datatab/dreamink_1 · Datasets at Hugging Face

chunk_id stringlengths 10 10	start_ms int64 18.4k 16.3M	end_ms int64 44.2k 16.3M	duration_ms int64 4.83k 29.5k	duration_second float64 4.83 29.5	transcription stringlengths 65 456
chunk_0000	18,434	44,190	25,756	25.756	šala. Vedro zimsko podne. Stegao mraz, ciča zima, a Nađinki koja me drži pod ruku, po kovrđama na slepočnicama i na maljama iznad gornje usne hvata se srebrnasto inje. Stojimo na visokom brdu. Od naših nogu sve do podnožja protegla se strma padina u kojoj se ogleda sunce kao u ogledalu.
chunk_0001	44,994	57,438	12,444	12.444	kraj nas male sanke, obložene svetlocrvenom čojom. Da se spustimo nadežda Petrovna, molim je ja. Samo jednom. Garantujem vam da ćemo ostati zdravi i čitavi.
chunk_0002	58,050	80,766	22,716	22.716	Ali Nađenka se plaši. Sav taj prostor od njenih malenih kaljača do kraja ledenog brda izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Oduzme se i izgubi dah od pogleda na dole, kad joj samo predložim da sedne na sanki. A šta će se tek desiti ako reskira da se niz tu provaliju i sjurimo? Umreće, pomeriće pameću.
chunk_0003	81,410	106,462	25,052	25.052	Molim vas, kažem joj. Ne bojte se. Shvatite, to je samo malodušnost, kukavičluk. Nađenka na kraju popušta. I na licu joj se vidi, popušta uverena da rizikuje život. Bledu, ustreptalu, nameštam je u sanki. Obujmljujem je rukom i zajedno se strovaljujemo u bezdan. Sanki lete kao metak.
chunk_0004	107,042	131,998	24,956	24.956	Vazduh koji raseca udara u lice. Urla, zviždi u ušima, kida. Bolno nas ljutito štipa, hteo bi da nam poskida glave s ramena. Od udara vetra ne možemo ni disati. Čini se da nas je sam đavo zgrabio šapama i uz urlik vuče nas u pakao. Svi predmeti koji nas okružuju stapaju se u jednu dugačku, munjevitu leteću prugu.
chunk_0005	132,514	159,038	26,524	26.524	Samo još koji trenutak i mi ćemo po svoj prilici izginuti. Nađa, ja vas volim, rekoh poluglasno. Sanke počinju da idu sve sporije, urlik vetra i fijuk sanica nije više tako strašan. Vraća nam se dah i najzad smo dole. Nađenka ni živa ni mrtva. Prebledela, jedva diše. Pomažem joj da ustane.
chunk_0006	159,842	186,846	27,004	27.004	Ja se tu više ne spuštam ni za živu glavu, reče, gledajući me široko otvorenim, užasnutim očima. Ni za živu glavu, umalo da umrem. Ali ubrzo se povrati i poče već upitno da mi se zagleda u oči. Jesam li one četiri reči izgovorio ja ili su joj se u huku vihora one samo pričinile? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo posmatram svoju rukavicu.
chunk_0007	187,522	210,974	23,452	23.452	Nađe me, uze pod ruku i dugo smo šetali pod brdom. Zagonetka joj očito nije davala mira. Jesu li one reči kazane ili nisu? Jesu li ili nisu? Jesu li ili nisu? To je pitanje sujete, časti, života, sreće. Veoma važno pitanje. Najvažnije pitanje na svetu.
chunk_0008	211,970	240,350	28,380	28.38	Naiđenka me nervozno, tužno, prodornim pogledom zagleda. Na sva pitanja odgovara smušeno i čeka da počnem. O, kakva igra raspinje to njeno simpatično lice. Kakva igra. Vidim kako se bori sa sobom. Htela bi nešto da kaže, nešto da upita, ali ne nalazi za to reči. Ustručava se, muči je radost. Znate šta, reče mi ne gledajući u mene. Šta, odvratim ja.
chunk_0009	241,346	263,998	22,652	22.652	Hajdemo ponovo da se spustimo. Opet smo se stepenicama na brdu. Opet bledu i uzdrhtalu Nađenku smeštam na sankee. Opet letim u strašnu provaliju. Opet urla vetar i fijuču saonice i ja opet u najvećem huku vožnje poluglasno izgovaram: Nađa, ja vas volim.
chunk_0010	265,122	291,390	26,268	26.268	Kad se sanke zaustave, Majčinka baca pogled na brdo niz koje smo upravo sleteli. Zatim dugo zagleda u moje lice, pažljivo sluša moj glas, ravnodušan i spokojan, i iz cele njene pojave, čak i iz mufa i kapuljače, izbija strašna nedoumica. I na licu joj piše: Šta je sad ovo? Ko te reči izgovara? On ili mi se to samo pričinilo?
chunk_0011	292,418	313,438	21,020	21.02	Ta neizvesnost ju je nespokojava. Izvodi je iz takta. Jedna devojka ne odgovara na moja pitanja. Mršti se samo što ne zaplače. Možda je vreme da idemo kući, pitam je ja. A meni, meni se ovo sankanje sviđa, reče mi ona crveneći. Možemo li da se ispustimo još jedanput?
chunk_0012	314,338	342,142	27,804	27.804	Sviđa joj se sankanje, a dok seda na sanke svaje kao i prvi i drugi put, bleda, jedva diše i sva drhti. Spuštamo se po treći put i vidim da me gleda u lice, prati kretanje mojih usana. Ali ja stavim na usta maramicu, nakašljem se i kad smo bili na sredini spusta, uspem da izgovorim: Nađa, ja vas volim. I zagonetka ostade zagonetka.
chunk_0013	342,786	372,158	29,372	29.372	Nađem ga ćuti, razmišlja. Pratim je sa sankanja do kuće, a ona se trudi da što laganije idemo, usporava hod i sve čeka hoću li da joj kažem one reči. Vidim kako joj duša pati, kako se napreže da ne kaže. Nije moguće da ih je izgovorio vetar. I ja ne prihvatam da je to bio vetar. Sutradan ujutru stiže mi cedulja. Ako danas krenete na sankanje, svratite po mene. Mne.
chunk_0014	372,866	392,990	20,124	20.124	I od tog dana Nađenka i ja na sankanje počesmo da idemo svakodnevno. I svaki put dok bismo se spuštali, poluglasno sam izgovarao one iste reči: Nađa, ja vas volim. Nađenka je na tu rečenicu brzo navikla, kao na vino ili na morfijum. Bez nje nije mogla da živi.
chunk_0015	393,666	421,118	27,452	27.452	Tačno je da je let niz brdo za nju i dalje bio strašan. Ali su strah i opasnost sada davali čar rečima o ljubavi, rečima koje su za nju i dalje bile zagonetka i raspinjale su joj dušu. Pod sumnjom su stalno bila ista dvojica. Ja i vetar. Koji od nas će da joj izjavi ljubav ona nije znala. Ali njoj je to izgleda već bilo svejedno. Svejedno je iz koje će posude da pije.
chunk_0016	421,730	448,894	27,164	27.164	Važno je samo da se napije. Jednom prilikom u podne odem na sankanje sam. Pomešan s gomilom spazih kako Nađa dođe sama i kako gleda jesam li ja tu. Onda bojažljivo pođe uz stepenice. Biće joj strašno da se spusti sama, i te kako strašno. Bleda je kao sneg, trese se, ide kao na gubilište. Ali ide. Ide ne osvrćući se, odlučno.
chunk_0017	449,474	477,054	27,580	27.58	Očito je da je rešila najzad da isproba. Hoće li čuti one čudesno slatke reči i kada nema mene? Vidim kako bleda, usta otvorenih od užasa seda na sanke. Zatvara oči i oprostivši se od ovozemaljskog života kreće. Zzzzzzzzz. Čuju se saonice. Čuje li Nađenka one reči? Ne znam. Vidim samo kako ustade sa sanki sva iznemogla i slaba.
chunk_0018	477,698	505,374	27,676	27.676	I video joj se na licu da ni sama ne zna da li je nešto čula ili nije. Strah joj je, dok je jurila dole, paralisao sposobnost da čuje, da razabire zvuke, da razume. A onda stiže prolećni mesec mart. Sunce postade nežnije. Naše ledeno brdo poče da tamni, izgubi sjaj i najzad okopni. Gotovo je sa sankanjem. Jadna Nađinka one reči više nema gde da čuje.
chunk_0019	505,986	533,246	27,260	27.26	A i ko bi ih izgovarao kad se vetar stišao? A ja se spremam u Peterburg. Na dugo, možda i zauvek. Negde pred odlazak, dan dva pre nego što ću otići, sedeo sam u parčiću. A taj parčić je od Nađinkeninog dvorišta odvajala samo visoka ograda sa šiljcima na vrhu. Još je prilično hladno. Pod đubretom oko stabala još uvek ima snega. Drveće nije oživelo, ali već miriše na proleće.
chunk_0021	563,234	591,070	27,836	27.836	Jedna devojka ispruži obe ruke, kao da moli taj vetar da joj još jednom donese one reči. I ja, sačekavši da ponovo dune, poluglasno izgovorih: Nađa, ja vas volim! Bože dragi, šta bi s Nađenkom? Ona kliknu, široko se osmehnu i lice joj se ozari. Pruža ruke prema vetru, radosna, srećna, tako lepa.
chunk_0022	592,066	617,374	25,308	25.308	A ja sam otišao da se pakujem. Bilo je to davno. Sada je Nađenka već udata. Dali su joj ili je sama pošla, to nije više ni važno, za sekretara plemićkog starateljskog udruženja. Sa njim ima već troje dece. Ali ono kako smo nekad zajedno išli na sankanje i kako su s vetrom dopirale do nje reči: Nađenka, ja vas volim. Nije zaboravila.
chunk_0023	618,146	644,542	26,396	26.396	Toju je sada najsvetija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu. A meni, kad sam evo postao stariji, više nije jasno zašto sam te reči izgovarao i zašto sam se šalio. Ogroz.
chunk_0024	647,234	671,102	23,868	23.868	Još od ranog jutra nebo su obložili kišni oblaci. Bilo je tiho, nema omorine i težine, uobičajene za sive oblačne dane. Kada sa neba već odavno vise oblaci, očekuješ kišu, a nje nema. Veterinar Ivan Ivanić i profesor gimnazije Burkin behu već umorni od pešačenja i polje im se činilo beskrajnim.
chunk_0025	671,938	676,766	4,828	4.828	Daleko napred nazirala su se krila vetrenjače, sela Mironosickog.
chunk_0026	677,250	703,870	26,620	26.62	S desna se protezao, a onda iza sela nestaje olanc brda. I obojica su znali da je to obala reke, da su tamo livade, zelene vrbe, salaši i da ako se stane na neko od onih brda, otuda će se opet videti isto tako ogromno polje, telegrafski stubovi i voz koji izdaleka liči na gusenicu u pokretu, a ako je vedro, otuda se može videti i grad.
chunk_0027	704,546	730,398	25,852	25.852	Sada po ovom mirnom vremenu, kad sva priroda izgleda krotko i zamišljeno, Ivan Ivanič i Burkin behu ispunjeni ljubavlju prema tom polju i obojica razmišljahu o tome kako je velika i prelepa ova zemlja. Prošli put kad smo bili u šupi staroste Prokofija, reče Burkin, nameravali ste da mi pričate neku priču. Da, hteo sam da vam pričam o svome bratu.
chunk_0028	731,330	760,126	28,796	28.796	Ivan Ivanič ispusti dug uzdah i zapali lulu, spreman da počne priču. Ali baš tada osu kiša. Nakon jedno pet minuta, bila je to već jaka kiša, ona dugotrajna za koju se nikada ne zna kada će prestati. Ivan Ivanič i Burkin zastadoše u nedoumici. Psi su već mokri stajali podavijenih repova i umiljato gledali u njih. Trebalo bi da se negde sklonimo, reče Burkin. Hajdemo do Aljohina, tu je blizu.
chunk_0029	760,866	788,990	28,124	28.124	Hajdemo. Skrenuvši pođoše preko pokošenog polja. Čas pravo, čas udesno, dok ne izađoše na put. Ubrzo se ukazaše jablonovi, park, zatim crveni krovovi ambara. Zasija reka i pogled se otvori prema zavijutku reke sa vodenicom i belim kupatilom. Bilo je to Sofijino, gde živi Aljohin. Vodenica je radila, nadejačavajući šum kiše. Ustava na jazu je podrhtavala.
chunk_0030	789,634	816,958	27,324	27.324	Kraj kola su stajali mokri konji opuštenih glava, a okolo prolažahu ljudi ogrnuti džakovima. Sve je bilo vlažno, blatnjavo, neprijatno, a izgled zavijutka reke hladan i ljutit. Ivan Ivanič i Burkin su već počeli da osećaju vlagu, nečistoću i nelagodnost po celom telu. Noge su im otežale u blatu, pa kad se, pošto su prošli pored ustave, uputiše prema gospodskim ambarima, ćutahu.
chunk_0031	817,474	837,502	20,028	20.028	Kao da su jedan na drugog bili ljuti. U jednom ambaru čuo se trijer. Vrata behu otvorena i otuda je navirala prašina. Na pragu je stajao sama Ljohin. Čovek od 40-ak godina, visok, punačak, sa dugom kosom, nalik pre na profesora ili umetnika nego na spahiju.
chunk_0032	838,274	867,294	29,020	29.02	Imao je na sebi belu, odavno neopranu košulju, opasan u pojasom od kanapa. A umesto pantalona, dugačke gaće i čizme, takođe ulepljene blatom i slamom. Nos i oči behu mu crni od prašine. Prepoznao je Ivana Ivaniča i Burkinana i kako se videlo, mnogo im se obradovao. Izvolite gospodo u kuću, reče smešeći se. Evo mene, odmah ću ja. Kuća je bila velika, na sprat.
chunk_0033	867,970	896,766	28,796	28.796	A Ljohin je živeo dole, u zasvođenim sobama sa malim prozorima, gde su nekada stanovali upravnici imanja. Tu je sve bilo jednostavno. Mirisalo je na ražani hleb, na jeftinu votku i amove. A gore, u primaćim sobama, retko je boravio. Samo kad bi mu došli gosti. Ivana Ivaniča i Burkinja u kući dočeka sobarica. Mlada žena. Toliko lepa da obojica zastadoše i zagledaše se.
chunk_0034	897,794	924,222	26,428	26.428	Ne možete da zamislite koliko mi je drago što vas vidim, gospodo, govorio je Aljohin, ulazeći za njima u trem. Nisam se nadao. Pelagija, obrati se sobarici. Dajte gostima nešto da se presvuku. A uzgred ću i ja da se operem. Čini mi se da se nisam kupao još od proleća. Ako nemate ništa protiv, gospodo, možemo u kupatilo. A dotle će ovde da pospreme.
chunk_0035	925,154	952,030	26,876	26.876	Lepa Pelagija, tako krhka i meka izgleda, donese peškire i sapun. Jeljohin s gostima ode u kupatilo. Da, odavno se nisam kupao, pričao je dok se svlačio. Kupatilo mi je, kao što vidite, lepo. Još otac ga je napravio. Ali ja sve nekako nemam vremena za kupanje. On sede na stepenik, nasapuna kosu i vrat i voda oko njega postade smeđa.
chunk_0036	952,738	982,046	29,308	29.308	Da, odista, izusti Ivan Ivanič, upadljivo gledajući u njegovu glavu. Odavno se nisam kupao, reče Aljohin zbunjeno. Još jednom se nasapuna i voda oko njega postade tamno plava, kao mastilo. Ivan Ivanič izađe iz kupatila, skoči uz pljesak u reku i poče da pliva po kiši, snažno zamahujući rukama, tako da su se od njega širili talasi, a na talasima se ljuljuškali beli lotusi.
chunk_0037	982,754	1,008,638	25,884	25.884	On dopliva do same sredine rukavca, pa gnjurnu. Malo kasnije se pojavi na drugom mestu i otpliva dalje. I stalno je tako gnjurao, pokušavajući da pronađe dno. O Bože moj, ponavljao je uživajući. O Bože moj. Otpliva zatim do vodenice, nešto popriča sa seljacima, pa okrete nazad i na sredini reke leže, okrenuvši lice prema kiši.
chunk_0038	1,009,922	1,029,150	19,228	19.228	Burkin i Aljohin su se već obukli i spremahu se da odu, a on još pliva i gnjura. O Bože moj, o Gospode spasi nas. Dosta je bilo, doviknu mu Burkin. Vratiše se u kuću. I tek kad u velikoj gostinskoj sobi na spratu zapališe lampu,
chunk_0039	1,029,730	1,059,134	29,404	29.404	I kad se Burkin Ivan Ivanič, u svilenim ogrtačima i u toplim papučama, smestiše u fotelje, dok je sama Ljohin, okupan, očešljan, u novom mundiru, šetkao sobom, primetno zadovoljan, uživajući u toploti, čistoći, suvoj odeći i lakoj obući, i kada je lepa Pelagija, bešumno idući preko tepiha, uz meki osmeh donela na poslužavniku čaj sa slatkim, Ivan Ivanič tek onda poče svoju priču.
chunk_0040	1,059,874	1,088,830	28,956	28.956	Izgledalo je kao da ga ne slušaju samo Burkin i Aljohin, nego i sve one stare i mlade dame i vojna lica koja spokojno gledaju iza zlatnih ramova. Ima nas dva brata, počeo on. Ja, Ivan Ivanič i drugi Nikolaj Ivanič. Jedno dve godine mlađi od mene. Ja sam krenuo na nauke, postao sam veterinar, a Nikolaj je još od 19. službovao u državnom nadleštvu.
chunk_0041	1,089,570	1,109,342	19,772	19.772	Naš otac, Džimša Himalajski, pripadao je vojničkom staležu. Ali pošto je zaslužio oficirski čin, ostavio nam je malo imanje i nasledno plemićko zvanje. Posle očeve smrti, imanje nam uzeše za naplatu dugova, ali bilo kako bilo, mi smo detinjstvo proveli u selu na slobodi.
chunk_0042	1,110,210	1,138,046	27,836	27.836	I danju i noću smo, isto kao i sva seljačka deca, bili u polju, u šumi, čuvali konje, gulili sa stabala liku, lovili ribu i radili ostale slične stvari. Sami već znate, ko je makar jednom u životu ulovio grgeča ili u jesen video drozdove kako za vedrih prohladnih dana u jatima proleću iznad sela i odlaze na jug, taj više nije stanovnik grada i do kraja života će ga otuda vući u slobodu.
chunk_0043	1,138,978	1,165,022	26,044	26.044	Moj brat je u državnom nadleštvu tugovao. Prolazile su godine, on je stalno sedeo na istom mestu, pisao stalno iste papire i stalno mislio na isto. Kako da se domogne sela. I ta čežnja se u njemu postepeno izlila u konkretnu želju. U san da kupi mali salaš negde na obali reke ili jezera. On je bio dobar čovek. Ja sam ga voleo.
chunk_0044	1,165,762	1,194,494	28,732	28.732	Ali ga u toj želji da se za sav svoj život zatvori na sopstvenom salašu, nikada ga nisam podržao. Obično se kaže da su čoveku potrebna samo tri aršina zemlje. No tri aršina su potrebna za leš, a ne za čoveka. Kod nas se sada takođe govori da je dobro što našu inteligenciju privlače zemlja i salaši. Ali ti salaši su takođe tri aršina zemlje. Napuštati grad, borbu, životnu vrevu,
chunk_0045	1,195,170	1,220,574	25,404	25.404	Odlaziti, iskrivati se na imanju. To nije život. To je egoizam, lenjost. To je svojevrsno monaštvo, ali monaštvo bez podvižništva. Čoveku nisu potrebna tri aršina zemlje, niti salaš, nego cela zemaljska kugla, sva priroda, da bi na tom prostoru mogao da ispolji sve svoje osobine i osobenost sopstvenog slobodnog duha.
chunk_0046	1,221,634	1,248,670	27,036	27.036	Brat moj Nikolaj je, sedeći u svojoj kancelariji, sanjao o tome kako će jesti svoj sopstveni šči, čiji će prijatan miris ispunjavati celo dvorište. Kako će jesti na zelenoj travi, spavati na suncu, satima sedeti na klupi pred kapijom i gledati u polje i šumu. Knjige o poljoprivredi i razne savete iz kalendara čitao je sa najvećom radošću. To mu je bila najdraža duhovna hrana.
chunk_0047	1,249,442	1,276,958	27,516	27.516	Voleo je onda da čita i novine, ali u njima je čitao samo oglase o prodaji toliko i toliko desetina obradive zemlje i livada sa salašem, sa rekom, parkom, vodenicom, sa protočnim veštačkim jezercima. Po njegovoj glavi su se motale staze u parku, cveće, voćke, kućice za ptice, ribe u jezerima i znate, razne tome slične stvari. Te slike iz mašte su bile različite, prema oglasima na koje je nailazio.
chunk_0048	1,277,570	1,305,630	28,060	28.06	Ali u svakoj od njih obavezno se pojavljivao ogrozd. On nije mogao da zamisli ni jedno imanje, nijedan poetičan kutak u kome ne bi bilo ogrozda. Seoski život ima svojih čari, često bi govorio. Sediš na balkonu, pijuckaš čaj, a po jezeru plivaju patke, sve tako lepo miriše i raste ogrozd. Crtao je plan svog imanja i svaki put bi se na planu našlo isto.
chunk_0049	1,306,402	1,333,886	27,484	27.484	Gospodski dom, zgrada za radnike i poslugu, bašta i ogrost. Živeo je škrto, zakidao sebi na jelu, zakidao na piću. Oblačio se sačuvaj Bože kao prosjak i neprekidno skupljao novac i stavljao ga u banku. Postao je užasno pohlepan. Bilo mi je žao da ga takvog gledam, pa sam mu i ja ponešto davao, slao sam mu o praznicima, ali on je i to stavljao na stranu.
chunk_0050	1,334,786	1,363,582	28,796	28.796	Kad čoveka opsedne ideja, tu se ne može ništa. Prolazili su godine, on je premešten u drugu, u Berniju, prevalio je već 40-tu, ali je i dalje čitao oglase u novinama i štedeo. Onda čujem da se oženio. Opet sa istim ciljem, da kupi salaš sa ogrozdom. Oženio se starom, ružnom udovicom, bez ikakve ljubavi. Oženio se s njom samo zato što je imala para. I sa njom je živeo oskudno.
chunk_0051	1,364,130	1,392,798	28,668	28.668	Držao je polugladnu, a njen novac je stavio u banku na svoje ime. Ona je ranije bila udata za upravnika pošte i kod njega je navikla na kolače i na liker, a kod drugog muža ostala je željna i crnoga hleba. Od takvog života počela je da vene i posle jedno tri godine otišla Bogu na istinu. A moj brat razume se ni u jednom trenutku ne pomisli da je on kriv za njenu smrt. Novac, kao votka, čoveka učini nastranim.
chunk_0052	1,393,634	1,420,286	26,652	26.652	Kod nas u gradu bio je na samrti trgovac. Pre no što će da umre, on naredi da mu donesu tacnu meda i s medom pojede sav svoj novac i lozove kako njegovo bogatstvo ne bi pripalo nikom drugom. Jednom kada sam na železničkoj stanici pregledao stoku za transport, neki trgovac stokom pade pod lokomotivu koja mu odseče nogu. Mi ga nosimo u ambulantu, krv mu lije strašno.
chunk_0053	1,421,026	1,448,446	27,420	27.42	A on stalno moli da mu nađemo nogu. I užasno je zabrinut. U čizmici odsečene noge ima 20 rubalja, da mu ne propadnu. To vam je već iz druge opere, reče Burkin. Posle ženine smrti, nastavi Ivan Ivanič, pošto se nakratko zamisli, moj brat poče da merka za sebe imanje. Razume se, biraj makar i pet godina, opet ćeš na kraju krajeva da pogrešiš i nećeš kupiti ono o čemu si sanjao.
chunk_0054	1,449,250	1,477,278	28,028	28.028	Brat Nikolaj preko posrednika kupi 112 desetina zemlje sa gospodskom kućom, sa kućom za radnike i poslugu, sa parkom, ali kraj nje nije bilo ni voćnjaka, ni ogrozda, ni jezera s patkama. Imao je reku, ali je voda u njoj bila kafene boje, jer se s jedne strane imanja nalazila ciglana, a s druge fabrika za preradu kostiju. No, moj Nikolaj Ivanič se nije mnogo žalostio.
chunk_0055	1,477,890	1,505,790	27,900	27.9	Naručio je 20 žbunova ogrozda, zasadio ih i počeo da živi kao spahija. Prošle godine odoh da ga obiđem. Da odem, velim, da vidim šta je i kako je tamo. U pismima brat je svoje imanje nazivao upravo ovako: Čumbaroklova pustara, Himalajsko takođe. Stignem u Himalajsko takođe iza podneva. Beše vrućina. Svuda kanali, ograde, plotovi,
chunk_0056	1,506,274	1,535,454	29,180	29.18	Redovi zasađenih jela. Ne znaš kako da prođeš do dvorišta, gde da ostaviš konja. Kad pođem prema kući, dočeka me riđi pas, debeo, liči na svinju. Hteo bi da laje, ali mrzi ga. Iz kujne izađe kuvarica, kologuza, debela, isto liči na svinju i kaže da se gospodar odmara posle ručka. Ja uđem kod brata, on sedi u postelji, kolena mu pokrivena jorganom. Ostario, ugojio se, podbuo.
chunk_0057	1,536,162	1,565,502	29,340	29.34	Obrazi, nos i usne istežu mu se napred. Samo što ne grokne u onaj jorgan. Zagrli smo se i pusti smo suze od radosti i od tužne pomisli da smo nekada bili mladi, a sada smo obojica sedi i primako nam se kraj. On se obuče i povede me da mi pokaže svoje imanje. Pa kako živiš, upita ga ja. Nije loše, hvala Bogu živim dobro. To više nije bio nekadašnji bojažljivi jadni činovničić, nego pravi spahija, gospodar.
chunk_0058	1,566,338	1,590,526	24,188	24.188	Pustio korene već tu, navikao, zavoleo, jeo mnogo, kupao se u kupatilu, debljao. Već se parničio sa drugima i sa obema fabrikama i strašno se ljutio kad ga seljaci ne oslove sa vaše visokoblagorodstvo. I odušio svojoj vodio računa kako treba, gospodski. Dobra dela nije činio tiho, već dostojanstveno. A koja dobra dela?
chunk_0059	1,591,330	1,619,550	28,220	28.22	Lečio je seljake od svih bolesti sodom bikarbonom i ricinusom. A na svoj imendan u centru sela je služio blagodarenje i posle toga bi častio sa pola vedrice pića. Računao je da tako treba. Ah, te užasne vedrice. Danas spahija zbog poljske štete seljaka tera na sud, a sutradan će o prazniku da iznese pola vedrice pića i da ga časti, i seljaci piju i kliču ura i pijani klanjaju mu se do zemlje.
chunk_0060	1,620,514	1,648,446	27,932	27.932	Promena života na bolje, sitost i nerad kod Rusa stvara oholost. Ono najdrskiju. Nikola Ivanič, koji se nekada u državnom nadleštvu bojao da čak samo u sebi ima sopstveno mišljenje, sada je govorio sve istinu za istinom i to takvim tonom kao da je ministar. Obrazovanje neophodno, ali za obrazovanje naroda još nije vreme. Telesna kazna je u principu štetna, ali u nekim slučajevima korisna i nezamenljiva.
chunk_0061	1,649,250	1,667,870	18,620	18.62	Ja poznajem narod i umem s njim da postupam, govorio je. Mene narod voli. Dovoljno je samo prstom da maknem i narod će za mene da učini sve što poželim. I sve je to, imajte u vidu, bilo izrečeno uz uman, dobrodušan osmeh. On je dvadesetak puta ponovio: Mi plemići.
chunk_0062	1,668,482	1,697,054	28,572	28.572	Očito više se nije sećao da je naš deda bio seljak, a otac vojnik. Čak i naše prezime, Čimša Himalajski, koje je zapravo nesuvislo, njemu je sada izgledalo zvučno, gospodstveno i veoma prijatno. Ali nije stvar u njemu, nego u meni samom. Hteo bih da vam kažem do kakve promene je u tom kratkom vremenu koje sam proveo na njegovom imanju došlo u meni. Uveče kad smo pili čaj, kuvarica iznese na sto pun tanjir ogrozda.
chunk_0063	1,697,602	1,721,790	24,188	24.188	To nije bio kupljen, već bratovljev domaći ogrozd, ubran prvi put otkako je posađen. Nikola Ivanič se nasmeja i za trenutak pogleda ogrozd ćutke sa suzama u očima. Nije mogao da govori od uzbuđenja, a onda stavi u usta jedno zrno, pogleda u mene trijumfalno kao dete koje je dobilo svoju omiljenu igračku i reče: „Kako je ukusno!“
chunk_0064	1,722,498	1,750,526	28,028	28.028	Jeo je halapljivo i stalno ponavljao: Ah, kako je ukusno, probaj i ti. Ogrozdi je bio tvrd i kiseo, ali što reče Puškin, od mraka istine draža nam je obmana koja nas uzdiže. Video sam srećnog čoveka čiji se zavetni san tako očigledno pretvorio u stvarnost. Čoveka koji je ostvario životni cilj, dobio ono što je želeo, koji je bio zadovoljan svojom sudbinom i samim sobom.
chunk_0065	1,751,426	1,776,094	24,668	24.668	Moje misli o ljudskoj sreći uvek su se zbog nečega mešale sa nekom tugom. A sada, pred slikom tog srećnog čoveka, obuze me neko mučno osećanje, koje se graničilo sa očajem. Naročito mi je bilo teško preko noći. Dobio sam postelju u odaji pored spavaće sobe mog brata, te sam čuo kako nije spavao, kako je ustajao i prilazio tanjiru sa ogrozdom i jeo.
chunk_0066	1,776,642	1,797,982	21,340	21.34	razmišljao sam. Koliko je u stvari mnogo zadovoljnih i srećnih ljudi. Kako je to nedodirljiva snaga. Pogledajte vi taj život. Bezobrazluk i neradništvo moćnih, primitivizam i skotstvo slabih, na sve strane užasna sirotinja, teskoba, izopačenost, pijanstvo, licemerje, laž.
chunk_0067	1,798,562	1,823,038	24,476	24.476	I istovremeno u svim kućama i na ulicama tišina, mir. Od 15.000 stanovnika grada nema ni jednog jedinog koji bi uzviknuo, koji bi se glasno pobunio. Mi vidimo one što idu na pijacu po namirnice, što danju jedu, noću spavaju, one što pričaju o raznim svojim glupostima, što se žene, što stari i dobrodušno odvoze svoje pokojnike na groblje.
chunk_0068	1,823,778	1,846,078	22,300	22.3	Ali ne vidimo i ne čujemo one koji pate, niti ono strašno što se u životu dešava iza kulisa. Sve je tiho, mirno i protestuje jedino nema statistika. Toliko i toliko ih je pomerilo pameću, toliko pića je popijeno, toliko dece je umrlo od gladi i takav poredak je očito i potreban.
chunk_0069	1,846,786	1,855,870	9,084	9.084	Očito srećan se oseća lepo samo zato što nesrećni svoje breme nose ćutke, jer bez tog ćutanja sreća bi bila nemoguća.
chunk_0070	1,856,546	1,881,278	24,732	24.732	To je kao neka hipnoza. Trebalo bi pred vratima svakog zadovoljnog, srećnog čoveka da stoji neko sa malim čekićem i da kucanjem neprekidno opominje na to da postoje nesrećni, da će ma koliko on sada bio srećan, život pokazati svoje kandže, da će mu doći nesreća, bolest, siromaštvo, gubitak i da ga tada niko neće ni videti ni čuti kao što on sada ne čuje druge.
chunk_0071	1,881,986	1,909,374	27,388	27.388	Ali čoveka sa čekićem nema. Srećnik živi svoje, a sitne životne brige ga dotiču samo ovlaš. Kao kad vetrić uljuljuška jasiku. I sve je u najboljem redu. Te noći mi postade jasno da sam i ja bio zadovoljan i srećan. Nastavi Ivan Ivanič ustajući. Ja sam takođe za ručkom i u lovu delio pouke kako treba da se živi, kako da se veruje, kako da se upravlja narodom.
chunk_0072	1,910,050	1,935,902	25,852	25.852	Ja sam takođe govorio da je znanje svetlost, da je obrazovanje neophodno, ali da zasad običan svet treba samo opismenjavati. Sloboda jeste vrednost, govorio sam. Bez nje se ne može, kao što se ne može bez vazduha, ali treba pričekati. Da, tako sam govorio. A sada pitam: Zašto čekati? upita Ivan Ivanič, gledajući ljutito u Burkinu.
chunk_0073	1,936,610	1,955,838	19,228	19.228	Zašto čekati, pitam ja vas? Zbog kojih saznanja? Kažu mi da se ne može sve odjednom, da se svaka ideja u životu ostvaruje postepeno u svoje vreme. Ali ko to govori? Gde su dokazi da je to ispravno? Vi se pozivate na prirodan red stvari, na zakonitost pojava.
chunk_0074	1,956,450	1,980,990	24,540	24.54	Ali ima li reda i logike u tome što ja, živ čovek koji misli, stojim iznad jarka i čekam da on sam zaraste ili da ga zatrpam mulj, iako sam možda mogao da ga preskočim ili da preko njega napravim most. I opet isto. Čemu čekanje? Da čekaš kad nemaš snage da živiš, a treba da živiš i živeti se.
chunk_0075	1,982,082	2,011,294	29,212	29.212	Otišao sam od brata rano ujutru i od tog doba boravak u gradu mi postade neizdrživ. Muče me tišina i mir, bojim se da gledam u prozore, jer za mene sada nema težeg prizora od srećne porodice koja sedi za stolom i pije čaj. Ja sam već star i nisam za borbu. Ja nisam sposoban da mrzim. Ja patim samo duševno, nerviram se, ljutim se. Noću mi glava gori od navale misli i ne mogu da spavam.
chunk_0076	2,012,002	2,029,246	17,244	17.244	Eh, da sam mlad. Ivan Ivanič prošeta uzbuđen u iz ugla u ugao i ponovi: Da sam mlad. Odjednom priđe Aljohinu i poče da mu steže čas jednu, čas drugu ruku. Pavle Konstantinoviču, izusti molećivim glasom. Ne smirujte se.
chunk_0077	2,029,922	2,056,382	26,460	26.46	Ne dozvolite da se uspavate. Dok ste mladi, jaki, čili, neumorno činite dobro. Sreće nema i ne treba da je bude. A ako život ima smisla i svrhe, onda taj smisao i svrha nikako nije u našoj sreći, već u nečem razumnijem i većem. Činite dobro. I sve ovo Ivan Ivanič izgovori sa tužnim, molećivim osmehom, kao da moli za sebe lično.
chunk_0078	2,057,154	2,079,166	22,012	22.012	Posle su sva trojica sedeli u foteljama, na različitim krajevima gostinske sobe i ćutali. Ni Burkin, ni Aljohin nisu bili zadovoljni pričom Ivana Ivaniča. Dok su iz zlatnih ramova gledali generali i dame, koji u polutami izgledahu kao živi, bilo je dosadno slušati priču o jadnom činovniku koji je jeo ogrozd.
chunk_0079	2,080,226	2,107,934	27,708	27.708	Želeli su nekako da pričaju i slušaju o sjajnim ljudima, o ženama. I to što su sedeli u gostinskoj sobi, gde je sve i luster u navlaci i fotelje i tepisi pod nogama, govorilo da su ovde nekada hodali, sedeli, pili čaj ti isti ljudi koji sada gledaju iz ramova i to što je tuda bešumno prolazila Pelagija, sve je to bilo lepše od bilo kakve priče. Aljohinu se mnogo spavalo.
chunk_0080	2,108,706	2,137,342	28,636	28.636	Zbog posla je ustajao još pre četiri i sad su mu se kapci lepili preko očiju. Ali se bojao da gosti bez njega ne počnu da pričaju nešto zanimljivo, pa nije odlazio. Da li je ono što je upravo ispričao Ivan Ivanič bilo pametno ili tačno, on nije shvatao. Gosti nisu pričali o prekrupi, niti o senu, niti o katranu, već o nečem što nije imalo neposrednu vezu sa njegovim životom, pa mu je bilo drago i želeo je da nastave.
chunk_0081	2,138,338	2,167,070	28,732	28.732	Vreme je za spavanje, reče Burkin ustajući. Dozvolite mi da vam poželim laku noć. Aljohin se pozdravi i ode u prizemlje, a gosti ostadoše gore. Njih dvojicu su dobili veliku sobu sa dva stara drvena kreveta, ukrašena duborezom, sa raspećem od slonove kosti u uglu. Njihove postelje, široke i prohladne, prijatno mirisahu na čistu posteljinu koju je prostrla lepa Pelagija. Ivan Ivanič se ćutke svuče i leže.
chunk_0082	2,168,098	2,187,774	19,676	19.676	Gospode, oprosti nama grešnima. reče i pokri se preko glave. Od njegove lule koja je ostala na stolu, dopirao je jak miris izgorelog duvana. I Burkin dugo ne zaspa, nikako ne mogavši da shvati otkud taj težak zadah. Kiša je kucala u prozore cele noći.
chunk_0083	2,198,402	2,226,238	27,836	27.836	dobi. Sutradan smo za doručak dobili veoma ukusne piroške, rakove i ovčije kotlete. I dok smo jeli, dolazio je gore kuvar da pita šta gosti žele za ručak. Bio je to čovek srednjeg rasta, podnadula lica, sitnih očiju, izbrijan, a brkovi mu činilo se nisu bili obrijani već počupani. Aljohin nam ispriča da je u tog kuvara zaljubljena lepa Pelagija.
chunk_0084	2,227,042	2,251,422	24,380	24.38	Pošto je pijanica i ima nezgodnu narav, ona nije htela da se za njega udaje, nego je prihvatila da živi onako. On je pak bio veoma pobožan i verski nazori mu nisu dozvoljavali da živi onako. Tražio je od nje da pođe za njega, drugačije nije hteo. Grdio je kad bi se napio, čak ju je i tukao. Kad je bio pijan, ona se skrivala gore i glasno plakala.
chunk_0085	2,251,906	2,277,694	25,788	25.788	A Ljohini posluga tada nisu napuštali kuću da bi je u slučaju potrebe branili. Povede se razgovor o ljubavi. Kako se ljubav rađa, reče Aljohin. Zašto Pelagija nije zavolela nekog drugog koji više odgovara njenim duševnim i spoljašnjim osobinama, nego baš Nikanora, tu njušku. Ovde kod nas ga svi zovu njuška. Sve je to neznano i sve se to može tumačiti po volji.
chunk_0086	2,278,562	2,305,246	26,684	26.684	Do sad je o ljubavi izrečena samo jedna neosporna istina. Upravo to da ona tajna velika jeste. Sve ostalo što je o ljubavi napisano i rečeno ne rešava, već samo postavlja pitanja koja nisu dobijala odgovore. Ono objašnjenje koje se kako izgleda može primeniti na jedan slučaj, već za desetinu drugih ne vredi. I najbolje je po meni objašnjavati svaki slučaj zasebno, bez uopštavanja.
chunk_0087	2,305,922	2,332,158	26,236	26.236	Treba, kako govore doktori, svaki pojedinačan slučaj individualizovati. Apsolutno tačno, složi se Burkin. Mi, pristojni Rusi, osećamo posebnu naklonost prema pitanjima koja nemaju odgovora. Ljubav se obično poetizuje, ukrašava ružama, slavujima, a mi Rusi svoju ljubav kitimo tim kobnim pitanjima, birajući među njima najnezanimljivija.
chunk_0088	2,332,834	2,361,246	28,412	28.412	U Moskvi, dok sam još bio student, imao sam životnu saputnicu. Ljupku damu koja je uvek, kad bih je držao u naručju, razmišljala o tome koliko ću joj davati mesečno i pošto je funta govedine. Tako i mi, kad volimo, ne prestajemo da se pitamo. Je li to pošteno ili nije pošteno, pametno ili glupo, kuda nas ta ljubav vodi i tako dalje. Da li je to dobro ili nije, ne znam. Ali da smeta, da ne zadovoljava, da nervira,
chunk_0089	2,361,762	2,389,438	27,676	27.676	To znam. Činilo se da hoće nešto da nam ispriča. Ljudi koji žive usamljeno uvek imaju na duši po nešto što bi sa zadovoljstvom ispričali. U gradu samci namerno odlaze u javno kupatilo i u restoran samo zato da bi s nekim porazgovarali. I ponekad posluzi u kupatilu ili kelnerima pričaju vrlo zanimljive priče. Dok na selu dušu obično rasterećuju pred svojim gostima. Sada se kroz prozore videlo samo sivo nebo i pokislo drveće.
chunk_0090	2,390,114	2,410,206	20,092	20.092	Po takvom vremenu se nije imalo kud i nije se moglo ništa drugo osim da se priča i da se sluša. Ja u Sofijenu živim i bavim se imanjem već odavno, počeo je Joakim. Još od vremena kada sam završio univerzitet. Po vaspitanju sam neradnik, po sklonostima kabinetski čovek.
chunk_0091	2,410,690	2,439,038	28,348	28.348	Ali imanje, kad sam ovamo došao, bilo u velikom dugu. A pošto se moj otac delimično zadužio, osim toga što je mnogo trošio i zbog mog školovanja, odlučio sam da ne odlazim odavde dok taj dug ne vratim. Rešio sam i počeo sam ovde da radim. Ne bez izvesnog gađenja. Ovdašnja zemlja daje malo i da imanje ne bi stvaralo gubitke, mora se koristiti rad kmetova ili nadničara, što je skoro jedno isto, ili pak da ga obrađuješ sa porodicom sam.
chunk_0092	2,439,586	2,466,238	26,652	26.652	Tu nema sredine. Ali ja tada nisam ulazio u te finese. Nisam ostavljao na miru ni jedan komadić zemlje. Sve seljake i seljanke iz okolnih sela saterao sam ovamo, tako da je ovde na sve strane ključalo od rada. I sam sam orao, sejao, kosio i pritom se dosađivao i gadljivo se mrštio, poput seoske mačke koja od gladi jede krastavce u bašti. Svo telo me je bolelo. Na nogama sam spavao.
chunk_0093	2,467,010	2,494,142	27,132	27.132	U prvo vreme mi se činilo da takav radnički život mogu da pomirim sa svojim kulturnim navikama. Za to je, mislio sam, potrebno samo da sačuvam u životu poznat spoljašnji red. Uselio sam se ovde gore u gostinski deo i zaveo sam da me posle doručka i ručka služe kafom i likerom, a u krevetu pred spavanje, uveče sam čitao Evropski vesnik. Ali dođe jednom naš sveštenik, otac Ivan, i o jednom dolasku popi mi sav liker.
chunk_0094	2,494,818	2,520,094	25,276	25.276	I Evropski vesnik takođe ode za Popove kćeri, pošto ja preko leta, a naročito u vreme kosidbe, nisam uspevao ni do svoje postelje da dođem. Zaspao bih na sankama u šupi ili negde u šumskoj stražari. Kakvo čitanje. Polako polako preselih se dole, počeh da ručavam u kuhinji za poslugu i od nekadašnji raskoši ostade mi samo sva ova posluga koja je služila još kod mog oca i koju mi je žao bilo da otpustim.
chunk_0095	2,521,058	2,548,606	27,548	27.548	Već prvih godina u gradu me izabraše za počasnog mirovnog sudiju. Povremeno sam morao da odlazim u grad i da učestvujem na sednicama skupštine i okružnog suda i to me je zabavljalo. Kad poživiš ovde dva, tri meseca neprekidno, naročito zimi, onda najzad počneš da čezneš za crnim redengotom. A u okružnom sudu bilo je i redengota i mundira i frakova, sve pravnici, ljudi sa opštim obrazovanjem. Imalo je s kim da se porazgovara.
chunk_0096	2,549,122	2,577,342	28,220	28.22	Posle spavanja u sankama, posle kuhinje za poslugu, sedeti u fotelji, u čistom vešu, u plitkim cipelama, s lančićem preko grudi, to je takva raskoš. A u gradu su me lepo primili. Ja sam rado pravio poznanstva. A od svih poznanstava najvažnije i iskreno govoreći najprijatnije mi je bilo poznanstvo sa Luganovičem, drugim predsednika okružnog suda. Njega znate obojica. Veoma simpatična ličnost.
chunk_0097	2,577,954	2,589,822	11,868	11.868	To je počelo odmah posle suđenja pali kućama. Sudska rasprava je trajala dva dana, umorili smo se. Luganović me pogleda i reče: Znate šta? Hajdemo kod mene na ručak.
chunk_0098	2,590,434	2,614,686	24,252	24.252	Bilo je to neočekivano, pošto sam se sa Luganovičem malo znao, samo zvanično. I kod njega nikada nisam odlazio. Svratik samo na kratko u svoju hotelsku sobu da se presvučem pa pođoh na ručak. Tu sam dobio priliku da se upoznam sa Anom Aleksevnom Luganovičevom ženom. Ona tada beše još veoma mlada. Nije joj bilo više od 22, a pola godine pre toga rodila je prvo dete.
chunk_0099	2,615,202	2,624,958	9,756	9.756	Desilo se to odavno. I sada bih teško mogao da kažem šta je baš u njoj bilo tako neobično što mi se toliko dopalo. Ali onda mi je bilo sve nepobitno jasno.
chunk_0100	2,625,442	2,645,694	20,252	20.252	Video sam ženu mladu, lepu, dobru, obrazovanu, zanosnu, ženu kakvu ranije nikada nisam sretao. I odmah sam u njoj osetio biće blisko, već poznato, kao da sam to lice, te predusretljive, pametne oči, video već nekad u detinjstvu, u albumu koji je stajao na komodi moje majke.

chunk_0000

18,434

44,190

25,756

25.756

šala. Vedro zimsko podne. Stegao mraz, ciča zima, a Nađinki koja me drži pod ruku, po kovrđama na slepočnicama i na maljama iznad gornje usne hvata se srebrnasto inje. Stojimo na visokom brdu. Od naših nogu sve do podnožja protegla se strma padina u kojoj se ogleda sunce kao u ogledalu.

chunk_0001

44,994

57,438

12,444

12.444

kraj nas male sanke, obložene svetlocrvenom čojom. Da se spustimo nadežda Petrovna, molim je ja. Samo jednom. Garantujem vam da ćemo ostati zdravi i čitavi.

chunk_0002

58,050

80,766

22,716

22.716

Ali Nađenka se plaši. Sav taj prostor od njenih malenih kaljača do kraja ledenog brda izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Oduzme se i izgubi dah od pogleda na dole, kad joj samo predložim da sedne na sanki. A šta će se tek desiti ako reskira da se niz tu provaliju i sjurimo? Umreće, pomeriće pameću.

chunk_0003

81,410

106,462

25,052

25.052

Molim vas, kažem joj. Ne bojte se. Shvatite, to je samo malodušnost, kukavičluk. Nađenka na kraju popušta. I na licu joj se vidi, popušta uverena da rizikuje život. Bledu, ustreptalu, nameštam je u sanki. Obujmljujem je rukom i zajedno se strovaljujemo u bezdan. Sanki lete kao metak.

chunk_0004

107,042

131,998

24,956

24.956

Vazduh koji raseca udara u lice. Urla, zviždi u ušima, kida. Bolno nas ljutito štipa, hteo bi da nam poskida glave s ramena. Od udara vetra ne možemo ni disati. Čini se da nas je sam đavo zgrabio šapama i uz urlik vuče nas u pakao. Svi predmeti koji nas okružuju stapaju se u jednu dugačku, munjevitu leteću prugu.

chunk_0005

132,514

159,038

26,524

26.524

Samo još koji trenutak i mi ćemo po svoj prilici izginuti. Nađa, ja vas volim, rekoh poluglasno. Sanke počinju da idu sve sporije, urlik vetra i fijuk sanica nije više tako strašan. Vraća nam se dah i najzad smo dole. Nađenka ni živa ni mrtva. Prebledela, jedva diše. Pomažem joj da ustane.

chunk_0006

159,842

186,846

27,004

27.004

Ja se tu više ne spuštam ni za živu glavu, reče, gledajući me široko otvorenim, užasnutim očima. Ni za živu glavu, umalo da umrem. Ali ubrzo se povrati i poče već upitno da mi se zagleda u oči. Jesam li one četiri reči izgovorio ja ili su joj se u huku vihora one samo pričinile? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo posmatram svoju rukavicu.

chunk_0007

187,522

210,974

23,452

23.452

Nađe me, uze pod ruku i dugo smo šetali pod brdom. Zagonetka joj očito nije davala mira. Jesu li one reči kazane ili nisu? Jesu li ili nisu? Jesu li ili nisu? To je pitanje sujete, časti, života, sreće. Veoma važno pitanje. Najvažnije pitanje na svetu.

chunk_0008

211,970

240,350

28,380

28.38

Naiđenka me nervozno, tužno, prodornim pogledom zagleda. Na sva pitanja odgovara smušeno i čeka da počnem. O, kakva igra raspinje to njeno simpatično lice. Kakva igra. Vidim kako se bori sa sobom. Htela bi nešto da kaže, nešto da upita, ali ne nalazi za to reči. Ustručava se, muči je radost. Znate šta, reče mi ne gledajući u mene. Šta, odvratim ja.

chunk_0009

241,346

263,998

22,652

22.652

Hajdemo ponovo da se spustimo. Opet smo se stepenicama na brdu. Opet bledu i uzdrhtalu Nađenku smeštam na sankee. Opet letim u strašnu provaliju. Opet urla vetar i fijuču saonice i ja opet u najvećem huku vožnje poluglasno izgovaram: Nađa, ja vas volim.

chunk_0010

265,122

291,390

26,268

26.268

Kad se sanke zaustave, Majčinka baca pogled na brdo niz koje smo upravo sleteli. Zatim dugo zagleda u moje lice, pažljivo sluša moj glas, ravnodušan i spokojan, i iz cele njene pojave, čak i iz mufa i kapuljače, izbija strašna nedoumica. I na licu joj piše: Šta je sad ovo? Ko te reči izgovara? On ili mi se to samo pričinilo?

chunk_0011

292,418

313,438

21,020

21.02

Ta neizvesnost ju je nespokojava. Izvodi je iz takta. Jedna devojka ne odgovara na moja pitanja. Mršti se samo što ne zaplače. Možda je vreme da idemo kući, pitam je ja. A meni, meni se ovo sankanje sviđa, reče mi ona crveneći. Možemo li da se ispustimo još jedanput?

chunk_0012

314,338

342,142

27,804

27.804

Sviđa joj se sankanje, a dok seda na sanke svaje kao i prvi i drugi put, bleda, jedva diše i sva drhti. Spuštamo se po treći put i vidim da me gleda u lice, prati kretanje mojih usana. Ali ja stavim na usta maramicu, nakašljem se i kad smo bili na sredini spusta, uspem da izgovorim: Nađa, ja vas volim. I zagonetka ostade zagonetka.

chunk_0013

342,786

372,158

29,372

29.372

Nađem ga ćuti, razmišlja. Pratim je sa sankanja do kuće, a ona se trudi da što laganije idemo, usporava hod i sve čeka hoću li da joj kažem one reči. Vidim kako joj duša pati, kako se napreže da ne kaže. Nije moguće da ih je izgovorio vetar. I ja ne prihvatam da je to bio vetar. Sutradan ujutru stiže mi cedulja. Ako danas krenete na sankanje, svratite po mene. Mne.

chunk_0014

372,866

392,990

20,124

20.124

I od tog dana Nađenka i ja na sankanje počesmo da idemo svakodnevno. I svaki put dok bismo se spuštali, poluglasno sam izgovarao one iste reči: Nađa, ja vas volim. Nađenka je na tu rečenicu brzo navikla, kao na vino ili na morfijum. Bez nje nije mogla da živi.

chunk_0015

393,666

421,118

27,452

27.452

Tačno je da je let niz brdo za nju i dalje bio strašan. Ali su strah i opasnost sada davali čar rečima o ljubavi, rečima koje su za nju i dalje bile zagonetka i raspinjale su joj dušu. Pod sumnjom su stalno bila ista dvojica. Ja i vetar. Koji od nas će da joj izjavi ljubav ona nije znala. Ali njoj je to izgleda već bilo svejedno. Svejedno je iz koje će posude da pije.

chunk_0016

421,730

448,894

27,164

27.164

Važno je samo da se napije. Jednom prilikom u podne odem na sankanje sam. Pomešan s gomilom spazih kako Nađa dođe sama i kako gleda jesam li ja tu. Onda bojažljivo pođe uz stepenice. Biće joj strašno da se spusti sama, i te kako strašno. Bleda je kao sneg, trese se, ide kao na gubilište. Ali ide. Ide ne osvrćući se, odlučno.

chunk_0017

449,474

477,054

27,580

27.58

Očito je da je rešila najzad da isproba. Hoće li čuti one čudesno slatke reči i kada nema mene? Vidim kako bleda, usta otvorenih od užasa seda na sanke. Zatvara oči i oprostivši se od ovozemaljskog života kreće. Zzzzzzzzz. Čuju se saonice. Čuje li Nađenka one reči? Ne znam. Vidim samo kako ustade sa sanki sva iznemogla i slaba.

chunk_0018

477,698

505,374

27,676

27.676

I video joj se na licu da ni sama ne zna da li je nešto čula ili nije. Strah joj je, dok je jurila dole, paralisao sposobnost da čuje, da razabire zvuke, da razume. A onda stiže prolećni mesec mart. Sunce postade nežnije. Naše ledeno brdo poče da tamni, izgubi sjaj i najzad okopni. Gotovo je sa sankanjem. Jadna Nađinka one reči više nema gde da čuje.

chunk_0019

505,986

533,246

27,260

27.26

A i ko bi ih izgovarao kad se vetar stišao? A ja se spremam u Peterburg. Na dugo, možda i zauvek. Negde pred odlazak, dan dva pre nego što ću otići, sedeo sam u parčiću. A taj parčić je od Nađinkeninog dvorišta odvajala samo visoka ograda sa šiljcima na vrhu. Još je prilično hladno. Pod đubretom oko stabala još uvek ima snega. Drveće nije oživelo, ali već miriše na proleće.

chunk_0021

563,234

591,070

27,836

27.836

Jedna devojka ispruži obe ruke, kao da moli taj vetar da joj još jednom donese one reči. I ja, sačekavši da ponovo dune, poluglasno izgovorih: Nađa, ja vas volim! Bože dragi, šta bi s Nađenkom? Ona kliknu, široko se osmehnu i lice joj se ozari. Pruža ruke prema vetru, radosna, srećna, tako lepa.

chunk_0022

592,066

617,374

25,308

25.308

A ja sam otišao da se pakujem. Bilo je to davno. Sada je Nađenka već udata. Dali su joj ili je sama pošla, to nije više ni važno, za sekretara plemićkog starateljskog udruženja. Sa njim ima već troje dece. Ali ono kako smo nekad zajedno išli na sankanje i kako su s vetrom dopirale do nje reči: Nađenka, ja vas volim. Nije zaboravila.

chunk_0023

618,146

644,542

26,396

26.396

Toju je sada najsvetija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu. A meni, kad sam evo postao stariji, više nije jasno zašto sam te reči izgovarao i zašto sam se šalio. Ogroz.

chunk_0024

647,234

671,102

23,868

23.868

Još od ranog jutra nebo su obložili kišni oblaci. Bilo je tiho, nema omorine i težine, uobičajene za sive oblačne dane. Kada sa neba već odavno vise oblaci, očekuješ kišu, a nje nema. Veterinar Ivan Ivanić i profesor gimnazije Burkin behu već umorni od pešačenja i polje im se činilo beskrajnim.

chunk_0025

671,938

676,766

4,828

4.828

Daleko napred nazirala su se krila vetrenjače, sela Mironosickog.

chunk_0026

677,250

703,870

26,620

26.62

S desna se protezao, a onda iza sela nestaje olanc brda. I obojica su znali da je to obala reke, da su tamo livade, zelene vrbe, salaši i da ako se stane na neko od onih brda, otuda će se opet videti isto tako ogromno polje, telegrafski stubovi i voz koji izdaleka liči na gusenicu u pokretu, a ako je vedro, otuda se može videti i grad.

chunk_0027

704,546

730,398

25,852

25.852

Sada po ovom mirnom vremenu, kad sva priroda izgleda krotko i zamišljeno, Ivan Ivanič i Burkin behu ispunjeni ljubavlju prema tom polju i obojica razmišljahu o tome kako je velika i prelepa ova zemlja. Prošli put kad smo bili u šupi staroste Prokofija, reče Burkin, nameravali ste da mi pričate neku priču. Da, hteo sam da vam pričam o svome bratu.

chunk_0028

731,330

760,126

28,796

28.796

Ivan Ivanič ispusti dug uzdah i zapali lulu, spreman da počne priču. Ali baš tada osu kiša. Nakon jedno pet minuta, bila je to već jaka kiša, ona dugotrajna za koju se nikada ne zna kada će prestati. Ivan Ivanič i Burkin zastadoše u nedoumici. Psi su već mokri stajali podavijenih repova i umiljato gledali u njih. Trebalo bi da se negde sklonimo, reče Burkin. Hajdemo do Aljohina, tu je blizu.

chunk_0029

760,866

788,990

28,124

28.124

Hajdemo. Skrenuvši pođoše preko pokošenog polja. Čas pravo, čas udesno, dok ne izađoše na put. Ubrzo se ukazaše jablonovi, park, zatim crveni krovovi ambara. Zasija reka i pogled se otvori prema zavijutku reke sa vodenicom i belim kupatilom. Bilo je to Sofijino, gde živi Aljohin. Vodenica je radila, nadejačavajući šum kiše. Ustava na jazu je podrhtavala.

chunk_0030

789,634

816,958

27,324

27.324

Kraj kola su stajali mokri konji opuštenih glava, a okolo prolažahu ljudi ogrnuti džakovima. Sve je bilo vlažno, blatnjavo, neprijatno, a izgled zavijutka reke hladan i ljutit. Ivan Ivanič i Burkin su već počeli da osećaju vlagu, nečistoću i nelagodnost po celom telu. Noge su im otežale u blatu, pa kad se, pošto su prošli pored ustave, uputiše prema gospodskim ambarima, ćutahu.

chunk_0031

817,474

837,502

20,028

20.028

Kao da su jedan na drugog bili ljuti. U jednom ambaru čuo se trijer. Vrata behu otvorena i otuda je navirala prašina. Na pragu je stajao sama Ljohin. Čovek od 40-ak godina, visok, punačak, sa dugom kosom, nalik pre na profesora ili umetnika nego na spahiju.

chunk_0032

838,274

867,294

29,020

29.02

Imao je na sebi belu, odavno neopranu košulju, opasan u pojasom od kanapa. A umesto pantalona, dugačke gaće i čizme, takođe ulepljene blatom i slamom. Nos i oči behu mu crni od prašine. Prepoznao je Ivana Ivaniča i Burkinana i kako se videlo, mnogo im se obradovao. Izvolite gospodo u kuću, reče smešeći se. Evo mene, odmah ću ja. Kuća je bila velika, na sprat.

chunk_0033

867,970

896,766

28,796

28.796

A Ljohin je živeo dole, u zasvođenim sobama sa malim prozorima, gde su nekada stanovali upravnici imanja. Tu je sve bilo jednostavno. Mirisalo je na ražani hleb, na jeftinu votku i amove. A gore, u primaćim sobama, retko je boravio. Samo kad bi mu došli gosti. Ivana Ivaniča i Burkinja u kući dočeka sobarica. Mlada žena. Toliko lepa da obojica zastadoše i zagledaše se.

chunk_0034

897,794

924,222

26,428

26.428

Ne možete da zamislite koliko mi je drago što vas vidim, gospodo, govorio je Aljohin, ulazeći za njima u trem. Nisam se nadao. Pelagija, obrati se sobarici. Dajte gostima nešto da se presvuku. A uzgred ću i ja da se operem. Čini mi se da se nisam kupao još od proleća. Ako nemate ništa protiv, gospodo, možemo u kupatilo. A dotle će ovde da pospreme.

chunk_0035

925,154

952,030

26,876

26.876

Lepa Pelagija, tako krhka i meka izgleda, donese peškire i sapun. Jeljohin s gostima ode u kupatilo. Da, odavno se nisam kupao, pričao je dok se svlačio. Kupatilo mi je, kao što vidite, lepo. Još otac ga je napravio. Ali ja sve nekako nemam vremena za kupanje. On sede na stepenik, nasapuna kosu i vrat i voda oko njega postade smeđa.

chunk_0036

952,738

982,046

29,308

29.308

Da, odista, izusti Ivan Ivanič, upadljivo gledajući u njegovu glavu. Odavno se nisam kupao, reče Aljohin zbunjeno. Još jednom se nasapuna i voda oko njega postade tamno plava, kao mastilo. Ivan Ivanič izađe iz kupatila, skoči uz pljesak u reku i poče da pliva po kiši, snažno zamahujući rukama, tako da su se od njega širili talasi, a na talasima se ljuljuškali beli lotusi.

chunk_0037

982,754

1,008,638

25,884

25.884

On dopliva do same sredine rukavca, pa gnjurnu. Malo kasnije se pojavi na drugom mestu i otpliva dalje. I stalno je tako gnjurao, pokušavajući da pronađe dno. O Bože moj, ponavljao je uživajući. O Bože moj. Otpliva zatim do vodenice, nešto popriča sa seljacima, pa okrete nazad i na sredini reke leže, okrenuvši lice prema kiši.

chunk_0038

1,009,922

1,029,150

19,228

19.228

Burkin i Aljohin su se već obukli i spremahu se da odu, a on još pliva i gnjura. O Bože moj, o Gospode spasi nas. Dosta je bilo, doviknu mu Burkin. Vratiše se u kuću. I tek kad u velikoj gostinskoj sobi na spratu zapališe lampu,

chunk_0039

1,029,730

1,059,134

29,404

29.404

I kad se Burkin Ivan Ivanič, u svilenim ogrtačima i u toplim papučama, smestiše u fotelje, dok je sama Ljohin, okupan, očešljan, u novom mundiru, šetkao sobom, primetno zadovoljan, uživajući u toploti, čistoći, suvoj odeći i lakoj obući, i kada je lepa Pelagija, bešumno idući preko tepiha, uz meki osmeh donela na poslužavniku čaj sa slatkim, Ivan Ivanič tek onda poče svoju priču.

chunk_0040

1,059,874

1,088,830

28,956

28.956

Izgledalo je kao da ga ne slušaju samo Burkin i Aljohin, nego i sve one stare i mlade dame i vojna lica koja spokojno gledaju iza zlatnih ramova. Ima nas dva brata, počeo on. Ja, Ivan Ivanič i drugi Nikolaj Ivanič. Jedno dve godine mlađi od mene. Ja sam krenuo na nauke, postao sam veterinar, a Nikolaj je još od 19. službovao u državnom nadleštvu.

chunk_0041

1,089,570

1,109,342

19,772

19.772

Naš otac, Džimša Himalajski, pripadao je vojničkom staležu. Ali pošto je zaslužio oficirski čin, ostavio nam je malo imanje i nasledno plemićko zvanje. Posle očeve smrti, imanje nam uzeše za naplatu dugova, ali bilo kako bilo, mi smo detinjstvo proveli u selu na slobodi.

chunk_0042

1,110,210

1,138,046

27,836

27.836

I danju i noću smo, isto kao i sva seljačka deca, bili u polju, u šumi, čuvali konje, gulili sa stabala liku, lovili ribu i radili ostale slične stvari. Sami već znate, ko je makar jednom u životu ulovio grgeča ili u jesen video drozdove kako za vedrih prohladnih dana u jatima proleću iznad sela i odlaze na jug, taj više nije stanovnik grada i do kraja života će ga otuda vući u slobodu.

chunk_0043

1,138,978

1,165,022

26,044

26.044

Moj brat je u državnom nadleštvu tugovao. Prolazile su godine, on je stalno sedeo na istom mestu, pisao stalno iste papire i stalno mislio na isto. Kako da se domogne sela. I ta čežnja se u njemu postepeno izlila u konkretnu želju. U san da kupi mali salaš negde na obali reke ili jezera. On je bio dobar čovek. Ja sam ga voleo.

chunk_0044

1,165,762

1,194,494

28,732

28.732

Ali ga u toj želji da se za sav svoj život zatvori na sopstvenom salašu, nikada ga nisam podržao. Obično se kaže da su čoveku potrebna samo tri aršina zemlje. No tri aršina su potrebna za leš, a ne za čoveka. Kod nas se sada takođe govori da je dobro što našu inteligenciju privlače zemlja i salaši. Ali ti salaši su takođe tri aršina zemlje. Napuštati grad, borbu, životnu vrevu,

chunk_0045

1,195,170

1,220,574

25,404

25.404

Odlaziti, iskrivati se na imanju. To nije život. To je egoizam, lenjost. To je svojevrsno monaštvo, ali monaštvo bez podvižništva. Čoveku nisu potrebna tri aršina zemlje, niti salaš, nego cela zemaljska kugla, sva priroda, da bi na tom prostoru mogao da ispolji sve svoje osobine i osobenost sopstvenog slobodnog duha.

chunk_0046

1,221,634

1,248,670

27,036

27.036

Brat moj Nikolaj je, sedeći u svojoj kancelariji, sanjao o tome kako će jesti svoj sopstveni šči, čiji će prijatan miris ispunjavati celo dvorište. Kako će jesti na zelenoj travi, spavati na suncu, satima sedeti na klupi pred kapijom i gledati u polje i šumu. Knjige o poljoprivredi i razne savete iz kalendara čitao je sa najvećom radošću. To mu je bila najdraža duhovna hrana.

chunk_0047

1,249,442

1,276,958

27,516

27.516

Voleo je onda da čita i novine, ali u njima je čitao samo oglase o prodaji toliko i toliko desetina obradive zemlje i livada sa salašem, sa rekom, parkom, vodenicom, sa protočnim veštačkim jezercima. Po njegovoj glavi su se motale staze u parku, cveće, voćke, kućice za ptice, ribe u jezerima i znate, razne tome slične stvari. Te slike iz mašte su bile različite, prema oglasima na koje je nailazio.

chunk_0048

1,277,570

1,305,630

28,060

28.06

Ali u svakoj od njih obavezno se pojavljivao ogrozd. On nije mogao da zamisli ni jedno imanje, nijedan poetičan kutak u kome ne bi bilo ogrozda. Seoski život ima svojih čari, često bi govorio. Sediš na balkonu, pijuckaš čaj, a po jezeru plivaju patke, sve tako lepo miriše i raste ogrozd. Crtao je plan svog imanja i svaki put bi se na planu našlo isto.

chunk_0049

1,306,402

1,333,886

27,484

27.484

Gospodski dom, zgrada za radnike i poslugu, bašta i ogrost. Živeo je škrto, zakidao sebi na jelu, zakidao na piću. Oblačio se sačuvaj Bože kao prosjak i neprekidno skupljao novac i stavljao ga u banku. Postao je užasno pohlepan. Bilo mi je žao da ga takvog gledam, pa sam mu i ja ponešto davao, slao sam mu o praznicima, ali on je i to stavljao na stranu.

chunk_0050

1,334,786

1,363,582

28,796

28.796

Kad čoveka opsedne ideja, tu se ne može ništa. Prolazili su godine, on je premešten u drugu, u Berniju, prevalio je već 40-tu, ali je i dalje čitao oglase u novinama i štedeo. Onda čujem da se oženio. Opet sa istim ciljem, da kupi salaš sa ogrozdom. Oženio se starom, ružnom udovicom, bez ikakve ljubavi. Oženio se s njom samo zato što je imala para. I sa njom je živeo oskudno.

chunk_0051

1,364,130

1,392,798

28,668

28.668

Držao je polugladnu, a njen novac je stavio u banku na svoje ime. Ona je ranije bila udata za upravnika pošte i kod njega je navikla na kolače i na liker, a kod drugog muža ostala je željna i crnoga hleba. Od takvog života počela je da vene i posle jedno tri godine otišla Bogu na istinu. A moj brat razume se ni u jednom trenutku ne pomisli da je on kriv za njenu smrt. Novac, kao votka, čoveka učini nastranim.

chunk_0052

1,393,634

1,420,286

26,652

26.652

Kod nas u gradu bio je na samrti trgovac. Pre no što će da umre, on naredi da mu donesu tacnu meda i s medom pojede sav svoj novac i lozove kako njegovo bogatstvo ne bi pripalo nikom drugom. Jednom kada sam na železničkoj stanici pregledao stoku za transport, neki trgovac stokom pade pod lokomotivu koja mu odseče nogu. Mi ga nosimo u ambulantu, krv mu lije strašno.

chunk_0053

1,421,026

1,448,446

27,420

27.42

A on stalno moli da mu nađemo nogu. I užasno je zabrinut. U čizmici odsečene noge ima 20 rubalja, da mu ne propadnu. To vam je već iz druge opere, reče Burkin. Posle ženine smrti, nastavi Ivan Ivanič, pošto se nakratko zamisli, moj brat poče da merka za sebe imanje. Razume se, biraj makar i pet godina, opet ćeš na kraju krajeva da pogrešiš i nećeš kupiti ono o čemu si sanjao.

chunk_0054

1,449,250

1,477,278

28,028

28.028

Brat Nikolaj preko posrednika kupi 112 desetina zemlje sa gospodskom kućom, sa kućom za radnike i poslugu, sa parkom, ali kraj nje nije bilo ni voćnjaka, ni ogrozda, ni jezera s patkama. Imao je reku, ali je voda u njoj bila kafene boje, jer se s jedne strane imanja nalazila ciglana, a s druge fabrika za preradu kostiju. No, moj Nikolaj Ivanič se nije mnogo žalostio.

chunk_0055

1,477,890

1,505,790

27,900

27.9

Naručio je 20 žbunova ogrozda, zasadio ih i počeo da živi kao spahija. Prošle godine odoh da ga obiđem. Da odem, velim, da vidim šta je i kako je tamo. U pismima brat je svoje imanje nazivao upravo ovako: Čumbaroklova pustara, Himalajsko takođe. Stignem u Himalajsko takođe iza podneva. Beše vrućina. Svuda kanali, ograde, plotovi,

chunk_0056

1,506,274

1,535,454

29,180

29.18

Redovi zasađenih jela. Ne znaš kako da prođeš do dvorišta, gde da ostaviš konja. Kad pođem prema kući, dočeka me riđi pas, debeo, liči na svinju. Hteo bi da laje, ali mrzi ga. Iz kujne izađe kuvarica, kologuza, debela, isto liči na svinju i kaže da se gospodar odmara posle ručka. Ja uđem kod brata, on sedi u postelji, kolena mu pokrivena jorganom. Ostario, ugojio se, podbuo.

chunk_0057

1,536,162

1,565,502

29,340

29.34

Obrazi, nos i usne istežu mu se napred. Samo što ne grokne u onaj jorgan. Zagrli smo se i pusti smo suze od radosti i od tužne pomisli da smo nekada bili mladi, a sada smo obojica sedi i primako nam se kraj. On se obuče i povede me da mi pokaže svoje imanje. Pa kako živiš, upita ga ja. Nije loše, hvala Bogu živim dobro. To više nije bio nekadašnji bojažljivi jadni činovničić, nego pravi spahija, gospodar.

chunk_0058

1,566,338

1,590,526

24,188

24.188

Pustio korene već tu, navikao, zavoleo, jeo mnogo, kupao se u kupatilu, debljao. Već se parničio sa drugima i sa obema fabrikama i strašno se ljutio kad ga seljaci ne oslove sa vaše visokoblagorodstvo. I odušio svojoj vodio računa kako treba, gospodski. Dobra dela nije činio tiho, već dostojanstveno. A koja dobra dela?

chunk_0059

1,591,330

1,619,550

28,220

28.22

Lečio je seljake od svih bolesti sodom bikarbonom i ricinusom. A na svoj imendan u centru sela je služio blagodarenje i posle toga bi častio sa pola vedrice pića. Računao je da tako treba. Ah, te užasne vedrice. Danas spahija zbog poljske štete seljaka tera na sud, a sutradan će o prazniku da iznese pola vedrice pića i da ga časti, i seljaci piju i kliču ura i pijani klanjaju mu se do zemlje.

chunk_0060

1,620,514

1,648,446

27,932

27.932

Promena života na bolje, sitost i nerad kod Rusa stvara oholost. Ono najdrskiju. Nikola Ivanič, koji se nekada u državnom nadleštvu bojao da čak samo u sebi ima sopstveno mišljenje, sada je govorio sve istinu za istinom i to takvim tonom kao da je ministar. Obrazovanje neophodno, ali za obrazovanje naroda još nije vreme. Telesna kazna je u principu štetna, ali u nekim slučajevima korisna i nezamenljiva.

chunk_0061

1,649,250

1,667,870

18,620

18.62

Ja poznajem narod i umem s njim da postupam, govorio je. Mene narod voli. Dovoljno je samo prstom da maknem i narod će za mene da učini sve što poželim. I sve je to, imajte u vidu, bilo izrečeno uz uman, dobrodušan osmeh. On je dvadesetak puta ponovio: Mi plemići.

chunk_0062

1,668,482

1,697,054

28,572

28.572

Očito više se nije sećao da je naš deda bio seljak, a otac vojnik. Čak i naše prezime, Čimša Himalajski, koje je zapravo nesuvislo, njemu je sada izgledalo zvučno, gospodstveno i veoma prijatno. Ali nije stvar u njemu, nego u meni samom. Hteo bih da vam kažem do kakve promene je u tom kratkom vremenu koje sam proveo na njegovom imanju došlo u meni. Uveče kad smo pili čaj, kuvarica iznese na sto pun tanjir ogrozda.

chunk_0063

1,697,602

1,721,790

24,188

24.188

To nije bio kupljen, već bratovljev domaći ogrozd, ubran prvi put otkako je posađen. Nikola Ivanič se nasmeja i za trenutak pogleda ogrozd ćutke sa suzama u očima. Nije mogao da govori od uzbuđenja, a onda stavi u usta jedno zrno, pogleda u mene trijumfalno kao dete koje je dobilo svoju omiljenu igračku i reče: „Kako je ukusno!“

chunk_0064

1,722,498

1,750,526

28,028

28.028

Jeo je halapljivo i stalno ponavljao: Ah, kako je ukusno, probaj i ti. Ogrozdi je bio tvrd i kiseo, ali što reče Puškin, od mraka istine draža nam je obmana koja nas uzdiže. Video sam srećnog čoveka čiji se zavetni san tako očigledno pretvorio u stvarnost. Čoveka koji je ostvario životni cilj, dobio ono što je želeo, koji je bio zadovoljan svojom sudbinom i samim sobom.

chunk_0065

1,751,426

1,776,094

24,668

24.668

Moje misli o ljudskoj sreći uvek su se zbog nečega mešale sa nekom tugom. A sada, pred slikom tog srećnog čoveka, obuze me neko mučno osećanje, koje se graničilo sa očajem. Naročito mi je bilo teško preko noći. Dobio sam postelju u odaji pored spavaće sobe mog brata, te sam čuo kako nije spavao, kako je ustajao i prilazio tanjiru sa ogrozdom i jeo.

chunk_0066

1,776,642

1,797,982

21,340

21.34

razmišljao sam. Koliko je u stvari mnogo zadovoljnih i srećnih ljudi. Kako je to nedodirljiva snaga. Pogledajte vi taj život. Bezobrazluk i neradništvo moćnih, primitivizam i skotstvo slabih, na sve strane užasna sirotinja, teskoba, izopačenost, pijanstvo, licemerje, laž.

chunk_0067

1,798,562

1,823,038

24,476

24.476

I istovremeno u svim kućama i na ulicama tišina, mir. Od 15.000 stanovnika grada nema ni jednog jedinog koji bi uzviknuo, koji bi se glasno pobunio. Mi vidimo one što idu na pijacu po namirnice, što danju jedu, noću spavaju, one što pričaju o raznim svojim glupostima, što se žene, što stari i dobrodušno odvoze svoje pokojnike na groblje.

chunk_0068

1,823,778

1,846,078

22,300

22.3

Ali ne vidimo i ne čujemo one koji pate, niti ono strašno što se u životu dešava iza kulisa. Sve je tiho, mirno i protestuje jedino nema statistika. Toliko i toliko ih je pomerilo pameću, toliko pića je popijeno, toliko dece je umrlo od gladi i takav poredak je očito i potreban.

chunk_0069

1,846,786

1,855,870

9,084

9.084

Očito srećan se oseća lepo samo zato što nesrećni svoje breme nose ćutke, jer bez tog ćutanja sreća bi bila nemoguća.

chunk_0070

1,856,546

1,881,278

24,732

24.732

To je kao neka hipnoza. Trebalo bi pred vratima svakog zadovoljnog, srećnog čoveka da stoji neko sa malim čekićem i da kucanjem neprekidno opominje na to da postoje nesrećni, da će ma koliko on sada bio srećan, život pokazati svoje kandže, da će mu doći nesreća, bolest, siromaštvo, gubitak i da ga tada niko neće ni videti ni čuti kao što on sada ne čuje druge.

chunk_0071

1,881,986

1,909,374

27,388

27.388

Ali čoveka sa čekićem nema. Srećnik živi svoje, a sitne životne brige ga dotiču samo ovlaš. Kao kad vetrić uljuljuška jasiku. I sve je u najboljem redu. Te noći mi postade jasno da sam i ja bio zadovoljan i srećan. Nastavi Ivan Ivanič ustajući. Ja sam takođe za ručkom i u lovu delio pouke kako treba da se živi, kako da se veruje, kako da se upravlja narodom.

chunk_0072

1,910,050

1,935,902

25,852

25.852

Ja sam takođe govorio da je znanje svetlost, da je obrazovanje neophodno, ali da zasad običan svet treba samo opismenjavati. Sloboda jeste vrednost, govorio sam. Bez nje se ne može, kao što se ne može bez vazduha, ali treba pričekati. Da, tako sam govorio. A sada pitam: Zašto čekati? upita Ivan Ivanič, gledajući ljutito u Burkinu.

chunk_0073

1,936,610

1,955,838

19,228

19.228

Zašto čekati, pitam ja vas? Zbog kojih saznanja? Kažu mi da se ne može sve odjednom, da se svaka ideja u životu ostvaruje postepeno u svoje vreme. Ali ko to govori? Gde su dokazi da je to ispravno? Vi se pozivate na prirodan red stvari, na zakonitost pojava.

chunk_0074

1,956,450

1,980,990

24,540

24.54

Ali ima li reda i logike u tome što ja, živ čovek koji misli, stojim iznad jarka i čekam da on sam zaraste ili da ga zatrpam mulj, iako sam možda mogao da ga preskočim ili da preko njega napravim most. I opet isto. Čemu čekanje? Da čekaš kad nemaš snage da živiš, a treba da živiš i živeti se.

chunk_0075

1,982,082

2,011,294

29,212

29.212

Otišao sam od brata rano ujutru i od tog doba boravak u gradu mi postade neizdrživ. Muče me tišina i mir, bojim se da gledam u prozore, jer za mene sada nema težeg prizora od srećne porodice koja sedi za stolom i pije čaj. Ja sam već star i nisam za borbu. Ja nisam sposoban da mrzim. Ja patim samo duševno, nerviram se, ljutim se. Noću mi glava gori od navale misli i ne mogu da spavam.

chunk_0076

2,012,002

2,029,246

17,244

17.244

Eh, da sam mlad. Ivan Ivanič prošeta uzbuđen u iz ugla u ugao i ponovi: Da sam mlad. Odjednom priđe Aljohinu i poče da mu steže čas jednu, čas drugu ruku. Pavle Konstantinoviču, izusti molećivim glasom. Ne smirujte se.

chunk_0077

2,029,922

2,056,382

26,460

26.46

Ne dozvolite da se uspavate. Dok ste mladi, jaki, čili, neumorno činite dobro. Sreće nema i ne treba da je bude. A ako život ima smisla i svrhe, onda taj smisao i svrha nikako nije u našoj sreći, već u nečem razumnijem i većem. Činite dobro. I sve ovo Ivan Ivanič izgovori sa tužnim, molećivim osmehom, kao da moli za sebe lično.

chunk_0078

2,057,154

2,079,166

22,012

22.012

Posle su sva trojica sedeli u foteljama, na različitim krajevima gostinske sobe i ćutali. Ni Burkin, ni Aljohin nisu bili zadovoljni pričom Ivana Ivaniča. Dok su iz zlatnih ramova gledali generali i dame, koji u polutami izgledahu kao živi, bilo je dosadno slušati priču o jadnom činovniku koji je jeo ogrozd.

chunk_0079

2,080,226

2,107,934

27,708

27.708

Želeli su nekako da pričaju i slušaju o sjajnim ljudima, o ženama. I to što su sedeli u gostinskoj sobi, gde je sve i luster u navlaci i fotelje i tepisi pod nogama, govorilo da su ovde nekada hodali, sedeli, pili čaj ti isti ljudi koji sada gledaju iz ramova i to što je tuda bešumno prolazila Pelagija, sve je to bilo lepše od bilo kakve priče. Aljohinu se mnogo spavalo.

chunk_0080

2,108,706

2,137,342

28,636

28.636

Zbog posla je ustajao još pre četiri i sad su mu se kapci lepili preko očiju. Ali se bojao da gosti bez njega ne počnu da pričaju nešto zanimljivo, pa nije odlazio. Da li je ono što je upravo ispričao Ivan Ivanič bilo pametno ili tačno, on nije shvatao. Gosti nisu pričali o prekrupi, niti o senu, niti o katranu, već o nečem što nije imalo neposrednu vezu sa njegovim životom, pa mu je bilo drago i želeo je da nastave.

chunk_0081

2,138,338

2,167,070

28,732

28.732

Vreme je za spavanje, reče Burkin ustajući. Dozvolite mi da vam poželim laku noć. Aljohin se pozdravi i ode u prizemlje, a gosti ostadoše gore. Njih dvojicu su dobili veliku sobu sa dva stara drvena kreveta, ukrašena duborezom, sa raspećem od slonove kosti u uglu. Njihove postelje, široke i prohladne, prijatno mirisahu na čistu posteljinu koju je prostrla lepa Pelagija. Ivan Ivanič se ćutke svuče i leže.

chunk_0082

2,168,098

2,187,774

19,676

19.676

Gospode, oprosti nama grešnima. reče i pokri se preko glave. Od njegove lule koja je ostala na stolu, dopirao je jak miris izgorelog duvana. I Burkin dugo ne zaspa, nikako ne mogavši da shvati otkud taj težak zadah. Kiša je kucala u prozore cele noći.

chunk_0083

2,198,402

2,226,238

27,836

27.836

dobi. Sutradan smo za doručak dobili veoma ukusne piroške, rakove i ovčije kotlete. I dok smo jeli, dolazio je gore kuvar da pita šta gosti žele za ručak. Bio je to čovek srednjeg rasta, podnadula lica, sitnih očiju, izbrijan, a brkovi mu činilo se nisu bili obrijani već počupani. Aljohin nam ispriča da je u tog kuvara zaljubljena lepa Pelagija.

chunk_0084

2,227,042

2,251,422

24,380

24.38

Pošto je pijanica i ima nezgodnu narav, ona nije htela da se za njega udaje, nego je prihvatila da živi onako. On je pak bio veoma pobožan i verski nazori mu nisu dozvoljavali da živi onako. Tražio je od nje da pođe za njega, drugačije nije hteo. Grdio je kad bi se napio, čak ju je i tukao. Kad je bio pijan, ona se skrivala gore i glasno plakala.

chunk_0085

2,251,906

2,277,694

25,788

25.788

A Ljohini posluga tada nisu napuštali kuću da bi je u slučaju potrebe branili. Povede se razgovor o ljubavi. Kako se ljubav rađa, reče Aljohin. Zašto Pelagija nije zavolela nekog drugog koji više odgovara njenim duševnim i spoljašnjim osobinama, nego baš Nikanora, tu njušku. Ovde kod nas ga svi zovu njuška. Sve je to neznano i sve se to može tumačiti po volji.

chunk_0086

2,278,562

2,305,246

26,684

26.684

Do sad je o ljubavi izrečena samo jedna neosporna istina. Upravo to da ona tajna velika jeste. Sve ostalo što je o ljubavi napisano i rečeno ne rešava, već samo postavlja pitanja koja nisu dobijala odgovore. Ono objašnjenje koje se kako izgleda može primeniti na jedan slučaj, već za desetinu drugih ne vredi. I najbolje je po meni objašnjavati svaki slučaj zasebno, bez uopštavanja.

chunk_0087

2,305,922

2,332,158

26,236

26.236

Treba, kako govore doktori, svaki pojedinačan slučaj individualizovati. Apsolutno tačno, složi se Burkin. Mi, pristojni Rusi, osećamo posebnu naklonost prema pitanjima koja nemaju odgovora. Ljubav se obično poetizuje, ukrašava ružama, slavujima, a mi Rusi svoju ljubav kitimo tim kobnim pitanjima, birajući među njima najnezanimljivija.

chunk_0088

2,332,834

2,361,246

28,412

28.412

U Moskvi, dok sam još bio student, imao sam životnu saputnicu. Ljupku damu koja je uvek, kad bih je držao u naručju, razmišljala o tome koliko ću joj davati mesečno i pošto je funta govedine. Tako i mi, kad volimo, ne prestajemo da se pitamo. Je li to pošteno ili nije pošteno, pametno ili glupo, kuda nas ta ljubav vodi i tako dalje. Da li je to dobro ili nije, ne znam. Ali da smeta, da ne zadovoljava, da nervira,

chunk_0089

2,361,762

2,389,438

27,676

27.676

To znam. Činilo se da hoće nešto da nam ispriča. Ljudi koji žive usamljeno uvek imaju na duši po nešto što bi sa zadovoljstvom ispričali. U gradu samci namerno odlaze u javno kupatilo i u restoran samo zato da bi s nekim porazgovarali. I ponekad posluzi u kupatilu ili kelnerima pričaju vrlo zanimljive priče. Dok na selu dušu obično rasterećuju pred svojim gostima. Sada se kroz prozore videlo samo sivo nebo i pokislo drveće.

chunk_0090

2,390,114

2,410,206

20,092

20.092

Po takvom vremenu se nije imalo kud i nije se moglo ništa drugo osim da se priča i da se sluša. Ja u Sofijenu živim i bavim se imanjem već odavno, počeo je Joakim. Još od vremena kada sam završio univerzitet. Po vaspitanju sam neradnik, po sklonostima kabinetski čovek.

chunk_0091

2,410,690

2,439,038

28,348

28.348

Ali imanje, kad sam ovamo došao, bilo u velikom dugu. A pošto se moj otac delimično zadužio, osim toga što je mnogo trošio i zbog mog školovanja, odlučio sam da ne odlazim odavde dok taj dug ne vratim. Rešio sam i počeo sam ovde da radim. Ne bez izvesnog gađenja. Ovdašnja zemlja daje malo i da imanje ne bi stvaralo gubitke, mora se koristiti rad kmetova ili nadničara, što je skoro jedno isto, ili pak da ga obrađuješ sa porodicom sam.

chunk_0092

2,439,586

2,466,238

26,652

26.652

Tu nema sredine. Ali ja tada nisam ulazio u te finese. Nisam ostavljao na miru ni jedan komadić zemlje. Sve seljake i seljanke iz okolnih sela saterao sam ovamo, tako da je ovde na sve strane ključalo od rada. I sam sam orao, sejao, kosio i pritom se dosađivao i gadljivo se mrštio, poput seoske mačke koja od gladi jede krastavce u bašti. Svo telo me je bolelo. Na nogama sam spavao.

chunk_0093

2,467,010

2,494,142

27,132

27.132

U prvo vreme mi se činilo da takav radnički život mogu da pomirim sa svojim kulturnim navikama. Za to je, mislio sam, potrebno samo da sačuvam u životu poznat spoljašnji red. Uselio sam se ovde gore u gostinski deo i zaveo sam da me posle doručka i ručka služe kafom i likerom, a u krevetu pred spavanje, uveče sam čitao Evropski vesnik. Ali dođe jednom naš sveštenik, otac Ivan, i o jednom dolasku popi mi sav liker.

chunk_0094

2,494,818

2,520,094

25,276

25.276

I Evropski vesnik takođe ode za Popove kćeri, pošto ja preko leta, a naročito u vreme kosidbe, nisam uspevao ni do svoje postelje da dođem. Zaspao bih na sankama u šupi ili negde u šumskoj stražari. Kakvo čitanje. Polako polako preselih se dole, počeh da ručavam u kuhinji za poslugu i od nekadašnji raskoši ostade mi samo sva ova posluga koja je služila još kod mog oca i koju mi je žao bilo da otpustim.

chunk_0095

2,521,058

2,548,606

27,548

27.548

Već prvih godina u gradu me izabraše za počasnog mirovnog sudiju. Povremeno sam morao da odlazim u grad i da učestvujem na sednicama skupštine i okružnog suda i to me je zabavljalo. Kad poživiš ovde dva, tri meseca neprekidno, naročito zimi, onda najzad počneš da čezneš za crnim redengotom. A u okružnom sudu bilo je i redengota i mundira i frakova, sve pravnici, ljudi sa opštim obrazovanjem. Imalo je s kim da se porazgovara.

chunk_0096

2,549,122

2,577,342

28,220

28.22

Posle spavanja u sankama, posle kuhinje za poslugu, sedeti u fotelji, u čistom vešu, u plitkim cipelama, s lančićem preko grudi, to je takva raskoš. A u gradu su me lepo primili. Ja sam rado pravio poznanstva. A od svih poznanstava najvažnije i iskreno govoreći najprijatnije mi je bilo poznanstvo sa Luganovičem, drugim predsednika okružnog suda. Njega znate obojica. Veoma simpatična ličnost.

chunk_0097

2,577,954

2,589,822

11,868

11.868

To je počelo odmah posle suđenja pali kućama. Sudska rasprava je trajala dva dana, umorili smo se. Luganović me pogleda i reče: Znate šta? Hajdemo kod mene na ručak.

chunk_0098

2,590,434

2,614,686

24,252

24.252

Bilo je to neočekivano, pošto sam se sa Luganovičem malo znao, samo zvanično. I kod njega nikada nisam odlazio. Svratik samo na kratko u svoju hotelsku sobu da se presvučem pa pođoh na ručak. Tu sam dobio priliku da se upoznam sa Anom Aleksevnom Luganovičevom ženom. Ona tada beše još veoma mlada. Nije joj bilo više od 22, a pola godine pre toga rodila je prvo dete.

chunk_0099

2,615,202

2,624,958

9,756

9.756

Desilo se to odavno. I sada bih teško mogao da kažem šta je baš u njoj bilo tako neobično što mi se toliko dopalo. Ali onda mi je bilo sve nepobitno jasno.

chunk_0100

2,625,442

2,645,694

20,252

20.252

Video sam ženu mladu, lepu, dobru, obrazovanu, zanosnu, ženu kakvu ranije nikada nisam sretao. I odmah sam u njoj osetio biće blisko, već poznato, kao da sam to lice, te predusretljive, pametne oči, video već nekad u detinjstvu, u albumu koji je stajao na komodi moje majke.

Datasets:

datatab
/

dreamink_1

Collection including datatab/dreamink_1

The Serbian Spoken Dataset