datatab/SrpWikiDataset · Datasets at Hugging Face

text stringlengths 2 130k
Prvi Bejkonov sledbenik bio je lekar Tomas Braun, koji je opovrgao mnoga dotadašnja shvatanja o prirodi Savremeni naučni metod (hipotetičko-deduktivni) ima nekoliko osnovnih delova, koji se dosledno primenjuju u savremenoj biologiji: Ćelijska teorija navodi da je ćelija fundamentalna jedinica života, i da su svi živi organizmi formirani od jedne ili više ćelija ili izlučenih produkata tih ćelija (e.g. ljuska, kosa i nokti itd.).
Sve ćeline nastaju iz drugih ćelija putem ćelijske deobe.
U multićelijskim organizmima, svaka ćelija u telu organizma je ultimatno izvedena iz jedne ćelije u fertilizovanom jajetu.
Ćelija se takođe smatra osnovnom jedinicom u mnogim patološkim procesima.
Dodatno, fenomen protoka energije se odvija u ćelijama u procesesima koji su deo funkcije poznate kao metabolizam.
Konačno, ćelije sadrže nasledne informacije (DNK), koja se prenosi sa ćelije na ćeliju tokom ćelijske deobe.
Centralni organizacioni koncept biologije je da se živa bića menjaju i razvijaju putem evolucije, i da sve poznate žive forme imaju zajedničko poreklo.
Teorija evolucije postulira da su svi organizmi na Zemlji, bilo žuvi ili izumrli, postali od zajedničkog pretka ili iz istog genskog fonda.
Za tog zadnjig univerzalnog zajedničkog predka svih organizama se veruje da se pojavio pre oko 3,5 milijardi godina.
Biolozi generalno smatraju univerzalnost i sveprisutnost genetičkog koda kao definitivin dokaz u prilog teorije univerzalnog zajedničkog nasleđa svih vrsta: bakterija, arhaja, i eukariota (pogledajte: poreklo života).
Upoznat sa naučnim leksikonom od strane Žan-Batist Lamarka 1809. godine,Čarls Darvin je uspostavio ideju evolucije pedeset godina kasnije kao održivi naučni model kad je artikulisao njenu pokretačku silu: prirodnu selekciju. (Alfred Rasel Voles je priznat kao kopronalazač ovog koncepta pošto je on pomogao u istraživanjima i experimentima koncepta evolucije.) Evolucija se danas koristi za objašnjavanje velikih varijacija života prisutnog na Zemlji.
Darvin je teoretisao da su vrste i rase razvijene putem procesa prirodne i veštačke selekcije.
Genetički drift je prihvaćen kao dodatni mehanizam evolutivnog razvoja u modernoj sintezi teorije.
Evoluciona istorija vrsta — koja opisuje karakteristike raznih vrsta iz kojih su druge vrste nastale — zajedno sa njihovim genealoškim odnosom prema svim ostalim vrstama je poznata kao filogenija.
Mnoštvo različitih pristupa biologiji generiše informacije o philogeniji.
Oni obuhvataju upoređivanja DNK sekvenci koja se vrše u okviru molekularne biologije ili genomike, i komparisone fosila ili drugih rekorda o drevnim organizmima u paleontologiji.
Biolozi organizuju i analiraju evolucione odnose putem raznih metoda, uključujući filogenetiku, fenetiku, i kladistiku.
Početke biologije nalazimo kod Aristotela koji je opisao oko 500 životinjskih vrsta, a nakon njega sledi stagnacija sve do 16. veka.
U 17. veku izum mikroskopa dovodi do otkrića ćelija i početka citologije, a u 18. veku Karl fon Line opisuje i sistematizuje mnoštvo biljnih i životinjskih vrsta.
Svojim radom ujedno osniva naučnu sistematiku vrsta.
Nakon njega Žorž Kivje utemeljuje komparativnu anatomiju, a Čarls Darvin postavlja teoriju evolucije.
Fizika Fizika (, -{phisis}-: priroda) jest osnovna fundamentalna prirodna nauka koja proučava osnovna ili suštinska svojstva prirodnih pojava i tela.
Fizičari proučavaju osnovna svojstva, strukturu i kretanje materije u prostoru i vremenu.
Fizičke teorije se najčešće izražavaju kao matematičke relacije.
Najutemeljenije pojave se nazivaju fizičkim zakonima ili zakonima fizike, međutim, i oni su kao i sve druge naučne teorije, podložni promenama.
Pri tome, novi fizički zakoni obično ne isključuju stare, nego samo ograničavaju domen njihovog važenja.
Fizika je usko povezana sa drugim prirodnim naukama, kao i matematikom (zbog matematičkog opisivanja prirode), posebno hemijom, koja se umnogome bazira na fizici, pogotovo na kvantnoj mehanici, termodinamici i elektromagnetizmu.
Fizika je jedna od najstarijih akademskih disciplina, možda najstarija ako se uzme u obzir astronomija.
Tokom zadnja dva milenijuma, fizika je bila deo prirodne filozofije zajedno sa hemijom, biologijom, i pojedinim granama matematike, ali su se tokom naučne revolucije u 17. veku, prirodne nauke pojavile kao zasebni istraživački programi.
Fizika se preklapa sa mnogim interdisciplinarnim oblastima istraživanja, kao što je biofizika i kvantna hemija, i granice fizike nisu čvrsto definisane.
Nove ideje u fizici često objašnjavaju fundamentalne mehanizme drughi nauka čime se otvaraju nove avenije istraživanja u oblastima kao što su matematika i filozofija.
Fizika na osnovu načina na koji proučava tela i pojave se deli na: teorijsku i eksperimentalnu fiziku.
Osnovne oblasti fizike su: Mehanika je nauka koja proučava pojave kretanja i ravnoteže materijalnih tela pod delovanjem fizičkih sila i nauka o aparatima, spravama, mašinama.
Statistička fizika je oblast fizike koja se bavi fizičkim sistemima sastavljenim iz velikog broja čestica (reda veličine Avogadrovog broja).
Elektromagnetizam je oblast fizike koja proučava električne i magnetne pojave u prirodi.
Termodinamika je grana fizike koja proučava posledice promene pritiska, temperature i zapremine u makroskopskim fizičkim sistemima.
Kvantna mehanika je fundamentalna grana teorijske fizike kojom su zamenjene klasična mehanika i klasična elektrodinamika pri opisivanju atomskih i subatomskih pojava.
Relativistička fizika je Fizička teorija prostora i vremena koja se bavi proračunima u inercijalnim sistemima referencije.
Fizika elementarnih čestica se bavi proučavanjem fundamentalnih sastavnih delova materije i zračenja.
Fizika se bavi širokim spektrom fenomena, od fizike subatomskih čestica, do fizike galaksija.
U ovo spadaju najosnovniji objekti od kojih su sačinjeni svi ostali objekti i zato se za fiziku ponekad kaže da je fundamentalna nauka.
Cilj fizike je da opiše različite fenomene koji se dešavaju u prirodi putem prostijih fenomena.
Stoga je zadatak fizike da poveže stvari koje se mogu videti sa njihovim uzrocima, a zatim da poveže ove uzroke zajedno kako bi se našao ultimativni razlog zašto je priorda takva kava je.
Na primer, drevni Kinezi su prometili da se neka vrsta kamenja (magnetit) privlače ili odbijaju međusobno dejstvom neke nevidljive sile.
Ovaj efekat je kasnije nazvan magnetizam i prvi put je ozbiljno proučavan u 17. veku.
Malo ranije nego Kinezi, Stari Grci su znali da drugi predmeti, kao što je ćilibar protrljan krznom, izazivaju slično privlačenje ili odbijanje.
Ovo je takođe prvi put ozbiljno proučavano u 17. veku i nazvano je elektricitetom.
Dalja istraživanja u 19. veku su pokazala da su ove dve sile samo dva različita aspekta jedne sile - elektromagnetizma.
Proces ujedinjavanja sila se nastavlja i danas.
Fizika koristi naučni metod da proveri ispravnost neke fizičke teorije, koristeći metodičan pristup da uporedi implikacije te teorije sa zaključcima dobijenim iz sprovedenih eksperimenata i posmatranja.
Eksperimenti i posmatranja se sakupljaju i porede sa predviđanjima i hipotezama koje tvrdi teorija i tako pomažu u određivanju istinitosti ili neistinitosti teorije.
Teorije koje su dobro pokrivene podacima i nisu nikada pale na nekom empirijskom testu se često nazivaju naučni zakoni ili zakoni prirode.
Sve teorije, uključujući one koje se nazivaju zakonima prirode, se mogu uvek zameniti preciznijim, uopštenijim definicijama ako se pronađe neko neslaganje teorije sa prikupljenim podacima.
Neki principi, poput Njutnovih zakona kretanja se još uvek nazivaju zakonima, iako se danas zna za neke slučajeve u kojima oni ne važe.
Teoretičari teže da razviju matematički model koji se i slaže sa postojećim eksperimentima i koji može uspešno da predvidi buduće rezultate, dok eksperimentalisti smišljaju i izvode eksperimente da bi proverili teorijska predviđanja, i istražili nove fenomene.
Iako se teorija i eksperimenti razvijaju posebno, oni jako zavise jedan od drugog.
Napredak u fizici često nastaje kada eksperimentalisti otkriju nešto novo što postojeće teorije ne mogu da otkriju, ili kada nove teorije izvode zaključke koje se mogu proveritu eksperimentalno, što inspiriše nove eksperimente.
U odsustvu eksperimenta, teorijska istraživanja mogu da odu u pogrešnom pravcu; postoje kritike protiv tzv. M-teorije, popularne teorije u fizici velikih energija, za koju nijedan praktični eksperiment nije ikada osmišljen.
Fizičari koji rade na i na polju teorije i na polju eksperimenta se često nazivaju fenomenologičari.
Teorijska fizika je blisko povezana sa matematikom, koja obezbeđuje jezik fizičkih teorija, a veliki delovi matematike, kao što je matematička analiza, su specijalno osmišljeni da bi se rešili problemi u fizici.
Teoretičari mogu takođe da se oslone na numeričku analizu i računarske simulacije.
Polja matematičke fizike i računarske fizike su aktivna polja u istraživanjima.
Teorijska fizika se u svojoj istoriji oslanjala na filozofiju i metafiziku; na ovaj način su spojene teorije elektriciteta i magnetizma u elektromagnetizam.
Izvan poznatog univerzuma, polje teorijske fizike se takođe bavi hipotetičkim pitanjima kao što su paralelni univerzumi ili više dimenzije.
Fizičari spekulišu o ovim mogućnostima i iz njih postavljaju teorije.
Koncept onoga šta se može smatrati hipotetičnim se može promeniti tokom vremena.
Na primer, neki fizičari iz 19. veka su ismevali postojanje atoma.
Do kraja Drugog svetskog rata, atomi nisu više bili hipotetička stvar.
Od davnina su ljudi pokušavali da shvate ponašanje i osobine materije; zašto objekti padaju na zemlju kada izgube oslonac, zašto različiti materijali imaju različite osobine, i slično.
Tajnovita je bila i priroda svemira, kao na primer oblik Zemlje, ponašanje i kretanje Sunca i Meseca.
Mnoštvo teorija je pokušavalo da objasni te pojave, ali većina od njih na pogrešan način, jer nikada nisu bile potvrđene ogledom.
Ipak postojalo je nekoliko izuzetaka, kao na primer Arhimed koji je izveo nekoliko značajnih i tačnih zakona mehanike i hidrostatike.
Tokom kasnog 16. veka, Galilej je uveo oglede kao način proveravanja fizičkih teorija i on je uspešno formulisao i ogledima potvrdio nekoliko zakona dinamike, kao što je zakon inercije.
1687, Njutn je objavio Matematičke principe prirodne filozofije, (-{Principia Mathematica Philosophia Naturalis}-), njegovo čuveno delo u kojem su detaljno izloženi Njutnovi zakoni kretanja, na kojima počiva klasična mehanika; i Njutnov zakon gravitacije, koji opisuje jednu od četiri osnovne sile u prirodi, gravitaciju.
Obe ove teorije su se slagale sa izvršenim ogledima.
Klasičnoj mehanici su takođe značajno doprineli Lagranž, Hamilton, i drugi, koji su otkrili nove formulacije, principe i rezultate.
Zakon gravitacije je podstakao i razvoj astrofizike, koji opisuje astronomske pojave fizičkim teorijama.
Od 18. veka pa nadalje, termodinamika je doživela značajna otkrića koja su imali Bojl, Jang, i mnogi drugi.
1733, Bernuli je koristio statističke metode sa klasičnom mehanikom da bi izveo termodinamičke rezultate, inicirajući time razvoj statističke mehanike.
1798, Tompson je demonstrirao pretvaranje mehaničkog rada u toplotu.
1847.
Džul je formulisao zakon o održanju energije, bilo u obliku toplote ili mehaničke energije.
Elektricitet i magnetizam su proučavali Faradej, Om, i drugi.
1855, Maksvel je ujedinio ove dve pojave u jedinstvenu teoriju elektromagnetizma, i opisao ih je Maksvelovim jednačinama.
Ova teorija je pretpostavila da je svetlost elektromagnetni talas.
1895, Rendgen () je otkrio X-zrake, koji predstavljaju elektromagnetno zračenje visoke frekvencije.
Radioaktivnost je otkrio 1896.
Henri Bekerel, a dalje su je proučavali Pjer Kiri, Marija Kiri i drugi.
Ovo je postavilo temelje novom polju nuklearne fizike.
1897, Tomson je otkrio elektron, jednu od osnovnih čestica nosioca naelektrisanja.
1904, predložio je prvi model atoma. (Postojanje atoma je poznato još od 1808, kada ga je predvideo Dalton.
1905, Ajnštajn je uobličio teoriju relativnosti (specijalnu i opštu), ujedinjavajući prostor i vreme u jedinstven entitet i stvorio novu, relativističku, teoriju gravitacije.
Bio je jedan od nekolicine naučnika koji su postavili temelje kvantnoj fizici.
1911, Raderford je iz ogleda sa rasejanjem alfa čestica na atomima zlata izveo postojanje kompaktnog atomskog jezgra, sa pozitivno naelektrisanim jedinicama protonima.
Neutralno naelektrisane čestice, neutrone, je otkrio Čedvik, 1932.
Početkom 1900, Plank, Ajnštajn, Bor, i drugi su razvili kvantnu teoriju, da bi objasnili anomalije u eksperimentalnim rezultatima, te su tada uveli pojam diskretnih energetskih nivoa.
1925, Hajzenberg i Šredinger su formulisali kvantnu mehaniku, koja je objedinila dotada stečena saznanja o kvantnom-mikrosvetu i objasnila rezultate mnogobrojnih eksperimenata.
U kvantnoj mehanici, ishodi fizičkog merenja podležu zakonima verovatnoće; teorija je propisala načine i pravila za izračunavanje ovih verovatnoća.
Kvantna mehanika je takođe razvila teoretske alate za fiziku čvrstog stanja, koja izučava fizička svojstva čvrstih tela i fiziku fluida koja proučava supstancije u tečnom stanju, uključujući pojave kao što su kristalna struktura, poluprovodnost i superprovodnost, kao i superfluidnost ili tečne kristale.
Među pionire ove oblasti fizike spada Bloh, koji je opisao ponašanje elektrona u kristalnim strukturama 1928.

Prvi Bejkonov sledbenik bio je lekar Tomas Braun, koji je opovrgao mnoga dotadašnja shvatanja o prirodi Savremeni naučni metod (hipotetičko-deduktivni) ima nekoliko osnovnih delova, koji se dosledno primenjuju u savremenoj biologiji: Ćelijska teorija navodi da je ćelija fundamentalna jedinica života, i da su svi živi organizmi formirani od jedne ili više ćelija ili izlučenih produkata tih ćelija (e.g. ljuska, kosa i nokti itd.).

Sve ćeline nastaju iz drugih ćelija putem ćelijske deobe.

U multićelijskim organizmima, svaka ćelija u telu organizma je ultimatno izvedena iz jedne ćelije u fertilizovanom jajetu.

Ćelija se takođe smatra osnovnom jedinicom u mnogim patološkim procesima.

Dodatno, fenomen protoka energije se odvija u ćelijama u procesesima koji su deo funkcije poznate kao metabolizam.

Konačno, ćelije sadrže nasledne informacije (DNK), koja se prenosi sa ćelije na ćeliju tokom ćelijske deobe.

Centralni organizacioni koncept biologije je da se živa bića menjaju i razvijaju putem evolucije, i da sve poznate žive forme imaju zajedničko poreklo.

Teorija evolucije postulira da su svi organizmi na Zemlji, bilo žuvi ili izumrli, postali od zajedničkog pretka ili iz istog genskog fonda.

Za tog zadnjig univerzalnog zajedničkog predka svih organizama se veruje da se pojavio pre oko 3,5 milijardi godina.

Biolozi generalno smatraju univerzalnost i sveprisutnost genetičkog koda kao definitivin dokaz u prilog teorije univerzalnog zajedničkog nasleđa svih vrsta: bakterija, arhaja, i eukariota (pogledajte: poreklo života).

Upoznat sa naučnim leksikonom od strane Žan-Batist Lamarka 1809. godine,Čarls Darvin je uspostavio ideju evolucije pedeset godina kasnije kao održivi naučni model kad je artikulisao njenu pokretačku silu: prirodnu selekciju. (Alfred Rasel Voles je priznat kao kopronalazač ovog koncepta pošto je on pomogao u istraživanjima i experimentima koncepta evolucije.) Evolucija se danas koristi za objašnjavanje velikih varijacija života prisutnog na Zemlji.

Darvin je teoretisao da su vrste i rase razvijene putem procesa prirodne i veštačke selekcije.

Genetički drift je prihvaćen kao dodatni mehanizam evolutivnog razvoja u modernoj sintezi teorije.

Evoluciona istorija vrsta — koja opisuje karakteristike raznih vrsta iz kojih su druge vrste nastale — zajedno sa njihovim genealoškim odnosom prema svim ostalim vrstama je poznata kao filogenija.

Mnoštvo različitih pristupa biologiji generiše informacije o philogeniji.

Oni obuhvataju upoređivanja DNK sekvenci koja se vrše u okviru molekularne biologije ili genomike, i komparisone fosila ili drugih rekorda o drevnim organizmima u paleontologiji.

Biolozi organizuju i analiraju evolucione odnose putem raznih metoda, uključujući filogenetiku, fenetiku, i kladistiku.

Početke biologije nalazimo kod Aristotela koji je opisao oko 500 životinjskih vrsta, a nakon njega sledi stagnacija sve do 16. veka.

U 17. veku izum mikroskopa dovodi do otkrića ćelija i početka citologije, a u 18. veku Karl fon Line opisuje i sistematizuje mnoštvo biljnih i životinjskih vrsta.

Svojim radom ujedno osniva naučnu sistematiku vrsta.

Nakon njega Žorž Kivje utemeljuje komparativnu anatomiju, a Čarls Darvin postavlja teoriju evolucije.

Fizika Fizika (, -{phisis}-: priroda) jest osnovna fundamentalna prirodna nauka koja proučava osnovna ili suštinska svojstva prirodnih pojava i tela.

Fizičari proučavaju osnovna svojstva, strukturu i kretanje materije u prostoru i vremenu.

Fizičke teorije se najčešće izražavaju kao matematičke relacije.

Najutemeljenije pojave se nazivaju fizičkim zakonima ili zakonima fizike, međutim, i oni su kao i sve druge naučne teorije, podložni promenama.

Pri tome, novi fizički zakoni obično ne isključuju stare, nego samo ograničavaju domen njihovog važenja.

Fizika je usko povezana sa drugim prirodnim naukama, kao i matematikom (zbog matematičkog opisivanja prirode), posebno hemijom, koja se umnogome bazira na fizici, pogotovo na kvantnoj mehanici, termodinamici i elektromagnetizmu.

Fizika je jedna od najstarijih akademskih disciplina, možda najstarija ako se uzme u obzir astronomija.

Tokom zadnja dva milenijuma, fizika je bila deo prirodne filozofije zajedno sa hemijom, biologijom, i pojedinim granama matematike, ali su se tokom naučne revolucije u 17. veku, prirodne nauke pojavile kao zasebni istraživački programi.

Fizika se preklapa sa mnogim interdisciplinarnim oblastima istraživanja, kao što je biofizika i kvantna hemija, i granice fizike nisu čvrsto definisane.

Nove ideje u fizici često objašnjavaju fundamentalne mehanizme drughi nauka čime se otvaraju nove avenije istraživanja u oblastima kao što su matematika i filozofija.

Fizika na osnovu načina na koji proučava tela i pojave se deli na: teorijsku i eksperimentalnu fiziku.

Osnovne oblasti fizike su: Mehanika je nauka koja proučava pojave kretanja i ravnoteže materijalnih tela pod delovanjem fizičkih sila i nauka o aparatima, spravama, mašinama.

Statistička fizika je oblast fizike koja se bavi fizičkim sistemima sastavljenim iz velikog broja čestica (reda veličine Avogadrovog broja).

Elektromagnetizam je oblast fizike koja proučava električne i magnetne pojave u prirodi.

Termodinamika je grana fizike koja proučava posledice promene pritiska, temperature i zapremine u makroskopskim fizičkim sistemima.

Kvantna mehanika je fundamentalna grana teorijske fizike kojom su zamenjene klasična mehanika i klasična elektrodinamika pri opisivanju atomskih i subatomskih pojava.

Relativistička fizika je Fizička teorija prostora i vremena koja se bavi proračunima u inercijalnim sistemima referencije.

Fizika elementarnih čestica se bavi proučavanjem fundamentalnih sastavnih delova materije i zračenja.

Fizika se bavi širokim spektrom fenomena, od fizike subatomskih čestica, do fizike galaksija.

U ovo spadaju najosnovniji objekti od kojih su sačinjeni svi ostali objekti i zato se za fiziku ponekad kaže da je fundamentalna nauka.

Cilj fizike je da opiše različite fenomene koji se dešavaju u prirodi putem prostijih fenomena.

Stoga je zadatak fizike da poveže stvari koje se mogu videti sa njihovim uzrocima, a zatim da poveže ove uzroke zajedno kako bi se našao ultimativni razlog zašto je priorda takva kava je.

Na primer, drevni Kinezi su prometili da se neka vrsta kamenja (magnetit) privlače ili odbijaju međusobno dejstvom neke nevidljive sile.

Ovaj efekat je kasnije nazvan magnetizam i prvi put je ozbiljno proučavan u 17. veku.

Malo ranije nego Kinezi, Stari Grci su znali da drugi predmeti, kao što je ćilibar protrljan krznom, izazivaju slično privlačenje ili odbijanje.

Ovo je takođe prvi put ozbiljno proučavano u 17. veku i nazvano je elektricitetom.

Dalja istraživanja u 19. veku su pokazala da su ove dve sile samo dva različita aspekta jedne sile - elektromagnetizma.

Proces ujedinjavanja sila se nastavlja i danas.

Fizika koristi naučni metod da proveri ispravnost neke fizičke teorije, koristeći metodičan pristup da uporedi implikacije te teorije sa zaključcima dobijenim iz sprovedenih eksperimenata i posmatranja.

Eksperimenti i posmatranja se sakupljaju i porede sa predviđanjima i hipotezama koje tvrdi teorija i tako pomažu u određivanju istinitosti ili neistinitosti teorije.

Teorije koje su dobro pokrivene podacima i nisu nikada pale na nekom empirijskom testu se često nazivaju naučni zakoni ili zakoni prirode.

Sve teorije, uključujući one koje se nazivaju zakonima prirode, se mogu uvek zameniti preciznijim, uopštenijim definicijama ako se pronađe neko neslaganje teorije sa prikupljenim podacima.

Neki principi, poput Njutnovih zakona kretanja se još uvek nazivaju zakonima, iako se danas zna za neke slučajeve u kojima oni ne važe.

Teoretičari teže da razviju matematički model koji se i slaže sa postojećim eksperimentima i koji može uspešno da predvidi buduće rezultate, dok eksperimentalisti smišljaju i izvode eksperimente da bi proverili teorijska predviđanja, i istražili nove fenomene.

Iako se teorija i eksperimenti razvijaju posebno, oni jako zavise jedan od drugog.

Napredak u fizici često nastaje kada eksperimentalisti otkriju nešto novo što postojeće teorije ne mogu da otkriju, ili kada nove teorije izvode zaključke koje se mogu proveritu eksperimentalno, što inspiriše nove eksperimente.

U odsustvu eksperimenta, teorijska istraživanja mogu da odu u pogrešnom pravcu; postoje kritike protiv tzv. M-teorije, popularne teorije u fizici velikih energija, za koju nijedan praktični eksperiment nije ikada osmišljen.

Fizičari koji rade na i na polju teorije i na polju eksperimenta se često nazivaju fenomenologičari.

Teorijska fizika je blisko povezana sa matematikom, koja obezbeđuje jezik fizičkih teorija, a veliki delovi matematike, kao što je matematička analiza, su specijalno osmišljeni da bi se rešili problemi u fizici.

Teoretičari mogu takođe da se oslone na numeričku analizu i računarske simulacije.

Polja matematičke fizike i računarske fizike su aktivna polja u istraživanjima.

Teorijska fizika se u svojoj istoriji oslanjala na filozofiju i metafiziku; na ovaj način su spojene teorije elektriciteta i magnetizma u elektromagnetizam.

Izvan poznatog univerzuma, polje teorijske fizike se takođe bavi hipotetičkim pitanjima kao što su paralelni univerzumi ili više dimenzije.

Fizičari spekulišu o ovim mogućnostima i iz njih postavljaju teorije.

Koncept onoga šta se može smatrati hipotetičnim se može promeniti tokom vremena.

Na primer, neki fizičari iz 19. veka su ismevali postojanje atoma.

Do kraja Drugog svetskog rata, atomi nisu više bili hipotetička stvar.

Od davnina su ljudi pokušavali da shvate ponašanje i osobine materije; zašto objekti padaju na zemlju kada izgube oslonac, zašto različiti materijali imaju različite osobine, i slično.

Tajnovita je bila i priroda svemira, kao na primer oblik Zemlje, ponašanje i kretanje Sunca i Meseca.

Mnoštvo teorija je pokušavalo da objasni te pojave, ali većina od njih na pogrešan način, jer nikada nisu bile potvrđene ogledom.

Ipak postojalo je nekoliko izuzetaka, kao na primer Arhimed koji je izveo nekoliko značajnih i tačnih zakona mehanike i hidrostatike.

Tokom kasnog 16. veka, Galilej je uveo oglede kao način proveravanja fizičkih teorija i on je uspešno formulisao i ogledima potvrdio nekoliko zakona dinamike, kao što je zakon inercije.

1687, Njutn je objavio Matematičke principe prirodne filozofije, (-{Principia Mathematica Philosophia Naturalis}-), njegovo čuveno delo u kojem su detaljno izloženi Njutnovi zakoni kretanja, na kojima počiva klasična mehanika; i Njutnov zakon gravitacije, koji opisuje jednu od četiri osnovne sile u prirodi, gravitaciju.

Obe ove teorije su se slagale sa izvršenim ogledima.

Klasičnoj mehanici su takođe značajno doprineli Lagranž, Hamilton, i drugi, koji su otkrili nove formulacije, principe i rezultate.

Zakon gravitacije je podstakao i razvoj astrofizike, koji opisuje astronomske pojave fizičkim teorijama.

Od 18. veka pa nadalje, termodinamika je doživela značajna otkrića koja su imali Bojl, Jang, i mnogi drugi.

1733, Bernuli je koristio statističke metode sa klasičnom mehanikom da bi izveo termodinamičke rezultate, inicirajući time razvoj statističke mehanike.

1798, Tompson je demonstrirao pretvaranje mehaničkog rada u toplotu.

1847.

Džul je formulisao zakon o održanju energije, bilo u obliku toplote ili mehaničke energije.

Elektricitet i magnetizam su proučavali Faradej, Om, i drugi.

1855, Maksvel je ujedinio ove dve pojave u jedinstvenu teoriju elektromagnetizma, i opisao ih je Maksvelovim jednačinama.

Ova teorija je pretpostavila da je svetlost elektromagnetni talas.

1895, Rendgen () je otkrio X-zrake, koji predstavljaju elektromagnetno zračenje visoke frekvencije.

Radioaktivnost je otkrio 1896.

Henri Bekerel, a dalje su je proučavali Pjer Kiri, Marija Kiri i drugi.

Ovo je postavilo temelje novom polju nuklearne fizike.

1897, Tomson je otkrio elektron, jednu od osnovnih čestica nosioca naelektrisanja.

1904, predložio je prvi model atoma. (Postojanje atoma je poznato još od 1808, kada ga je predvideo Dalton.

1905, Ajnštajn je uobličio teoriju relativnosti (specijalnu i opštu), ujedinjavajući prostor i vreme u jedinstven entitet i stvorio novu, relativističku, teoriju gravitacije.

Bio je jedan od nekolicine naučnika koji su postavili temelje kvantnoj fizici.

1911, Raderford je iz ogleda sa rasejanjem alfa čestica na atomima zlata izveo postojanje kompaktnog atomskog jezgra, sa pozitivno naelektrisanim jedinicama protonima.

Neutralno naelektrisane čestice, neutrone, je otkrio Čedvik, 1932.

Početkom 1900, Plank, Ajnštajn, Bor, i drugi su razvili kvantnu teoriju, da bi objasnili anomalije u eksperimentalnim rezultatima, te su tada uveli pojam diskretnih energetskih nivoa.

1925, Hajzenberg i Šredinger su formulisali kvantnu mehaniku, koja je objedinila dotada stečena saznanja o kvantnom-mikrosvetu i objasnila rezultate mnogobrojnih eksperimenata.

U kvantnoj mehanici, ishodi fizičkog merenja podležu zakonima verovatnoće; teorija je propisala načine i pravila za izračunavanje ovih verovatnoća.

Kvantna mehanika je takođe razvila teoretske alate za fiziku čvrstog stanja, koja izučava fizička svojstva čvrstih tela i fiziku fluida koja proučava supstancije u tečnom stanju, uključujući pojave kao što su kristalna struktura, poluprovodnost i superprovodnost, kao i superfluidnost ili tečne kristale.

Među pionire ove oblasti fizike spada Bloh, koji je opisao ponašanje elektrona u kristalnim strukturama 1928.