove, potencijalne priče. Neko mi je rekao ‒ zašto bismo putovali sada kada imamo internet, ali lepotu i čaroliju putovanja ne može ništa digitalno da zameni.

To je bila dokumentarna emisija. Dobiti dokumentarnu emisiju na BiBi-Siju je velika stvar. Ja sam dugo radila na tome da ih ubedim da se u Srbiji rade posebne i genijalne stvari, npr. projekti u okviru IT industrije. Radila sam veliko istraživanje i snimili smo dosta materijala. Od toga smo za „Digitalnu planetu" napravili taj dokumentarac i nekoliko kraćih priloga. Odjek je bio dobar, mnogi ljudi nisu znali Srbiju iz tog nekog ugla, ugla nauke i IT industrije. Moja početna ideja je bila vest o odlivu mozgova – to je fenomen koji se ne dešava samo u Srbiji, već uopšte u odnosu između razvijenog i manje razvijenog sveta. Shvatila sam, snimajući, da IT industrija ima potencijal da zaustavi odliv mozgova i ne samo zaustavi, već i da preobrati. Danas imate i stranaca koji rade ovde, čak mi se čini da se taj odliv mozgova i smanjio.

Tu bih izdvojila dva projekta, dve kompanije. Jedna od njih je CTT – Composite Tehnology Team, i ona se nalazi u Krnjači. Jedan je od naših najsvetlijih primera u oblasti moderne avio-industrije. Mislim, Srbija i avio-industrija ne idu, ali ću Vam objasniti o čemu se radi. U kompaniji CTT rade na jednom genijalnom projektu koji samo tri kompanije u svetu rade. Reč je o pseudosatelitima. Njihov pseudosatelit se zove „Pupin", koji je ultralaka struktura – to je letelica koja ima ulogu komunikacionog ili geostacioniranog satelita, a s druge strane, imaju konfiguraciju standardnog aviona. Lete u stratosferi na 20 km, koriste solarnu energiju za pogon i pokrivaju površinu od 200 km. Naš CTT je zaista svetski a naš, i njihovi pseudosateliti su najinovativnija stvar koja postoji. Mnogo su jeftiniji nego klasični sateliti, koriste solarne ćelije za napajanje, imaju široku primenu u mnogim oblastima – od telekomunikacija, preko gasovoda, naftovoda, ali posebnu primenu imaju u nečemu što se zove pametni gradovi. Ideja je da ovi sateliti lete iznad gradova sa velikom naseljenošću kao što su Njujork, London ili Hong Kong. Znači, prednost je što su jeftiniji od klasičnih satelita i mogu da pokrivaju velike površine, to je kombinacija letelice i običnog satelita.

Da, postoji ceo podkast te dokumentarne emisije iz Srbije na sajtu BiBi-Sija, a u najavi se koristio baš taj klip sa ljudima iz kompanije CTT. Nisam sigurna kolika je tačno slušanost. Inače, zanimljivo je da je avio-industrija u Srbiji jedna od avio-industrija sa najdužom tradicijom u Evropi, verovali ili ne. Počevši od letova 1910. godine, pa samom proizvodnjom aviona i propratnog materijala, kompanije koje su postojale tad – UTVA, Soko Mostar, IKARUS – i ta industrija se promenila sa raspadom Jugoslavije. Danas se celokopna avio-indrustrija Srbije svodi na kompanije kao što je CTT.

Posle toliko godina rada, sve se svodi da nema više „borbe" oko priča. Sa urednicom ili producentkinjom se razumem, sve stane u jednu rečenicu kratkog telefonskog poziva, imejl ili poruku. Drugo, kad dođem do neke ideje, već unapred znam kako će to izgledati, kako će ta priča zvučati, već je čujem u glavi. Kao što sam rekla, za dokumentarne termine je teže, velika je konkurencija, i tu se ne radi samo o parama. Morala sam da opravdam zašto je npr. zanimljivo i važno da se pravi emisija o Srbiji u tom i tom momentu. Meni je tada bilo bitno da Srbiju prikažem u nekom drugom, progresivnom svetlu, u odnosu na to kako se do tada pričalo o njoj. Za vreme karantina, mnoge stvari su se promenile, a mnoge i nisu. Promenile su se neke logističke stvari, npr. bili smo u fizičkoj izolaciji i preko noći svi aspekti života su se sveli na onlajn. Ali, i u normalno vreme, veliki deo mog posla se svodi na istraživački rad na internetu. Bez Gugla sada ne možete. Razgovori sa kolegama su telefonom ili Zumom, manje u kancelariji. Postoji i nešto što bi vama bilo zanimljivo – zove se data (data) novinarstvo. Ja nisam data novinar, ali dosta koristim tu vrstu materijala ili metode. Spomenuću Vam da sam pre par godina detaljno čitala jednu Rojtersovu analizu koja je bila prepuna brojeva, podataka i analiza. Radilo se o svetskoj trgovini i nekako mi je iskočila informacija da se 95% globalne trgovine vrši preko kargo brodova. Godinu dana posle čitanja tog članka, ja sam bila na tom jednom brodu od Liverpula do Njujorka i o tome sam pričala prošle godine u Vašoj emisiji.

San Marino je bio pre dve godine. Gugl me je odveo u San Marino. Znate da je to jedna mini-država u Italiji, koja ima 30.000 stanovnika. Priča je da su male države kao San Marino, Monako, Singapur ili Linhenštajn postale zanimljive za digitalne inovacije, strane investitore. Postale su pogodne za testiranje najnovijih digitalnih inovacija. U San Marinu je to 5G i blockchain. Pogodnosti koje San Marino pruža su u tome što nema nekih pravnih zadrški kako bi se što pre završio određeni projekat. Na primer, vi za dva meseca možete da dobijete odobrenje za nešto, dok biste u Italiji čekali i do 3-4 godine. I na kraju, postoje posebne poreske olakšice za strane kompanije i investitore. Mini-države su poput glisera koji mogu brzo da manevrišu, a velike su poput tankera koji se sporije kreću. Putovanja su moj pokretni univerzitet. Tu mnogo stvari naučim – iz istorije, geografije, politike, ekonomije, umetnosti. Život vam bude ispunjeniji i bogatiji, a mnogo naučite i o sebi.

San Marino je najstarija ustavna državna na svetu. Imaju mnogo banaka. Poznati su po numizmatici i imaju najlepše markice na svetu. Imaju bogat turizam. Nekada se tu vozila i Formula jedan. Imaju najlepše vino koje sam igde ikada pila.

Da, to je bila ideja o tome kako živeti analogno u digitalnom svetu. Naš mobilni telefon je kao Aleksandrijska biblioteka u džepu, a može da bude i Pandorina kutija. Ja pokušavam da tu nađem balans, da nastavim dalje da čitam knjige, da budem aktivna i prisutna nezavisno od tehnologije, da održavam svoj mentalni i fizički način života. Redovno upražnjavam neki svoj digitalni post. Digitalna zavisnost je ozbiljna tema koja se i leči na svetskim klinikama, i u toj emisiji smo govorili o tome da je digitalna zavisnost ozbiljan problem, kao droga i alkohol. Ja sam htela da pokažem lepotu analognog. I klip je iz Abbey Road studija, iz Londona, u kome su Bitlsi svirali. Ako se sećate čuvenog albuma sa čuvenim zebra prelazom. Ja sam imala priliku da tamo popričam sa jednim čovekom, on je audio-inženjer, inženjer zvuka koji je tada rezao muziku, master kopiju za film Bohemian Rapsody. I on mi je pokazao kako se za to još uvek koristi čuvena stara nemačka mašina Nojman (Neumann). Uradio je demonstraciju rada mašine, pokazao da tu nije bilo digitalnih trikova, već klasična vinil ploča.

Digitalnu zavisnost povezujemo sa mlađom generacijom, ali gori problem je sa starijom generacijom i mnogi o tome ne pričaju. Nemamo više fokus ni strpljenje, knjiga se sada mnogo ređe uzima u ruke nego ranije, mobilni telefon vlada čovekom. Neki imaju više svest o tome nego neki drugi. To je užasno težak proces odvajanja, kao npr. odvikavanje od pušenja.

Priča je nastala za vreme karantina. Došli smo na ideju da napravimo priču kako posmatramo spoljni svet za vreme karantina, iz izolacije. Onda sam shvatila da se povećao broj ljudi koji koristi veb-kamere. Postoji Earthcam, i kada se uključite, tu možete uživo da posmatrate ulice, turistička mesta, sve uživo, koja su odjednom postala prazna. Moja omiljena veb-kamera je Vessel Finder, gde posmatrate putanje brodova koji plove po okeanima i morima. To mi je meditativno i smirujuće.

Žena koju sam intervjuisala za taj program, inače, pati od agorafobije, i u stanjima velike krize, mesecima ne bi izlazila iz kuće. Kada bi išla u prodavnicu, išla bi samo u prednji deo prodavnice gde je bliži ulaz–izlaz. Njena priča pokazuje kako tehnologije mogu da menjaju nečiji život. Ona je u mesecima zatvaranja spontano počela da koristi Gugl strit vju (Google Street View) i da tako virtuelno putuje po svetu. I počela je da čuva slike sa svojih virtuelnih putovanja, da ih kači na svoj Instagram nalog „Agoraphobic Traveller". Do tog naloga su došli i National Geographic i napravili su reportažu o njoj. Da biste napravili reportažu na National Geographic-u, morate da imate foto-aparat i da putujete. Ona nije imala ništa od toga i tada je shvatila je da uradila nešto posebno. Posle je Gugl došao do nje i napravio fizičku izložbu u Njujorku, a sada sponzoriše i knjigu o njoj. Bila je vrlo inspirativna žena.

Ta emisija koju sam već snimila je o ženi koja je Nemica-Jevrejka. Ima 102 godine. Počela je da gubi vid negde pre 20 godina i u jednoj lokalnoj prodavnici postavila je oglas da traži volontere koji bi joj čitali, jer ona voli knjige, voli književnost. I dan-danas volonteri dolaze kod nje, čitaju joj knjige, novine, bilo šta. Za vreme karantina čitali su joj preko telefona. Ispričala mi je i da postoji tradicija u Britaniji da kraljica Elizabeta šalje čestitku ljudima koji su napunili 100 godina. I rekla mi je da kada su joj opisali kako ta čestitka izgleda, ona se razočarala i rekla mi je da je čestitka mogla bolje da izgleda i da je kraljica mogla bolje da se potrudi.

Jeste. Mnogi i danas smatraju da je to dan početka interneta, a ovaj servis je praktično najvažniji servis na internetu. On je omogućio pojavu svih ovih lokacija koje danas imamo. Možemo da kažemo da je taj 6. avgust dan koji je promenio svet na neki način. Radi se o servisu koji je omogućio da softver prepoznaje druge strane i da ih povezuje. To su one najjednostavnije lokacije koje su se u početku pojavile, ali je bilo dovoljno za početni zamah i da više nikad ne bude kao što je bilo.

Tako je. Prvi personalni računar onako kako ga mi poznajemo, pojavio se pre trideset godina. Izradila ga je kompanija IBM i na njemu je bio operativni sistem DOS poznate kompanije Majkrosoft, koja je kasnije prodala milijarde kopija operativnih sistema i softvera. Samo poslednji operativni sistem Windows 7 prodat je u oko 350 miliona kopija u svetu. Ta dva datuma, pojavljivanje interneta pre dvadeset godina, a pre toga pojava PC računara – istorijski su datumi za IT. Internet je obezbedio na milione radnih mesta, to uopšte nije zanemarljivo. Poboljšao je ekonomiju. I dan-danas oko 3% društvenog proizvoda na svetu vezano je za internet na neki način. Internet, osim uloge da povezuje, zabavlja ljude, ima ozbiljnu privrednu konotaciju. Prvo, PC računar je bio pronalazak koji je doveo do pojave interneta. Pojavili su se i neki drugi računari, i pre njega neki računari, ali PC je računar koji je bio dostupan najvećem broju ljudi i korisnika u svetu.

Kada govorimo o PC-ju, iako se mnogi ne bi složili, ja smatram da je to računar prošlosti. Mogu to i da argumentujem. PC računari će doživeti sudbinu pisaćih mašina. Nove tehnologije traže brže povezivanje, rad u pokretu, stalnu komunikaciju. Klasičan PC računar to ne može da omogući. On će ostati neprevaziđen u nekim poslovima, ali mislim da polako nestaje. Pojavili su se prenosivi računari, internet računari, tablet računari. Možemo da kažemo da PC polako ali sigurno odlazi u istoriju.

Preko društvenih mreža, preko Tvitera, internet zajednica je okupljena oko te usluge, koju jako poštujem i smatram da je neophodan servis za novinare. Novinari građani mogu biti izvanredno korisni u pravljenju informacija, koje ne mogu kao profesionalni novinari da predstave, ali mogu mnogo brže da obaveste novinare, koji ne mogu odmah to da prihvate kao proverenu vest. Novinari građani su vrlo važni u obaveštavanju i kreiranju medija.

Tako je. Kada je došlo do blokada puteva na Kosovu, prve informacije su stigle preko društvenih mreža. Po mom mišljenju, nije sporan taj deo. Novinari ne mogu jednostavno da preuzmu kompletne informacije sa društvenih mreža. Moraju da budu proverene. Kod nas je vrlo jaka internet zajednica iako smo mala zemlja. I to zaslužuje svako poštovanje. Mi imamo oko 2,7 miliona otvorenih naloga na Fejsbuku.

Za mene je Tviter jedan od glavnih alata koje koristim. Tviter je servis usluga kratkih poruka do 145 znakova. Te poruke se objavljuju na internetu, na tom servisu. Za razliku od Fejsbuka, svaki korisnik Tvitera može da prati samo ono što mu je zanimljivo, ljude ili medije koji su mu zanimljivi ne tražeći dozvolu od njih. Dozvoljava i postavljanje fotografija. Bez obzira na to što mnoge od tih poruka ne zaslužuju posebnu pažnju, ako se pažljivo selektuju potencijalni korisnici, može se doći do sjajnih informacija. Znamo kako novinari kreiraju vesti. Prate agencije koje su veoma brze, ali da Vam kažem – sporije nego Tviter. Agencije često postavljaju vesti koje preuzmu sa Tvitera. Kada novinar dođe do informacija koje prvo vidi na Tviteru, on može da ih proverava i traga dalje. Tviter nema još uvek veliki broj korisnika u Srbiji. Ali je prilično čvrsta zajednica i određen broj ljudi je vrlo angažovan na Tviteru. Vrlo ozbiljne poruke, kao što je Stefan iz Kosovske Mitrovice. On je za dva dana imao 4500 pratilaca. Ne treba druga potvrda osim te da je shvaćen kao brz, ozbiljan i pouzdan izvor informacija. Uzeću primer Novaka Đokovića koji je stalno u medijima. Mediji preuzimaju sa njegovog Tviter naloga 90 % informacija koje su vezane za društveni život. To važi i za druge, za poznate muzičare, na primer.

Jeste. Oni su pouzdani izvori informacija.

Uglavnom tehnološke i naučne medije. Mislim na Bi-Bi-Si, agenciju Rojters, Tajms. Pratim oko 40 medija na taj način.

Jedan primer se odnosi na vest da je mančesterska policija baš Tviter iskoristila da na nju postavi informacije o uhapšenim i osuđenima u Velikoj Britaniji. Vrlo neobično da policija koristi društvenu mrežu za tako nešto. Odmah su se pojavili oni koji su to kritikovali. Eto, policija hoće da pokaže kako je angažovana i kako nešto radi. Policija je, s druge strane, tvrdila da oni to rade kako ne bi došlo do zamene identiteta. I da neko ko nije kriv ne bi bio nepravedno prozvan. London je grad koji ima najviše kamera po gradu. Pokazalo se da one prilikom nereda nisu baš najefikasnije u svom radu. Problem je u softveru koji radi i koji bi trebalo da prepoznaje lice i identifikuje ga. Na internetu je postavljeno samo 30 fotografija osumnjičenih koje nisu uspeli da prepoznaju ni preko softvera, ni preko svojih baza fotografija.

Moj odnos je pozitivan. Odmah to hoću da istaknem. Pročitao sam mnogo dobrih tekstova naših blogera koji po vokaciji nisu novinari. Internet je kao medijum omogućio da svako od nas u svakom trenutku može da napiše tekst kakav želi i da ga postavi na internet. Koliko je taj tekst kvalitetan i dobar zavisi koliku će pažnju privući. Građansko novinarstvo je potrebno. Glavni problem interneta je bio nedostatak sadržaja. Godinama je problem bio loš sadržaj i nije ga bilo dovoljno. Istina je da smo sada u situaciji da čak imamo previše sadržaja na internetu. Ponekad je teško izdvojiti ono što je vredno. Zahvaljujući građanskom novinarstvu, internet je dobio mnoge vredne, dragocene sadržaje.

To se od njih i ne očekuje.

Iskustveno. Svi mi to radimo iskustveno. Iskustvo nas je naučilo kojim medijima možemo da verujemo a kojima ne.

To je zanimljiv podatak koji se poklopio sa rođendanskim slavljem interneta. Kompanija koja se bavi analizom interneta objavila je podatak da se u poslednjih trideset dana na internetu pojavilo 105 miliona lokacija, stranica, sajtova. Da bismo znali o kojoj brojci se radi, reći ćemo ovako: 2008. godine na internetu je bilo 208 miliona stranica. Sada trenutno ima oko pola milijarde lokacija ukupno. Od toga je aktivno 300 miliona. To govori kojom brzinom se širi internet.

Znamo da je umerenost najteže postići u svemu, počevši od hrane. Zavisi sve od toga ko za šta koristi internet. Ljudi koji su u novinarskoj profesiji, po prirodi stvari su vezani za internet i provode tamo zaista mnogo vremena. Gledajući mlađe generacije, oni su ili ispred računara ili imaju mobilne telefone u rukama. Oni su već zavisnici od interneta. Radije sede i preko interneta razgovaraju nego da pređu 20 metara. Svako mora da zna da postavi svoju meru. Ne postoji formula.

Moje je mišljenje da je Fejsbuk dostigao svoj maksimum. Na početku, kada se pojavio, on je privlačio uglavnom poslovne korisnike. Onda se proširio. Danas smo svedoci toga da na ovoj mreži ima najviše dece. Čak i osnivači Fejsbuka su spustili donju granicu koja je ranije bila postavljena. Doživljava isti fenomen kao internet. Ima toliko sadržaja, ali mali deo tog sadržaja zaista vredi. Zato se pojavljuju neke alternativne društvene mreže koje mogu da pomognu mnogo više u poslu i obrazovanju. Pojavila se i prva društvena mreža namenjena samo naučnicima. Pojavljuju se specijalizovane društvene mreže.

Jeste, ostavljaju se biografije na osnovu kojih poslodavci mogu da angažuju zaposlene.

To je bila i osnovna ideja Fejsbuka. Upravo je grupa studenata osnovala Fejsbuk da bi bila u kontaktu i da bi jednostavnije razmenjivala iskustva i mišljenja. Kasnije je on prerastao u mrežu koja je izgubila svaki kriterijum. Nema tačno definisane granice.

Ja sam od onih koji vole štampane medije, ali svedoci smo da vreme štampanih medija neminovno prolazi. Opet je isti krivac – internet. Ljudi se uglavnom informišu na internetu. Više je razloga za to: i nedostatak vremena gde više nema one opuštene atmosfere u kojoj mogu da se listaju novine, na internetu se nalaze brze informacije, čitamo samo naslove, imamo veći izbor. To su prednosti onlajn medija. Ne znači da će komercijalni mediji nestati. Ali primat u medijima apsolutno preuzimaju onlajn mediji.

Da, Tviter je dobar za vežbu da se sa što manje reči kaže što više.

U moru informacija koje imamo na internetu mediji moraju da ponude što više lokalnih informacija. Da li možemo bilo gde na internetu pročitati šta se dešava u nekom gradu u Srbiji? Mediji moraju da se fokusiraju na lokalne događaje.

Veoma je lepo kada ste u prilici da osetite da zaista postoji interesovanje za ono što radite. I neko, uslovno rečeno, oduševljenje, podela svojevrsnog entuzijazma ne samo među kolegama, već i među medijima i publikom koja je prisustvovala tim događajima. To je za Šri Lanku bio veliki događaj posle dugogodišnjeg građanskog rata. Oni su iskoristili priliku da taj događaj IT sektora – kojem su prisustvovali predstavnici 43 zemlje članice UN, kao i predstavnici Vlade, a primio nas je i predsednik države – iskoriste na neki način kao probu za Samit zemalja Komonvelta. Svi radimo u teškim uslovima i često ne možemo da prepoznamo šta je nekome bitno i da li je uopšte bitno to što radimo. Kada se ukaže ovakva prilika, dobije se dragocena pozitivna energija.

World Summit Award je globalno takmičenje koje se organizuje pod okriljem UN svake druge godine. Raspisuju se nacionalni konkursi za osam kategorija. I u svakoj zemlji postoji nacionalni kandidat u određenoj kategoriji, a onda veliki međunarodni žiri bira po pet predstavnika u svakoj od njih. Bilo je, znači, 40 sajtova u različitim kategorijama: kultura, e-vlada, zdravstvo itd. SEEcult.org je jedini iz regiona koji je nagrađen među profesionalcima. Posebno su dodeljene i nagrade za mlade do 30 godina koji se bave ovim poslom. Među dobitnicima je i devojka poreklom iz Srbije, koja živi i radi u Kolumbiji, gde razvija projekat koji se tiče edukacije žena u ruralnim predelima. Bilo je najrazličitijih projekata među nagrađenima. Najviše ih je bilo iz Evrope i Afrike, ali bilo je i predstavnika iz celog sveta. Veoma su različiti sadržaji, inovativni, povezani često sa edukacijom. Moj generalni utisak je da su svi napredniji projekti jako povezani sa obrazovanjem i da se odnose na uključivanje dece u najmlađem uzrastu u kreativnu upotrebu novih tehnologija.

Meni se desila zanimljiva kombinacija. Pored toga što sam na doktorskim studijama Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, istovremeno sam urednik i menadžer veb-sajta Medija centra. Svakodnevno bavljenje optimizacijom sajta dovelo je do povećanja mog interesovanja za oblast ključnih reči. Teorijskih radova možda još i ima, ali kod nas nema umetnika koji se bave internetom i internet umetnošću. Ja sam pokušala da prenesem komunikaciju specifičnu za internet na svoje umetničke radove. Pored likovnog projekta, imala sam i jedan internet projekat koji je živeo nezavisno za sebe na internetu, na mom veb-sajtu.

Prioritet cele izložbe bila je baš komunikacija. Moje delo je takođe komuniciralo pomoću ključnih reči koje su ispisane na radovima. A deo projekta je bila i anketa za posetioce. Oni su odgovarali na pitanje šta je umetnost, ali samo u formi reči. Imali su mogućnost da unesu do pet ključnih reči koje po njihovom mišljenju označavaju pojam umetnosti. Ja ovde imam čitavu listu, ali mogu reći konkretno šta je umetnost za publiku koja je posmatrala moju umetnost. Najviše su se pominjali pojmovi: sloboda, ljubav, lepota, život, kreativnost, radost i komunikacija, koja bi za umetnost trebalo da bude veoma važna. Pored najčešćih ima i ređih, ali zanimljivih odgovora kao što su: potreba, poruka, istina, provokacija, univerzum, sklad, refleksija, intuicija, smelost, hrabrost... Meni je bila čast da se na taj način upoznam sa publikom i da vidim u kojoj meri se moje i njihovo mišljenje poklapaju. Tokom trajanja izložbe, imala sam priliku i da razgovaram sa njima. Da vidim na koji način su sama dela, koja su imala mnoštvo reči ispisanih u sebi, komunicirala sa publikom. Zanimljivo je da na umetničkim grafikama nisu svi zapazili iste reči. Prosto, ljudsko oko na osnovu prethodnog iskustva, intuicije i emocije povezivalo je značenja različitih reči. Svi su videli nešto drugo i za njih su te grafike bile nešto drugo.

Mislim da se ljudi često plaše te komunikacije. Trebalo bi da brendovi budu otvoreni za to. Jedino ako smo otvoreni, možemo da budemo aktivno prisutni na društvenim medijima. Ne samo aktivno, već i pravilno. Ne možemo da budemo na Fejsbuku ili Tviteru, a potpuno zatvoreni. Ne treba ih koristiti jednosmerno. Mislim da negativni komentari i nisu loša strana društvenih medija. To je glavni fidbek (feedback) koji kao brend dobijamo i na osnovu koga možemo da planiramo naše dalje aktivnosti. Za mene je to bilo veoma značajno.

Prilog je bio koncipiran tako što sam izašla u Knez Mihailovu ulicu, zaustavljala ljude, naravno, sakrila sam kameru i pitala ih: „Hoćete li da mi budete prijatelji?", „Jao, što mi se sviđa vaša majica"... Prilazila sam i parovima i samim momcima i devojkama. Ili priđem devojci i kažem: „Okej, sada ću da te pratim". Ona krene i ja idem za njom. To je ono što je moj prilog izdvojilo od drugih. Kasnije su usledile neke informacije koje se kroz medije provlače manje-više. To je ono što je ostalo zapaženo. Nakon dodele nagrade, mene je pozvala jedna novinarka i zamolila me da joj dam izjavu i prokomentarišem kako se osećam u vezi s tom nagradom. Nakon njenog objavljivanja članka, taj prilog se pojavio na Jutjubu. Za tri-četiri dana videlo ga je 50-60 hiljada ljudi. Bilo je dosta komentara – i pozitivnih i negativnih. Meni se dopalo što se otvorila polemika oko samog Fejsbuka, o tome kako se deca i mladi ponašaju na njemu, pa i svi mi ostali. Suočeni sa tim da vam neko priđe na ulici i pita vas da li hoćete da budete moj prijatelj, ili „jao što ti je dobra majica, da ti pokažem moje slike sa mora" – ljudi reaguju kao da niste normalni. Na Fejsbuku je najnormalnije da vam neko ko vas ne poznaje pošalje zahtev, da ga vi prihvatite, da kaže da vam je lepa slika. Vama to prija i vi postajete prijatelji, niti znate sa kim, niti bilo šta drugo.

Pa, nije.

Kada je razlika u generacijama u pitanju, ja bih to podelila na roditelje i decu. Roditelji su za to da treba ukinuti Fejsbuk i da deca ne treba da budu tamo, a deca tj. ta mlađa populacija misli da je taj prilog bio super. To je taj generacijski jaz. Roditelji moraju da shvate da je to tehnologija, savremeno doba i da ne možete vi dete da odvojite od Fejsbuka. Nije čak ni prirodno. Svi imamo i moderne telefone, tablete i računare. Mislim da je vrlo važno opomenuti decu i mlade da sačuvaju svoju privatnost, da sačuvaju sebe. Posledice mogu biti različite. Na primer, ako hoćete da se zaposlite, vaše fotografije na kojima niste baš u primerenom izdanju, da tako kažem, može da vidi vaš poslodavac. Kada hoćete da počnete neku vezu, zašto bi neko morao da zna sve o vama od ranije. To su stvari o kojima se ne vodi računa, a kasnije nas to skupo košta.

Kod nas da. U inostranstvu je bilo dosta sličnih reportaža. Kada sam dobila temu digitalno nasilje, prvo što mi je palo na pamet jeste kako da je uradim da bude zanimljiva. Videla sam puno priloga, ali oni nisu privukli čak ni moju pažnju. Ovo je bio način da se skrene pažnja. Moj prilog je tom anketom privukao pažnju, ali je zadržao ljude da čuju da se zbog nasilja na Fejsbuku nekoliko ljudi ubilo, da je to veliki problem i da moramo da nađemo kompromis i rešenje da se tome stane na put. Postigla sam taj cilj, ali nisam ja smislila ideju. Ljudi u inostranstvu su dosta slobodniji nego mi.

Naše radionice su namenjene poslovnom uglu, da tako kažem. Na taj način društvene mreže se mogu jako dobro iskoristiti. Mi učimo grupe polaznika, pre svega iz nevladinih organizacija, potom i iz medija ali i preduzetnike, na koji način oni mogu da vode profile na društvenim mrežama. Iz privatnog ugla, to je drugačije. I dalje postoje dva tipa ljudi: oni koji misle da je to kao privatni život, ne rade na zaštiti svojih podataka, prihvataju sve za prijatelje, i ona druga, sve veća grupa koja Fejsbuk koristi za neku komunikaciju i interakciju bez objavljivanja svojih fotografija.

Društveni mediji su danas neophodni. Za „stare" medije koji treba da privuku novu publiku, prisustvo na društvenim mrežama je zaista neophodno. To se kod nas baš vidi, posebno po Gugl statistici posete. Ljudi se danas najviše informišu preko Fejsbuka i Tvitera. Društveni mediji, ujedno, dovode i do svojevrsne nelojalne konkurencije, jer nije u pitanju samo odraz prirodne zainteresovanosti publike za određene sadržaje, već je poseta posredstvom njih sve više rezultat toga koliko imate novca da reklamirate sadržaj koji delite na društvenim mrežama. Mi smo neprofitni medij, nemamo nikoga ko to posebno radi. Nemamo nikoga ko piše komentare kako bismo dobili interakciju. U svemu je komercijalizacija, pa i na društvenim mrežama.

To su pre svega portali umetnosti koje sam pokušala na jedan automatski način da prikupim. Nisam išla peške i gledala ili pisala po svom ukusu, nego sam u dogovoru sa programerima kreirala program koji je sâm išao po internetu i na osnovu korišćenja reči umetnost i izvedenih oblika, sâm napravio listu od sto sajtova, gde se bar 60 sajtova bavi isključivo umetnošću, ili bar u velikoj meri umetnošću. Na prvom mestu se našao upravo Seecult.

Vesna Milosavljević: Ne znam šta bih izdvojila. Ova nagrada World Summit Award jeste važna, naročito zbog teških uslova rada u Srbiji. Dosta se toga globalno ubrzano menja. Kad vidim koliko svet i digitalna tehnologija brzo napreduju, koliko se uslovi rada menjaju, kako je sve to ubrzano, i kada uporedim sa tim kako se ovde sve sporo dešava – ne znam da li ćemo uhvatiti korak ne samo sa novim tehnologijama, nego i sa razvojem u svim ostalim oblastima uopšte.

Jovana Jovančić: Moj utisak bi bio moja spoznaja o digitalnom nasilju. Ja nisam znala koliko je to rasprostranjeno i koliko je to veliki problem. Tek nakon teme koju sam obradila, počela sam da bivam svesna ideje koliko je to daleko otišlo i koliko o tome malo znamo. Jako je puno nasilja među mladima, ne samo na Fejsbuku i medijima, već i u realnosti. Zapanjilo me je samo što je to u tolikoj meri prisutno na društvenim mrežama.

Vesna Opavsky: Istakla bih prvo razvoj internet alata. Sve više alata na internetu nam je dostupno. Sve veća je i mogućnost interakcije i komunikacije. Ono što izostaje jeste kvalitet sadržaja. Skrenula bih pažnju na kampanje koje služe za kultivisanje komunikacije na internetu.

Rodio sam se u Bečeju 1971. godine. Tokom osnovne škole nije mi padalo na pamet da se bavim artom. Lepo sam crtao, i to je bilo to. Onda sam video, slučajno, u izlogu jedne prodavnice komplet uljanih boja i palo mi je na pamet da se malo sa njima poigram. Čitava ta avantura sa umetnošću je krenula nekako neplanirano, u smislu „hajde da vidim o čemu se tu radi". Dopao mi se miris uljanih boja i aure umetničkog. Navukao sam se na tu neku romantičnu predstavu umetnika s kraja 19. veka i počeo da slikam, a usput učeći tehnologiju i tehniku slikanja. Zapravo glavni implus da se bavim artom dala je moja prijateljica Zorica Stojkov. Sreo sam je jednom u šetnji, na raspustu između osnovne i srednje škole, i kada sam joj spomenuo da slikam, pitala me je da li može da dođe da vidi moje slike. Oduševila se i poželela jednu sliku za rođendan. Tu sliku je čekala nekih 10 godina. Umesto za 15. dobila ju je za 25. rođendan, pošto sam uvek mislio da nisam dovoljno dobar da naslikam neku sliku koju bi neko okačio na zid. Tu negde leži impuls za ovo čime se bavim. U principu, umetnost nikada nisam smatrao za posao od koga ću da živim. Smatrao sam da je to jedan dobar vid izraza, dovoljno slobodan, gde možeš da kažeš jako mnogo stvari na različite načine. Ostali mediji ‒ neću reći mediji ‒ ostali načini izražavanja to ne dozvoljavaju u formi koja mi odgovara, recimo pisani tekst ili nešto drugo.

Upisujem arhitekturu 1990. godine, i to je bio kompromis kojeg se sada malo stidim, ali nema veze. To je zapravo bio kompromis između inženjerije, egzaktne nauke, i umetnosti. To sam ja završio, ali se nikada time nisam bavio. Što bi rekao moj prijatelj – bitno je da se završi neka školica, pa onda radi šta hoćeš. I tako sam nastavio da se bavim čime sam hteo i to su bile razne stvari do sada: scenografija, dizajn, čak jedno vreme i novinarstvo. Ali uglavnom je tu negde bio art. Nakon slikarskog perioda u srednjoj školi, prebacio sam se na malo slobodnije prostorne instalacije. Krajem 90-ih prihvatam svu slobodu koju navodno pruža internet i računarska tehnologija. To je izgledalo kao da je napravljeno za mene, zato što čitav rad, čitava produkcija zavisi samo od vas. Nema galerije, nema galerista, nema ljudi koje moraš da angažuješ. Od početka do kraja, od same ideje do rada koji će neko da konzumira na mreži ‒ sve zavisi isključivo od vas. Ta autonomija mi je bila neverovatno privlačna.

Kod nas internet još uvek nije nešto preterano rasprostranjen. Kada se postavi nekakav veb-art na internet, obično se ljudi obaveste da to tamo postoji. Možda postoji neka javna prezentacija. Ali ono što je i dalje problem, što još nije najbolje razrađeno jeste ta izlagačka praksa veb-arta. Ta forma je prilično neuklopljena u ustanovljeni art sistem i u ustaljenu izlagačku praksu gde imate galeriju u kojoj izlažete nekakve instalacije, objekte, slike, nešto opipljivo, nešto što se smešta u prostor. Prosto, veb-art je nešto što se konzumira preko vašeg ekrana u intimi sopstvene sobe ili u nekakvom internet kafeu. To je jedna situacija koja je prilično atipična i koja još nije najbolje rešena u izlagačkim praksama savremene umetnosti.

Možda bi za početak bilo fino definisati veb-art. O čemu se tu zapravo radi? Neki smatraju da je veb-art bilo kakav art koji stavite na veb. Ali ono što je, na primer, vrlo specifično jeste distribucija te umetnosti, i tu se onda opet vratimo na problem recepcije u okviru ustanovljenog umetničkog sistema.

Postoje u svetu etablirane grupe i umetnici koji se bave računarskom i veb umetnošću, ali to i dalje pokušava da se ugura u taj standardni izlagački sistem. Znači, to se opet nešto izlaže po galerijama. U muzeju imate računar na kojem možete da konzumirate nečiji veb-art. Prvo, posetioci nisu naviknuti da sednu za računar u nekoj galeriji. Jedva su se nekako navikli da stanu ispred televizora i gledaju video-rad u galeriji. Specifičnost veb-arta je i ta što je računar nešto što je vaše lično, što je na vašem stolu ili na radnom mestu. Stalno se zapravo vraćam na to pitanje prostora. Ovo sve egzistira u sajber-prostoru, koji nema parametre fizičkog prostora u koji smo do sada smeštali umetnost. Na tome ima dosta da se radi i u teoriji i u samoj umetničkoj produkciji. Naravno, ima korisnih teorijskih okvira koji su izvedeni, ima posvećenih teoretičara i informativnih knjiga sa tog polja. Od meni poznatih je, recimo, ruski teoretičar digitalnih medija Lev Manovič, i njegova knjiga Jezik novih medija u izdanju Centra za savremenu umetnost. Pa Digitalni partizani kolektiva Critical Art Ensemble koji se bave slobodom i demokratizacijom na internetu. U startu se internet smatrao za prilično decentralizovanu i demokratsku pojavu gde se stvari ne kontrolišu iz jednog centra. Onda se ispostavilo da tu ipak neko nešto kontroliše, nadzire, filtrira i da je mnogo drugačije nego što se pretpostavljalo. Fokus je na fenomenima kontrole, nadziranja i anarhije na samom internetu.

Veb-artom sam krenuo da se bavim poprilično „iz neba pa u rebra" kroz program Flash. Nebojša Milikić iz Reksa je pokrenuo Sajam kratke elektronske forme (KEF) 2000. godine, pa sam poslao jedan rad, prosto da probam. Zove se „Adz". To je zapravo serija reklama koje oglašavaju vrlo netipične stvari kao što su entropija, percepcija, zapravo lek za pojačavanje percepcije, agenciju koja odbrojava zadnje sekunde vašeg života... Taj rad je osvojio nagradu Reksa na tom prvom KEF-u. Tada sam shvatio koje predivne mogućnosti nudi veb zbog nezavisnosti i samostalnosti u produkciji i zbog osećaja da mogu da napravim sve što mi padne na pamet. Nakon toga sam prezentovao rad „Sponzor", koji se nadovezuje na „Adz", a koji se bavi problemom konzumacije pornografije na internetu. Važan mi je rad koji sam radio sa Andrejem Dolinkom u okviru neformalne grupe „Alan Smithy". Drag mi je zbog toga što je čitav ekran izdeljen na dva dela gde je on dobio levi deo, a ja desni. Zasebno smo uradili svaki svoj deo i samo ih na kraju spojili. Zadatak koji smo sebi postavili bio je da svaki uradi mali rad na temu iz svakodnevnog života: ljubav, smrt, roditelji, posao i tako dalje. Bila je to vrlo zanimljiva stilska vežba iz Flash-a, a s druge strane, naspram postavljena dva različita doživljaja sveta. To je mnogo zanimljivije gledati na vebu nego kad Vam ja sada pričam. Sa Andrejem sam uradio i jedan čet performans pod nazivom „:)" u okviru izložbe Konverzacija u Muzeju savremene umetnosti. To je, između ostalog, bio pokušaj bavljenja pomenutim problemom kako izložiti veb-art i predstaviti ga kroz tradicionalni art sistem. Sam rad se bavio odnosom javnog i ličnog, ali i temom koja mene najviše zanima, a to je problem identiteta na mreži. Vi na mreži možete da budete šta god poželite. Možete biti bilo kog pola, koliko god godina želite da imate, lepi, pametni, visoki, bogati, sa bilo kojim imenom. I to je ono što pruža neverovatne mogućnosti za istraživanje. Ceo performans se sastojao u tome da smo sedeli jedan kraj drugog i četovali kao da je svako u svojoj sobi, kao da smo udaljeni stotinu kilometara. A ceo čet se projektovao na zidu iza nas.

Bilo je u stilu: „šta rade ova dvojica?". Onda su dolazili i gledali u naše ekrane, pa onda opet šta se to događa na zidu iza nas. Meni je to bilo zanimljivo iskustvo jer ja imam svoj lični ekran, jedan moj vrlo lični prostor, ličnu opnu i nikad ne volim kada mi neko gleda u ekran. To je lično polje gledanja. To je kao kada vam neko gleda u svesku dok nešto zapisujete. A ljudi kod nas imaju mnogo slobodniji odnos prema gledanju u ekran. Bilo je zanimljivo videti posetioce koji bez obzira na to što se na zidu projektuje ceo čet, dođu da ipak zavire u ekran.

Jedan od meni dražih je veb-sajt za agenciju „New Moment". Ne ova verzija koja se sada nalazi, nego jedna stara verzija koja je napravljena pre godinu dana i sa kojom sam učestvovao na advertajzing festivalu u Portorožu. Veb-sajtovi se obično prave u već nekakvom ustanovljenom vizuelnom kodu, jeziku i stilu. Nazovimo to sajber-izgledom. Ovde sam to pokušao da zaobiđem. Grafički identitet New Moment magazina oslanjao se na rusku avangardu s početka 20. veka, pa sam ja upotrebio poznati plakat El Lisickog „Udri Bele Crvenim klinom" iz 1919. gde elemente plakata možete da pomerate i stvarate novu kompoziciju. Bilo je dosta ljudi kojima se to dopalo.

Posetioci imaju mogućnost da menjaju delo. Svaki element ima i svoj zvuk, pa kako ih pomerate, tako stvarate i muzičku kompoziciju. Ta „igrivost" kroz interaktivnost koju omogućava veb izuzetno mi je privlačna ‒ kada odete na neki sajt da nisu u pitanju samo informacije koje ćete vi da skupite, nego možda i mogućnost da nešto stvorite, a i zabavite se. Najuspešniji sajt do sada jeste „Jugomuzej" koji sam radio za Mrđana Bajića kao podršku njegovom učešću na bijenalu u Sao Paolu. I to je u prvom redu bila prezentacija na ce-de-romu koja se projektovala u okviru same postavke, a postavljen je i sajt „Jugomuzej". Bilo je izazovno napraviti veb-sajt za drugog umetnika pošto sam do tada uglavnom radio za sebe. Taj sajt je dosta dobro prošao, između ostalog i zbog priznatog umetnika i prestižne manifestacije. Još bih eventualno pomenuo nagradu koju sam dobio za demo-sajt za votku „finlandija". U pitanju je opet interaktivni rad, a ne gotov sajt. Inače, mnogo volim votku, pa mi je i rad na ovome bio privlačniji.

Tu se ništa bitno nije promenilo poslednjih godinu dana što se tiče mog stava i te moje lične top-liste stranih veb-sajtova. Lični idol veb-prostora mi je japanski umetnik Jugo Nakamura (Yugo Nakamura) sa svojim sajtom yugop.com. U pitanju su vrlo jednostavne, promišljene i zavodljive stilske vežbe u Flash-u. Prvi put kada sam video njegov sajt, naprosto sam rešio da isključim računar i da se time više nikad ne bavim. Od zanimljivih stranih sajtova to su, recimo, sajt MTV-a i Vijadukt sajt. To su sajtovi koji su napravljeni sa merom. Minimalizam zvuči malo otrcano i neprecizno. Nije u pitanju minimalizam, nego jako dobar dizajn sa ne preterano mnogo elemenata. Zanimljive domaće sajtove možete naći na stranici DNK (Design Network). Ono što je vrlo zanimljivo je da ima jako mnogo žena koje prave jako dobre veb-sajtove. To mi je sjajno. A od neke strane scene, izdvojio bih Finsku koju sam skoro otkrio. Finci su poznati po dobrom i umerenom dizajnu, a to se prenelo i na veb-dizajn.

Tu treba pomenuti neke opšte stvari koje se stalno spominju, kao što su interaktivnost i hipertekstualnost. Hipertekstualnost je jako zanimljiva stvar gde vi možete sa svakog mesta da odete na drugo mesto u bilo kom trenutku. Da čitavu priču konzumirate nelinearno. Ne morate da prođete sve od početka do kraja, nego možete da skačete gde hoćete. Veb takođe dozvoljava multimedijalnost, mada bih ja to pre nazvao intermedijalnost pošto otvara prostor za stvaranje između različitih medija. Statična slika, slika koja se kreće, animacija, zvuk, 3D, a uz pomenutu virtuelnu realnost. Mada i dalje 95% ljudi konzumira kompjuterski veb-sadržaj putem ekrana. Ja sam zatekao sebe da mi se upravo na tom ekranu dešava maltene 90% konzumacije bilo kog medijskog sadržaja. To podrazumeva i da gledam filmove, radim, zabavljam se, stvaram i pravim umetnost. Sve na ekranu. Nekima to možda zvuči zastrašujuće, ali meni je to vrlo jednostavno.

To je jedan stvarno lični i intimni prostor. S druge strane mi je jako zanimljivo da kada napravim neki rad i stavim ga na mrežu, on odmah može da se vidi širom sveta na drugim ekranima.

Pa, umetnost jeste dosadna. Užasno je dosadna. Mislim da bi se većina ljudi složila da je savremena umetnost prilično nezanimljiva i hermetična. Postoje mnogi umetnici koji, na svu sreću, koriste razne mas-kulturne fenomene u svojoj umetnosti. I prosto umetnost kao i bilo koji drugi proizvod koji ćemo mi da konzumiramo, mora da računa na konkurenciju. Postoje mnogo zanimljivije stvari od savremene umetnosti: mnogo zanimljiviji filmovi, na primer. Tako da umetnici više ne mogu da računaju na svoje autistične introspektivne opservacije koje su razumljive samo njima. Gomila ljudi koja dolazi ništa ne kapira na tim izložbama. Ono što je tendencija koja je meni zanimljiva u okviru same umetnosti jeste neka relacija između ljudi. Recimo, na otvaranju izložbe možete da razgovarate sa ljudima, da razmenjujete mišljenja, da se pokrene ta interpretativna mašina nad svakim delom. To je ono što je jako zanimljivo. Dok gledate film, čitate knjigu, slušate muziku – vi ste uvek sami. A kod konzumacije savremene umetnosti postoji interakcija između ljudi, i između ljudi i samog umetnika.

Kada okačim rad na veb, to je opet malo specifično. Ne znam koliko je to zanimljivije i privlačnije od drugih formi. Videćemo dalje kako će da se razvija i u kom će to pravcu da ode sve zajedno. Ali jedna futuristička vizija koja se meni dopada i za koju bih želeo da se dogodi pre nego što umrem je da priključim svoju glavu na računar i da vidim sadržaj sopstvene glave na ekranu. Onda ćemo moći zaista fantastično da komuniciramo i razmenjujemo misli. Mogla bi to biti jedna jako velika revolucija.

Mogu da krenem od toga da čovek mora od nečega da živi, pa odatle i moj rad u advertajzingu. Što se tiče veba u oglašavanju, postoje određene specifičnosti gde je veb zapravo podrška čitavoj kampanji koju vi pravite. Postoje čitave firme i čitave kampanje koje se dešavaju samo na vebu. Kod nas je klijentima trenutno bitno samo da imaju nekakav veb-sajt i da imaju neku adresu koju će da izreklamiraju i to je sve. Mi pokušavamo da idemo u pravcu da veb-sajtovi ne budu samo neki trendi ukras, nego da zaista nečemu služe – bilo da je u pitanju promocija, prodaja, izgradanja brenda, imidža i tako dalje.

Navešću primer. Najk je jedan od najubedljivijih i najbolje izgrađenih brendova danas. Osim toga što prodaju trenerice, obuću, patike, sportsku opremu i tako dalje, oni uz to prodaju neverovatno dobro izgrađen sistem dodatih vrednosti kao što je: sport je kul, sport je svaki dan i za svakoga, sport je na ulici. To je nešto što mi kupujemo sa osnovnim proizvodom. Znači, sport više nije vezan za ljude koji se samo time bave. To je samo jedan mali aspekt koji sam istakao kao dodatnu vrednost. To je stvar koja se stvarno uspešno prodaje i uspešno je izgrađena. Tu postoji problem domaćeg marketinga i svest domaćih klijenata o samom brendu. Zapravo, kod nas ne postoji nešto što bismo mogli da nazovemo brend, osim tih nekih sentimentalnih brendova kao što su kaladont i eurokrem. Ti brendovi su izgrađeni malo i na tradiciji. Ali kao da nikada nije postojala dobro razvijena strategija izgradnje brenda. Sve materijalne vrednosti jedne firme su samo 10% cene – i to govori o tome koliko je brend važan. Brend je 90%. Domaći klijenti bi trebalo da prihvate te brojke. To sve može jako dobro da se odradi kroz internet. Kroz internet, na primer, može da se simulira jako mnogo stvari. Možete da izdizajnirate svoju odeću, obuću. To otvara nove mogućnosti u samom oglašavanju. A ono što je zanimljivo je i to da oglašavanje na vebu više ne mora da bude

„umetanje". Do sada ste imali reklame koje se umeću u film, TV program. Radio-reklame se opet umeću u radio-program. Štampani oglas se umeće u novine. Uvek vam negde neko nešto zavlači. To je preneto i na veb gde vam iskaču baneri, prozori, dave vas raznim reklamama. Ono što je bitno jeste to da na jedan veb-sajt odlazite ipak sa namerom. Tamo odlazite kao osoba koja ima ime i prezime, što je vrlo bitno onom čoveku s druge strane. Proizvođač konačno prodaje svoj proizvod konkretnom čoveku. Nije to više tamo neka ciljna grupa, na primer domaćice od 30 do 35 godina, nego postoji vrlo konkretan čovek sa imenom i prezimenom, svojim interesovanjima i zanimanjem. Vi tačno znate šta njemu treba. Internet marketing to omogućava.

Svedoci smo da svako novo otkriće donosi jako mnogo dobrog, ali i jako mnogo lošeg. I to je prosto neka neminovnost. Što se tiče umetnosti, gde se i u kom pravcu ona kreće ‒ moj lični stav je da umetnost nije posao. Umetnost nije nešto što ja prodajem iako bih ja, naravno, voleo da je prodajem. Umetnošću se bavimo kada imamo nešto da kažemo, kada imamo nešto da uradimo. Umetnost nije nešto što se radi pod nekakvom presijom. Umetnost može da stvara svako ko se dovoljno usudi. Veb dozvoljava da sednete za računar i nešto napravite, i to može biti odmah dostupno svima.

Možda bi to bilo najlogičnije jer je jedan segment izložbe u Galeriji B2 bila i „Američka traka" koja se vrtela sve vreme. To je celina od osam kratkih video-delova koji zajedno traju oko pola sata. Ona je moj kontakt sa Amerikom, videom, upoznavanjem sredine u kojoj sam bio kao Fulbrajtov stipendista 1975/76. godine na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA). Istovremeno, traka je bila i dijalog sa ambijentom u koji sam došao i u kojem sam se osećao kao u nekom drugom svetu. U svakom slučaju, kao nešto što je bilo potpuno različito, pre svega u komunikacijskom smislu od onoga na šta smo navikli u našoj sredini, pa i u Evropi generalno. Glavni element je bila televizija, odnosno njena sveprisutnost na jedan dosta direktan i napadan način. U okviru predmeta koji se zvao Video-umetnost (Video Art), vodile su se diskusije kako se nositi sa televizijom, pre svega zato što je ona bila industrija i ogroman biznis, a s druge strane, kako i u kojoj meri pojedinac može tome da se odupre, šta može da uradi u tom i takvom okruženju. To se podudarilo sa trenutkom razvoja tzv. male, kućne video-opreme koja je pružila mogućnost da i ljudi koji nisu vični i profesionalci počnu da se bave televizijom i da prave svoje televizijske programe. Ta ideja imala je i svoju političku dimenziju, ali je pre svega bila komercijalno zasnovana, jer se pojavila jedna nova industrija, industrija video-opreme čiji je asortiman proizvoda ubrzo preplavio tržište.

Moj boravak u Americi bio je sa idejom da radim nešto što nikako ne bih mogao da radim ovde, čak ni u Evropi u tom trenutku. Tamo je privreda imala računa da se nastava novih tehnologija održava na fakultetima i univerzitetima. Poklopila se sa mojim interesom da sliku koju sam dotad radio na platnu, proširim u pravcu vremena i u pravcu prostora. Sa stanovišta stvarnog prostora, to će se kasnije dogoditi sa muralima, ali glavni momenat u tom trenutku za mene je bio vreme. Zahvaljujući Vasi Mihiću, dobio sam impuls da bi mi nastava iz novih vizuelnih tehnologija bila korisna, a odgovorila bi i nekim mojim umetničkim namerama i potrebama. Kompjuterska umetnost je tada bila u povoju. Džon Vitni, kao jedan od začetnika, bio je vrlo meritorna ličnost što se tiče predstavljanja prvih umetničkih radova i onoga što će biti kompjuterski umetnički jezik. Tada sam pošao na kurseve iz kompjutera. Bili su komplikovani i dosadni, pa sam ih napustio. Trud koji bih uložio u to znanje bio je suviše veliki i doveo bi do toga da zanemarim druge stvari koje su mi se činile važnije u to vreme. Međutim, shvatio sam suštinu kompjutera – njegovu binarnu prirodu. Na toj osnovi kasnije sam pravio neke svoje radove. Koncentrisao sam se na video koji je bio mnogo neposredniji, koji je istovremeno snimao, montirao i reprodukovao sliku. Kao prava televizija. Dimenzija istovremenosti te tri faze koje su u filmu razdvojene, učinile su mi se veoma zanimljive i pružile su mi mogućnost da se izražavam na drugi način.

To je više jedno kratko sećanje na Luja Todorovića, sa kojim sam bio u kontaktu po povratku iz Amerike i kod koga sam mogao da proveravam svoja polazišta sa tehničkog aspekta jer je on bio vrlo merodavna ličnost u televizijskom svetu. Takođe kasnije, u doba prelaska sa televizijske slike i katodne cevi na ekran računara i digitalne tehnologije, bio mi je pouzdani sagovornik i dragoceni izvor informacija i razumevanja. Knjiga je u pripremi, radi se o zborniku tekstova u čijem su engleskom izdanju, izašlom u inostranstvu, vrlo značajne ličnosti iz sveta televizije i televizijske tehnologije dale svoje priloge kao omaž Luju Todoroviću. U srpskom izdanju biće i tekstova domaćih autora sa osvrtom na njegovo delovanje u našoj sredini.

Svakako da je „Američka traka" sa različitim aspektima proisteklim iz zadataka koje je trebalo ostvariti upotrebom različitih video-uređaja i sredstava sve do rada sa više kamera u studiju. To mi je dalo čvrstu osnovu u razumevanju onoga što je video kao tehničko i kao izražajno sredstvo. Moj profesor Micuru Kataoka je to dosta pažljivo radio sa uvođenjem aktuelnih uređaja kao što je bio colorizer, uređaj za bojenje slike, koji je omogućavao da se svetlosne vrednosti TV slike zamenjuju bojenim vrednostima. To je bio metod blizak onome koji sam prethodno koristio u slikarskim radovima. Na taj način sam se dosta mekano i prirodno proširio iz tradicionalnog u novi elektronski medij.

Čini mi se da je to skoro uvek tako. U Americi je već 1971. (izložba Art and Technology), čim je video-tehnika postala dostupnija, umetnicima omogućeno da prave video-radove. Ideja da umetnici kreću prvi s novim tehnologijama je nešto što je vezano za vrlo razvijen sistem uvođenja jedne robe na tržište, u ovom slučaju novih video-uređaja. Iako to kod nas nije bio slučaj, s obzirom na to da proizvodnju video-opreme nismo imali, postojao je interes kod umetnika. Kao što je mene zanimalo da slika dobije vreme, postojanje video-opreme kao potencijalnog izražajnog sredstva uticalo je i na druge umetnike da se iz svojih pobuda toga prihvate. Prvenstveno je to bilo karakteristično za likovne umetnike. Ispostavilo se da su oni najspremniji da se upuste u tu vrstu istraživanja, a donekle to važi i za muzičare.

Volim time da se hvalim. To je bila neka vrsta podviga. Radilo se o vremenu koje je bilo izuzetno restriktivno u svakom pogledu. Uz podršku jedne firme („Comtrade") koja je dala svu opremu, 12 računara i monitora, napravio sam sat koji je prikazivao 12 varijanti čuvene Moneove slike „Ruanska katedrala". Ostvarena je u okviru izložbe Na iskustvima memorije u Narodnom muzeju. Ideja Irine Subotić i Gordane Stanišić bila je da se umetnici inspirišu delima iz strane zbirke Narodnog muzeja i prikažu svoju pripadnost svetskoj kulturi uprkos sankcijama i zatvorenosti. Sam rad je bio neka vrsta obigravanja oko planete, i u vremenu i u prostoru.

Pa ne znam da li sam baš apsolutno prvi. Dosta sam ga koristio i prvi put primenio u saradnji sa jednim kompjuterskim „magom" – Goranom Jovanovićem. Seo sam pored njega, fotošop je tada već bio dostupan. Posle tri sata, kada smo „očistili" „Seobu Srba", rekao je: „Ja sam postao slikar!". „Seoba Srba" je čuvena slika Paje Jovanovića. Tu sliku sam podvrgao čišćenju tako što sam uz Godžinu pomoć uklonio sve figure i ostao je samo pejzaž. To je ravnica u koju oni (Srbi) stupaju kada pređu Dunav i u pozadini su obrisi brda. Ukidanje sadržaja slike ili izmena njene sadržine pomoću kompjutera otvorilo je mogućnost za neverovatne manipulacije. Svesna zloupotreba ovog sredstva, prisutnost manipulacije, menjanje slika, ukidanje sećanja bili su suština tih prvobitnih ali i svih kasnijih mojih „čišćenja".

Micuru Kataoka je govorio da prema svakom sredstvu kojim ovladamo ili koje koristimo – moramo imati odgovornost za njegovu upotrebu. To sam pokušavao da prenesem studentima na FLU skoro punih 30 godina. Da imaju svest da to što koriste vrlo sugestivna sredstva traži izvesnu odgovornost na koji način će ih upotrebiti. U umetnosti manipulacija nije dozvoljena, naročito ako uzmemo u obzir starije postulate o estetici i etici. Sa novim sredstvima to je postalo još drastičnije. Naš svakodnevni život je mnogo opterećen time i zato, recimo, ja nisam na mreži. Trudio sam se da shodno svakom izražajnom problemu primenjujem odgovarajuća sredstva.

Igor Stepančić i ja napravili smo interaktivni sajt koji se zvao

„Logor ratnih zarobljenika" (POW Camp). Opet je Goran Jovanović bio tehnička podrška tom projektu. Zasnivao se na dve ključne ličnosti iz sveta moderne umetnosti: Bojsu i Vorholu kao predstavnicima različitih umetničkih shvatanja oko kojih se ceo zaplet sajta odvija. Umetnici iz celog sveta reagovali su na četiri teme: „Bojs vs Vorhol", „Persejev štit", „Dolini jaganjci" i „Umetnost na kraju"... Opcija „Persejev štit" imala je ideju reflektovane slike, vraćanja slike onoga što se nama tada događalo. Setićemo se iz mitologije da Persejev štit okamenjuje napadača. Namera je bila da se preko tog sajta skrene pažnja na naše umetničko i ljudsko postojanje i iskaže pobuna protiv onoga što nas je nepravedno zadesilo. Žao mi je što to nije ušlo u nedavno izašlu knjigu koja je posvećena umetnosti tokom bombardovanja, kao redak primer korišćenja savremene tehnologije.

Arhivirano jeste. Ali u pregledu umetničkih reakcija na bombardovanje nije se našlo. Upravo sa tim radom pozvala nas je umetnička asocijacija „Oreste" da učestvujemo u centralnom paviljonu na Venecijanskom bijenalu te 1999. godine. Danas je sajt možda starinski i malo retro, ali vrlo autentičan za vreme i trenutke u kojima je nastao.

Možda bih, kao neku sublimaciju spomenutih aktivnosti, istakao studijski program Višemedijska umetnost na Univerzitetu umetnosti u Beogradu na kojem još uvek predajem, a u čijem sam osnivanju učestvovao uz Vladana Radovanovića, krajem prošlog veka. To je jedan od smerova na interdisciplinarnim umetničkim studijama na Univerzitetu umetnosti, drugi je Digitalna umetnost. Ta dva smera žive i danas. Nastava je započela kao magistarske studije 2001. godine, a od 2006. prerasle su u doktorske umetničke studije. Cilj je osposobljavanje polaznika za stvaranje višemedijskog umetničkog dela kao adekvatnog odgovora na složenosti i protivrečnosti civilizacije koja nas okružuje. Dijapazon izražajnih sredstava otvoren je svim čulima, od teksta, crteža ili notnog zapisa na belom papiru, preko 2D ili 3D prostornih realizacija i radova sa telom, ili audio i video elektronskih ostvarenja do tehnološki najsavremenijih digitalnih i mrežnih prenosnika zaokruženih umetničkih sadržaja. Ova jedinstvena nastava stekla je pravo građanstva i neprikosnoveno mesto u poplavi raznih „multimedijalnih" radova i događaja koji pretenduju na epitet umetničkog.

Vizuelni efekti su ogroman deo filmske industrije. Kao i svaki posao, i ovaj ima svoje podsegmente. Ja sam kompozitin artist . To je jedna od poslednjih u nizu stvari koja se radi na filmovima, serijama, reklamama. Posle nas se radi još kolor. Ja sklapam snimljene slike sa slikama koje su kompjuterski generisane u jednu celinu, da to izgleda kao da je snimljeno i izašlo iz kamere.

Trenutno sam na odmoru, pa manje-više ne radim ništa veliko. Ali čekam da se vratimo nazad u Weta Digital Studio. Poslednje što sam radio tamo treba da krene od decembra u bioskopima ‒ Mortal Engines. To sam malo zakačio, jer sam takođe bio na odmoru. A pre toga smo radili Avengers: Infinity War 2, to je već bilo u bioskopima. I to je baš bilo zabavno. To je bilo u poslednjih godinu dana. A pre toga sam radio Planetu majmuna: Rat, poslednji deo. I to mi je jedan od najomiljenijih projekata.

Ceo rad koji je Weta izbacila, svi ti likovi izgledaju toliko realno. Šimpanza Cezar, koji je glavni karakter, po mom mišljenju, glumi bolje od svih drugih glumaca. Što me pomalo i plaši. Rad na samom projektu je bio fenomenalan. Od početka do kraja nije bilo nikakvih zastoja. Od kompjuterskih slika pa do mog posla sve je funkcionisalo. Sve to tako dobro izgleda da je rad bio uživanje.

To sam radio u Londonu, u „MPC Film"-u. Nismo bili jedini studio koji je radio. I Weta je isto radila, naravno, deo sa majmunima jer su oni najpoznatiji po tome. Pa, bilo je i naporno i zanimljivo. Tamo sam upoznao dosta nekih ljudi sa kojima sam i danas u kontaktu. Što se tiče i lidova i supova i glavnih producenata, bili su jedni od prvih koji su se ponašali normalno. To znači da mogu da priđem i pričam sa njima, da dajem svoje ideje za neke kadrove, koje oni čak i poslušaju. Dok na nekim drugim projektima imaš producenta koji hoće jedno, glavnog supervizora koji ima nešto svoje kako je on zacrtao. Tako da sam imao i neku kreativnu slobodu, što je jako bitno za nas artiste.

Reći ću kako proces teče, pa ću reći i moj deo, šta i kako se dešava. Postoji scenario koji se odobri. Prvo u nizu se radi storyboard, otprilike kako će svaki kadar da izgleda. Onda se pravi concept art 2D ili 3D, detaljno prikazani karakteri sa svih strana, uglova ili šta god se radi da se odobri. I to su neke smernice kada se nešto pravi u 3D svetu. Prvo se modeluje. Naravno, svi ti procesi idu paralelno jedan sa drugim koliko je moguće. Postoji line up. Mora prvo da se odobri animacija pre nego što dođe kod „lajtera" i mene, mora prvo da se modeluje nešto pre nego što ode na animaciju. Mora da se ispoštuje taj rok i tok stvari. Za to se brinu naši producenti. Tako da sve radi kao sat.

Postoji gomila stvari koje mi radimo. Ako imamo neki snimak i nema kompjuterskih slika, tu se radi otklanjanje nekih stvari koje nisu potrebne. Na primer skakanja, letenja ili specijalni efekti koji nisu realni, tu su glumci zakačeni za neke žice i rigove, to sve mora da se skloni kao da nije tu bilo. Nešto bude lakše, nešto je baš problem. U nekim momentima ako ima pokret gde se glumac okreće za 360 stepeni, onda sve mora da se „crta", da se pravi kako bi se sve očistilo. To je jedan deo. Drugi deo je, recimo, sklanjanje green ili blue screen-a, odnosno platna. Prvi deo posla je da se to sve lepo skloni, da ostanu ivice. Da se sačuva svaka dlaka. Postoji i crtanje (matte painting), u 2D ili 3D, čisto da se uklopi i malo sredi. Ali najviše radimo to sklanjanje green ili blue screen-ova, manipulaciju snimaka ako treba nešto drugačije da izgleda, da se doda ili oduzme.

Knjiga o džungli je snimljena pravom 3D tehnikom sa dve kamere, „levo oko" i „desno oko". Snimljeno je sve na plavom ekranu i uglavnom je tu bio Mogli, kao živi lik, a sve ostalo je bilo plavo – kutije, kocke koje predstavljaju šumu ili šta god, tako da smo u većini kadrova imali jedino Moglija koji trčkara po nekom studiju sa gomilom raznih plavih ljudi koji predstavljaju neke životinje. Rad na ovakvim projektima je malo drugačiji od običnih 2D, tj. normalno snimljenih filmova. Jer postoji leva kamera, desna kamera, pa samim tim ima i malo više posla jer se radi za jedno oko, pa za drugo oko. Ima tu tehnike koja automatski nešto povezuje pa je malo lakše, ali malo je duži i pipaviji posao. Pogotovo ako nešto nije snimljeno kako treba u stereu, to je baš problem.

Ja sam imao takav jedan kadar. Pri kraju, kada Mogli sa medvedom i pumom šeta po šumi, prolazi gomila nekih mali vukova oko njegovih nogu. E, to je bio problem. Radili smo kadar, ja mislim, tri meseca. Naravno, ne svakog dana. Mogli, tj. glumac je snimljen sa pravim psićima koji su išli oko njegovih nogu. Ali nemoguće je 6-7 pasa naučiti kako da se kreću. Mi smo morali da sklonimo sve te pse, a oni su iza nogu, ispred nogu, prolaze između. Trebalo je da se ponovo kreiraju cele noge, da se crta. Kada smo to završili, onda je krenuo problem sa stereom. Jer ono što smo mi dobili iz kompjutera, tu šumu generisanu, nije se poklapalo sa plejtom. Plejt je ono što je snimljeno, original snimak. To je trajalo oko tri meseca.