|
|
|
|
Антон Павловић Чехов.
Путник прве класе.
Објављено у збирци Језиве приче.
Објавила је Свјетлост у Сарајеву 1963. године.
Са руског је превео Миодраг Пешић.
Путник прве класе тек што је ручао на станици.
|
|
|
|
|
Мало загрејан, лежи на плишаном канабе, слатко се испружи и задрема. Пошто је продремао не више од пет минута, он погледа ужагрелим очима свог суседа, осмехну се и рече: „Мој покојни отац волео је да му после ручка сељанке чешу табане.“
|
|
|
|
|
Сав сам се на њега изметнуо, али само с том разликом што мене увек после обеда не сврбе табани, већ језик и мозак.
Волим сиромаха да млатм празну сламу после доброг ручка.
Дозвољавате ли ми да поразговарам са вама?
Молим, изволите, одговори сусед.
После доброг ручка мени је довољан најмањи повод да ми се у главу увуку ђаволски крупне мисли.
|
|
|
|
|
На пример, малочас смо ја и ви видели крај бифеа два младића. И ви сте чули како је један од њих честитао другом е популарност. „Честитам вам“, вели, „ви сте већ популарни и почињете да стичете славу.“ Свакако то су глумци или нека новинарска писакарала. Али није у томе ствар. Мене, драги господине, интересује сад питање шта треба управо разумети под речју „слава“ или „популарност“.
|
|
|
|
|
Шта ви мислите?
Пушкин је славу називао закрпом отворене боје на кошуљи. И схватамо је сви ми као Пушкин, то јест више или мање субјективно. Али нико још није дао јасну, логичну дефиницију те речи. Не знам шта бих дао за такву дефиницију.
А шта ће вам она сад?
|
|
|
|
|
Види те, кад бисмо ми знали шта је слава, нама би можда био познат и начин како се до ње долази. Рече путник прве класе, размисливши мало. Треба да вам напоменем, драги господине, да кад сам био млађи тежио сам свом својом душом да постанем познат. Популарност је била моје, тако рећи, лудило.
|
|
|
|
|
Због ње сам учио, радио, проводио бесане ноћи, остајао без коре хлеба и губио здравље. И чини ми се, ако могу да закључим објективно, имао сам све услове да дођем до ње. Прво, по занимању сам инжењер. До сад сам направио у Русији двадесетак величанствених мостова. Увео сам у три вароши канализацију. Радио сам у Русији, у Енглеској и Белгији.
|
|
|
|
|
Друго, написао сам безброј специјалистичких студија из моје струке. Треће, господине мој, још од детињства осећао сам склоност према хемији. Бавио сам се у слободним сатима том науком. Нашао сам начин добијања неких органских киселина, тако да ћете моје име наћи у свим страним уџбеницима хемије.
|
|
|
|
|
Све време сам био у служби, догурао до чиновника четврте класе и мој службенички лист ничим није умрљан. Нећу да замарам вашу пажњу набрајањем својих заслуга и радова. Рећи ћу само то да сам учио куд и камо више од многих популарних људи. Па шта имам од тога? Ево, већ сам стар и ту сам да умрем, тако рећи.
|
|
|
|
|
А популаран сам исто колико ето и оно црно псето што јури друмом.
Ко зна, можда сте и популарни.
Хм. Па ето да пробамо. Реците, јесте л' чули кад год за Крикункова?
Сусед диже очи у вис, размисли и засмеја се.
Не, нисам чуо, рече он.
|
|
|
|
|
То сам ја. Ви сте човек интелигентан и у годинама, нисте чули ниједном за мене. То је врло убедљив доказ. По својој прилици, борећи се за популарност, ја нисам уопште радио оно што је требало. Нисам знао праве методе. И, желећи да ухватим славу за реп, нисам пошао правим путем. А који су то прави методи?
|
|
|
|
|
А ђаво би их знао. Рећи ћете: таленат, генијалност, велике способности. Уопште не, мој господине. У поређењу са мном, живели су и стварали своју каријеру људи прилично празни у поређењу са мном. Ништавни, па чак и прљави. Радилли су милион пута мање од мене.
|
|
|
|
|
Нису баш били ревносни, нису се истицали талентом, нити су се борили за популарност. А погледајте их само. Њихова имена стално се срећу у новинама и у разговорима. Ако вам није досадно да слушате, објаснићу вам и на примеру. Пре неколико година радио сам у граду Мост. Треба да знате да је у том одвратном месту било очајно досадно. Да не беше жена и карата, чини ми се да бих полудео.
|
|
|
|
|
Елем, пошто је то било одавно, рећићу да сам се из досаде спандађао са једном певачицом. Ђјаво би је знао, али сви беху одушевљени њоме, а ја мислим, како да вам кажем, да је то било најобичније осредње створење каквих је безброј. Девојка лакомислена, каприциозна, грамзива, а у исто и луцкаста. Она је много јела, много пила, спавала до 5 часова поподне и то је, мислим, све.
|
|
|
|
|
Сматрали су је за кокетну, то беше њена професија. Кад су хтели да се у њој изразе литерарно, звали су је глумицом и певачицом. Некад сам лудо волео позориште и зато ме је та пустоловна дрскост да се неко назове глумицом разбеснела. Називати себе глумицом или чак певачицом, моја певалјка није имала ни најмање права.
|
|
|
|
|
То беше стварање сасвим неталентовано, безoseћајно, може се чак рећи бедно. Колико ја разумем, она је певала одвратно. Сва драж њене уметности састојала се у томе што се ритала ногом кад је било потребно и није се збуњивала кад се улазило код ње у будоар. Водвиље је бирала сама, обично преведене са певањем, и то оне у којима је могућно разметнути се у тесном мушком оделу.
|
|
|
|
|
Једном речју, фуј!
Елем, слушајте молим вас. Памтим као да је данас било, беше свечано отварање новоподигнутог моста. Вршено је освећење, држани су говори, добијани телеграми и остало. Ја сам, знате, дрхтао пред својим делом и стално сам се плашио да ми срце не препукне од ауторског узбуђења.
|
|
|
|
|
Ствари је прошла и не треба бити скроман, па ћу вам зато рећи да ми је мост испао сјајан. То није био мост, већ слика, права дивота. Па ко да се не узбуди кад при отварању присуствује цела Варош. Е, мислио сам ја, сад ће публика све очи упрти у мене. Куда да се сакријем? Али узалуд сам се, господо моја, узнемиравао.
|
|
|
|
|
Авај, на мене, сем званичних лица, нико не обрати ни најмању пажњу. Стајали су као руља на обали, гледали као овнови у мост, и нимало им не беше стало ко га је градио. И ђаво их њихов знао од тада, узгред буди речено, презрео сам ту нашу уважену публику. Али да наставимо.
|
|
|
|
|
Наједном публика се узнемири. Ау, ау, ау. Лица се развукоше, рамена заталасаше. Мора бити да су ме опазили, помислих. Да, боме, држи се добро. Погледам, пробија се кроз гомилу моја певаљка, а за њом руљам губа. Путове процесију, ужурбано јуре погледи гомиле. Отпоче шапат, хиљаде гласова. То је та, ти, та. Дивна, чаробна.
|
|
|
|
|
Тим приликом и мене приметише. Некад важу до кљунца. Мора бити тамошњи љубитељи сценске уметности. Погледаш у мене, загледаше се и прошапуташе. То је његов љубавник. Како вам се то допада? А некаква неугледна личност у цилиндру, са давно неодређеном њушком, дуго је опет ело око мене са ноге на ногу, и затим ми се обрати речима.
|
|
|
|
|
Знате ли ко је она дама што иде на оној страни обале? То је таква и таква. Глас јој је испод сваке критике, али влада њиме до савршенства. А да ли ми ви можете рећи, упитам ја неугледну личност, ко је градио овај мост? Заиста не знам, одговори особа. Некакав инжењер. А ко је, питам, у вашем граду зидао саборну цркву? Ни то не могу да вам кажем.
|
|
|
|
|
Даље сам га питао кога у граду сматрају за најбољег педагога, која је најбоља архитекта и на сва моја питања неугледнa личност одговарала је да не зна. А јел' те молим вас упитам на крају с ким живи ова певачица? Са неким инжењером кривункусом. Е господине мој, како вам се то допада? Али има и даље.
|
|
|
|
|
Минеженгера и Бајана сад више нема на белом свету, а популарност се ствара готово искључиво преко новина. Сутрадан после освећења моста, нестрпљиво узимам месни гласник и тражим му у њему о својој личности. Дуго прелећем очима све четири стране и најзад ту смо. Ура! Почињем читати.
|
|
|
|
|
Јуче по прелепом времену и у присуству огромне масе скупљеног света и његовог превасходства господина начелника гуверније тог и тог и осталих власти извршено је освећење новоподигнутог моста.
|
|
|
|
|
На крају, на освећењу, блистајућом лепотом, присуствовала је између осталих и љубимица градске публике, наша талентована глумица та и та. По себи се разуме да је њена појава изазвала сензацију. Звезда је била обучена тако и тако и тако даље. О мени, да је било бар једне речи, бар пола речи.
|
|
|
|
|
Ма колико да је то ситница, али верујте ми, ја сам тада чак и заплакао од једа. Умирио сам себе тиме што је то глупа провинција, да од ње не треба ништа очекивати, а да за популарност ваља ићи у духовне центре, у престонице. Узгред, буди речено, у то време у Петрограду се налазио један мој рад, поднесен на конкурс. Близило се време конкурса.
|
|
|
|
|
Опростих се са тим градом где сам био и кренух у Праг. До Прага пут је дугачак и онда да ми не буде досадно узех зајебан купе. Па наравно поведох и певаљку. Путовасмо и цео пут јели, пили шампањац и тралалисали. И тако дођосмо и у духовни центар. Стигнемо тамо на сам дан конкурса и имао сам господине мој задовољство да освојим победу.
|
|
|
|
|
Мој рад добио је прву награду.
Сутрадан идем невским и купим за три и по гроша неколико листова, журим у свој хотел, лежим на диван и савлађујући дрхтање журим да читам.
Разгледам једне новине, ништа. Разгледам друге, ништа.
Најзад у четвртим набасам на овакву вест.
|
|
|
|
|
Јуче брзим возом допутовала је у Петроград позната провинцијска глумица Тај Та. Са задовољством бележимо да је јужна клима благотворно деловала на нашу познаницу, њену дивну сценску појаву, а не памтим шта још. Много ниже испод те вести, најситнијим словима објављено је. Јуче на томе и том конкурсу прву награду добио је инжењер Тај Тај. И ништа више.
|
|
|
|
|
И сем тога још су ми презиме преокренули. Уместо Крикунков написали су Киркункова. Ето вам и духовног центра. Али ни то није све. Кад сам кроз месец дана путовао из Петроваграда, све су новине без изузетка коментарисале о нашој неупоредивој, божанственој, најталентованијој и моју љубазницу титулисали су не по презимену, већ по њеном и очевом имену.
|
|
|
|
|
После неколико година био сам у Москви. Позвао ме је тамо својеручним писменом председник општине и то послом о коме Москва у својим новинама аларма већ више од 100 година. У слободном времену од посла, одржао сам тамо у једном музеју пет јавних предавања у хумане сврхе. Чини ми се да је то довољно да се човек популарише у Вароши, макар за три дана. Зар не?
|
|
|
|
|
Али Авај. Мене чак не pomenуше ни једне московске новине, о пожарима, о оперети, о заспалим одборницима, о пијаним трговцима, о свима њима, а о моме послу, пројекту, о предавањима, а ни слова. О драга московска публико, возим се трамвајем, кола препуна, ту су и даме и официри, студенти и студенткиње, од различитих врста попарњих.
|
|
|
|
|
Веле да је општина позвала инжењера за то и то. Кажем суседу тако гласно да цела кола чују. Да ли знате како се зове тај инжењер? Сусед одсечно заврће главом. Остала публика погледом ме летимице и у свим погледима прочитах: не знам. Веле да неко држи предавање у том и том музеју. Узнемирујем ја публику, желећи да опет започнем разговор. Кажу занимљиво је.
|
|
|
|
|
Нико чак ни главом да мрдне. 00:02 По свој прилици нису сви чули о предавањима, 00:05 а уважене даме нису знале чак ни да постоји музеј. 00:09 Али замислите господине мој, 00:11 публика на једном скаче и јури на прозор. 00:15 Шта ли је то, 00:16 у чему је ствар? 00:18 Погледајте, погледајте, повуче ме сусед. 00:21 Видите ли оног црноманјастог што се вози Фијакером? 00:24 То је познати најбржи тркач Киг.
|
|
|
|
|
00:00 и цела кола 00:01 грцајући од задовољства 00:02 почињу причати о брзом човеку 00:03 који је занимао у то време московске духове. 00:08 Могао бих вам навести многе друге примере, 00:10 али мислим да је и ово доста. 00:13 Сад, претпоставимо да сам ја у вези са собом у заблуди. 00:17 Да сам хвалисавац 00:18 и талентован човек.
|
|
|
|
|
Али сем мене, могао бих вам подучити безброј мојих савременика, људи изванредних по таленту и радној способности, али који су умрли као непознати. Сви они руски морепловци, хемичари, физичари, механичари, привредници, да ли су они популарни? Да ли су познати нашим широким културним слојевима, руски сликари, скулптори, књижевници?
|
|
|
|
|
По неко старој књижевној пети, вредној и даровитој, 33 године обија прагове уредништва, и списује Бог те пита колико хартије, по двадесетак пута суди се за клевету, па ипак не оде ни корака даље од свога мравњака.
|
|
|
|
|
Наведите ми макар једног корифеја наше књижевности који је постао популаран пре него што је прошла његова земаљска слава, пре него што је убијен на двобоју, полудео, отишао у изгнанство, пре него што се поштено картао. Путник прве класе толико се занесе да испусти из уста цигарету и устаде.
|
|
|
|
|
Да, боме, наставио је Јетко, а упоредо са тим људима навешћу вам стотине различитих певаљки, а, кробате и кловнова, познатих чак и одојчади. Да, боме. Шкрипнуше врата, јурну промаја и у вагон оде човек туробна изгледа, у огртач, цилиндру и плавим наочарима. Човек разгледа места, натушти се и оде даље.
|
|
|
|
|
Знате ли ко је ово? Зачу се бојажљиви шапат из далеког угла вагона. То је НН. Познати туљски коцкар који је одговарао пред судом по делу те те банке. Ето вам, – заcмеје се путник прве класе. Туљског коцкара зна, а упитајте га да ли зна Семирадског, чојковог, или филозофа Салавиова. Та он ће само главурдoм почети да врти. Безобразлук.
|
|
|
|
|
00:00 Прођe три минута у ћутању.
00:02 Дозволите да вас упитам са своје стране, бојажљиво закркља сусед,
00:08 да ли вам је познато име Пушкова?
00:09 Пушкова?
00:10 Хм.
00:11 Пушкова?
00:12 Не, не знам.
00:13 То сам ја, рече сусед, збуњујући се.
00:16 Дакле, не знате,
00:17 а ја сам већ 35 година професор једног од руских универзитета,
00:26 чланак академије наука.
|
|
|
|
|
Стално објављујем. Путник прве класе и његов сусед погледаше се и почеше се смејати.
|