Datasets:

datatab
/

dreamink_lav_tolstoj_mecava

Modalities:

Audio

Text

Formats:

Size:

Libraries:

Dataset card Data Studio Files Files and versions

xet

Community

Dataset Viewer

Auto-converted to Parquet Duplicate

Split (1)

train · 178 rows

file_name stringlengths 20 20	duration_seconds float64 9.05 29.5	transcription stringlengths 58 398
audio/chunk_0000.wav	28.54	Lav Nikolajevič Tolstoj. Mećava. Uveče posle šest sati, pošto sam se napio čaja, izvezem se sa stanice čijeg se imena više ne sećam, ali se sećam da je to bilo negde u predelu Donske kozačke oblasti, blizu Novočekarska. Bio je već mrak kad sam umotan u bundu i pokrivač seo pored Aljoške u saonice.
audio/chunk_0001.wav	17.148	Činilo se da je iza stanične zgrade toplo i tiho. Iako sneg nije padao, nad nama se nije videla ni jedna zvezdica i nebo je izgledalo vrlo nisko i crno prema čistoj snežnoj poljani koja se pred nama pružala.
audio/chunk_0002.wav	25.82	Tek što smo prošli tamne siluete vetrenjača, od kojih je jedna nespretno mahala svojim dugačkim krilima i tek što smo izašli iz sela, primetih da je put sve teži i sve više zavejan. Vetar poče jače da duva s leve strane, da zanosi u stranu konjske repove i grive i da uporno zahvata i nosi sneg koji se drobio pod saonicama i kopitama.
audio/chunk_0003.wav	29.372	Zvončić stade da zamire, struja hladnog vazduha se provuče kroz neku rupu na rukavu, pa ode preko leđa i ja se setih nadzornikovog saveta da je bolje da ne putujemo, kako ne bismo celu noć lutali i smrzli se na putu. Samo da ne zalutamo, rekoh kočijašu. Ali kako ne dobih nikakvog odgovora, postavih jasnije pitanje. Šta veliš? Hoćemo li stići do stanice, momče? Da ne zalutamo?
audio/chunk_0004.wav	24.924	A Bog će ga znati, odvrati mi ne osvrćući se. Vidite kakva se mećava sprema. Putu ni traga ne vidiš. Gospode Bože. Bolje ti meni kaži, uzdaš li se da ćeš me dovesti do stanice ili ne? pitam ja dalje. Hoćemo li stići? Valjda da stignemo, reče kočijaš, i nastavi da govori još nešto što ja već nisam mogao čuti od vetra.
audio/chunk_0005.wav	28.796	Nije mi se htelo vraćati, ali mi nije izgledalo ni malo prijatno ni lutati celu noć po mrazu i mećavi, potpuno pustom stepom, kakav je bio ovaj kraj donske kozačke oblasti. A uz to, mada ga u tami nisam mogao čestito osmotriti, kočijaš mi se nekako nije sviđao i nije mi ulivao poverenje. Sedeo je i držao noge tačno po sredini, a ne s kraja, bio je preterano visok, govorio je lenjo.
audio/chunk_0006.wav	20.828	Šubara neka, nekočijaška, velika, koja se klatila čas ovamo, čas onamo. Pa i konje je terao nekako neobično, držeći uzde obema rukama, baš kao lakej kad bi seo na bok mesto kočijaša. A glavno zbog čega sam nekako u njega sumnjao, bilo je
audio/chunk_0007.wav	27.868	Ukratko, nisu mi se dopala niti mi ikakvog dobra nagoveštavala ova ozbiljna, pognuta leđa koja su se isprečila preda mnom. Ja nešto mislim, bolje da se vratimo, meni će Aljoška. Kakvo mi je to zadovoljstvo lutati? Gospode Bože, pogle, kakav kijamet sipa. Puta nigde da ugledaš, sasvim oči zalepilo. Gospode Bože, gunđao je kočijaš.
audio/chunk_0008.wav	28.604	Nismo se vozili ni četvrt sata, kad kočijaš zaustavi konje, predade uzde Aljoški, nespretno izvuče noge iz sedišta, pa škripeći velikim čizmama po snegu, pođe da traži put. Šta je, kuda? Jesmo li zalutali ili šta? pitao sam. Ali kočijaš mi nije odgovarao, već okrenuvši lice od vetra koji mu je šibao po očima, ode od saonica. Šta je, jesi li našao?
audio/chunk_0009.wav	25.788	pitam nanovo kad se on vrati. Nema ništa, reče odjednom nekako razdraženo i ljutito, kao da sam ja kriv što je on izgubio put. Pa pošto opet lagano uvuče svoje velike noge u sedište, poče da sređuje uzde smrznutim rukavicama. A šta ćemo sad? zapitam kad smo ponovo krenuli. Šta da radimo? Vozićemo, pa šta nam Bog da.
audio/chunk_0010.wav	27.132	I pođosmo istim sitnim kasom, sad već očigledno celcem, negde po snežnoj prašini s četvrt hvata, a negde po krtom, golom, smrznutom snegu. Mada je bilo hladno, sneg se na okovratniku topio vrlo brzo. Pri zemlji kovitlac je bivao sve jači, a iz neba poče da pada redak, suv sneg. Jasno je bilo da se vozimo bog zna kuda.
audio/chunk_0011.wav	28.828	jer smo išli još četvrt sata, a nismo videli ni jednog kilometarskog stuba. Je li, šta misliš ti? upitam opet kočijaša. Hoćemo li stići do stanice? Do koje? Natrag bismo stigli kad bismo pustili konje da sami voze. Dovezli bi nas. A do one teško. Samo sebe možemo da upropastimo. Pa onda hajde natrag, rekoh. I zbilja,
audio/chunk_0012.wav	20.668	Biva da se vraćamo? ponovi kočijaš. Jest, jest, teraj natrag. Kočijaš pusti uzde. Konji potrčaše brže i mada nisam opazio da se okrećemo, vetar stade duvati s druge strane, a ubrzo se kroz sneg pomoliše vetrenjače. Kočijaš se osokoli i poče razgovarati.
audio/chunk_0013.wav	28.572	Eto, tako su se jednom neki pomećavi vraćali od one stanice, reče. I u stogovima su prenoćili. Stigli istom ujutru. Hvala Bogu što su se još pri stogovima skrasili. Da ne bi toga, svi bi se načisto posmrzavali. Ciča je bila. Jednome su se tako i noge smrzle. Tri nedelje je od njih tako skapavao. A sad evo nije hladno i smirilo se malko, rekoh ja.
audio/chunk_0014.wav	29.244	Bi li se moglo putovati? Ono, da je toplo, toplo je, ali mete. Sad oštrac duva, pa kao lakše izgleda, al' mete svojski. Putovati bi se moglo kad bi čovek bio kurir ili na priliku tako šta, ali po svojoj volji nije šala. Putnika da smrzneš. Kako posle da odgovaram za vaše gospodstvo? Uto se za nama začuše zvonca nekolikih trojki koje su nas hitro pristizale.
audio/chunk_0015.wav	23.548	Zvonce kurirsko, reče moj kočijaš. Jedno je onakvo u celoj stanici. Stvarno, zvuk zvonca prednje trojke, čiji je odjek vetar već jasno donosio, bio je vanredno lep. Čist, zvonak, dubok i malo uzdrhtao. Kako sam kasnije doznao, bila je to amaterska naprava. Tri zvonca.
audio/chunk_0016.wav	24.188	Jedno veliko u sredini, s malinovim zvukom, kako se kaže, i dva mala, podešena u tercu. Zvuk te terce i uzdrhtale kvinte, koja je odzvanjala u vazduhu, neobično je iznenađivao i bio čudno lep u toj pustoj, gluvoj stepi. Pošta juri, reče moj kočijaš, kad se prva trojka poravna s nama.
audio/chunk_0017.wav	25.724	A kakav je put? Može li se proći? upita poslednjeg kočijaša. Ali ovaj samo viknu na konje i ne odgovori mu. Zvuk zvončića zamre u vetru, čim nas je pošta prestigla. Mora da se moj kočijaš zastideo. Ili da ipak putujemo, gospodine, reče on meni. Ljudi su prošli. Trag im je sada svež. Pristanem.
audio/chunk_0018.wav	24.956	i mi nanovo okrenemo protiv vetra i potegnemo napred po dubokom snegu. Ja sam sa strane gledao na put da ne izgubimo trag što su ga ostavile saonice. Jedno dve vrste, trag se jasno video. Zatim se samo nazirala slaba neravnina pod salincima, a uskoro već nisam nikako mogao razabrati je li to trag ili prosto nameteni sloj snega.
audio/chunk_0019.wav	29.468	Oči mi otupeše gledajući kako sneg monotono beži ispod salinaca, i ja stadoh da motrim pravo. Treći kilometarski stub smo još videli. Ali četvrtog nikako nismo mogli da nađemo. Vozili smo se kao i pre, i uz vetar i niz vetar, i desno i levo, i dospeli najzad dotle da je kočijaš tvrdio da smo zalutali desno, ja da smo levo, a Aljoška je dokazivao da se mi uopšte vozimo natrag.
audio/chunk_0020.wav	29.276	Opet smo se nekoliko puta zaustavljali, kočijaš je izvlačio svoje velike noge i išao da traži put, ali sve uzalud. I ja sam jednom pošao da vidim je li put ono što mi se pričinilo. Ali tek što sam s mukom prošao kojih šest koraka protiv vetra i uverio se da su svuda bili isti, jednolični beli slojevi snega i da mi se put privideo samo u mojoj uobrazilji, kad već više nisam video ni naše saonice.
audio/chunk_0021.wav	29.084	povičem. Kočijašu, Aljoška. Ali moj glas, osećao sam, vetar je prihvatao pravo iz usta i u jednom trenu odnosio nekud daleko od mene. Uputim se onamo gde su stajale saonice, saonica nema. Pođem desno, ni tamo ih nema. Sramota me kad se setim kako sam jakim, prodornim, šta više malo očajnim glasom još jednom povikao: Kočijašu
audio/chunk_0022.wav	28.028	dok je on stajao na dva koraka od mene. Njegova crna prilika, s bičem i sa ogromnom nahiranom šubarom, izniče odjednom pre
audio/chunk_0023.wav	28.444	valja da dovuku. On baci uzde, udari bičem dva-tri puta srednjeg konja po sapima i mi opet nekud krenusmo. Vozili smo se oko pola sata. Odjednom se ispred nas začu opet ono poznato, majstorski urađeno zvonce i još dva druga. Samo ovaj put su dolazili nama u susret. To su bile one iste trojke koje su već predale poštu i vraćale se na stanicu.
audio/chunk_0024.wav	25.02	s konjima za povratak privezanim straga. Kurirska trojka s krupnim konjima i majstorski urađenim zvoncetom žustro je jurila napred. U njoj je na boku sedeo samo kočijaš i živo podvikivao. Straga, usred praznih saonica, bila su u svakim po dva kočijaša. Čuo se njihov glasan i veseo razgovor.
audio/chunk_0025.wav	20.668	Jedan od njih pušio je lulu i iskra koja se na vetru rasplamtela osvetli jedan deo njegovog lica. Posmatrajući ih, zastideh se što sam se bojao putovanja. Moj kočijaš, mora biti, osetio je to isto, jer smo u jedan glas rekli: Hajdemo za njima.
audio/chunk_0026.wav	28.956	Još pre nego što je promakla poslednja trojka, moj kočijaš poče nespretno da zaokreće i nalete rudama na privezane konje. Jedna trojka se trže, pokida kaiše i odjuri u stranu. Gle đavola ćoravog, ne vidi kud okreće, na ljude. Đavole! poče da grdi promuklim, hrapavim glasom, omalen kočijaš, starčić, kako sam mogao da ocenim po glasu i izgledu, koji je sedeo u poslednjoj trojci.
audio/chunk_0027.wav	27.42	on živo iskoči iz saonica i potrča za konjima. Nespretno grubo psujući i žestoko grdeći mog kočijaša. Ali konji se ne dadoše uhvatiti. Kočijaš otrča za njima i za čas se i konji i kočijaš izgubiše u beloj magli mećave. Vasilije, daj ovamo sivoga, ovako ih neću pohvatati. Još se čuo njegov glas.
audio/chunk_0028.wav	27.196	Jedan kočijaš, veoma visok čovek, iziđe iz saonica, ćuteći odveza svoju trojku, pope se na jednog konja i sitnim galopom po snegu koji je škripao, iščeze u istom pravcu. A mi i one druge dve trojke iza kurirske, koja je uzveckanje zvončića punim kasom jurila pred nama, produžismo kroz bespuće. Jeste, taman. Uhvatiće ih.
audio/chunk_0029.wav	23.42	reče moj kočijaš o onome što je otrčao da hvata konje. Kad već nije otkasao prema konjima, taj je konj onda jasno šašav. Odneće ga da se i ne vrati. Moj kočijaš, otkako je terao pozadi, beše postao kanda veseliji i razgovorniji, što sam ja, pošto mi se još nije spavalo, razume se, odmah iskoristio.
audio/chunk_0030.wav	27.484	Stadoh ga ispitivati otkuda je i kako je i šta je, pa uskoro doznadoh da je moj zemljak iz Tulske gubernije, vlastelinski kmet iz sela Kirpičnog. Da je kod njih sada malo zemlje i da žito ne rodi od kad beše ona kolera. Da su njih dva brata u kući, a treći je otišao u vojsku. Da im hleba ponestane pre Božića, pa žive od pečalbe.
audio/chunk_0031.wav	16.86	da moj mlađi brat starešina u kući jer je oženjen, a on sam je udovac. Da iz njihovih sela svake godine ovamo dolaze grupe pečalbara da kočijaše. Da on istina i nije kočijašio, nego je stupio u službu kod pošte da pomogne bratu.
audio/chunk_0032.wav	27.58	da živi ovde, hvala Bogu, prilično, dobija godišnje po 120 rubalja u asignacijama, od kojih stotinu šalje kući i da bi se moglo dobro prolaziti, ali kuriri su prave životinje, pa i svet je ovde sve neki psovački. Eto, šta je trebalo onom kočijašu da psuje? Gospode Bože, zar sam mu ja hotimice otrgao konje? Zar sam ja dušmanin kome?
audio/chunk_0033.wav	27.58	I šta onda odmah u trk za njima? Vratili bi se već i sami. A ovako će konje izmučiti, pa se i sam upropastiti. ponovi bogobojažljivi seljak. A šta se ono crni? upitah, ugledavši nekoliko crnih predmeta pred nama. Karavan sa robom. To nije prijatno putovanje. nastavi kad se poravnasmo s ogromnim kolima, koja su, pokrivena rogozinom, promicala jedna za drugima.
audio/chunk_0034.wav	23.036	Pogledaj, nigde da vidiš čoveka. Svi spavaju. Konj pametan, pa sam zna. Njega nikako nećeš skrenuti sa puta. Putovao sam i sam s karavanima, dodade. Pa znam. I zbilja, čudno je bilo videti ta ogromna kola zasuta snegom, od vrha rogozine pa do točkova, kako sasvim sama idu.
audio/chunk_0035.wav	29.34	Jedino se u prednjem uglu rogozina, pokrivena snegom s dva prsta, malko podigla. I za časak se odatle pomolila neka šubara, kad su naša zvonca zazvečala pored karavana. Krupan šarac, ispruživši vrat i napregnuvši leđa, odmereno je koračao potpuno zavejanim putem. I ispod pobelele duge monotono klimao kosmatom glavom. Kad mi naiđosmo, on naćuli jedno uvo zasuto snegom.
audio/chunk_0036.wav	25.692	Pošto smo se još pola sata ćuteći vozili, kočijaš me opet oslovi. Jelte gospodine, šta mislite? Vozimo li se mi kako treba? Ne znam, odgovorih. Pre je vetar evo ovako šibao, a sad se vozimo sasvim niz mećavu. Ne, ne vozimo se mi kud treba. Mi lutamo, zaključi savršeno mirno.
audio/chunk_0037.wav	27.836	Jasno je bilo, iako je bio vrlo plašljiv, s društvom ti je i poginuti lakše. Da se beše potpuno smirio otkad nas je bilo više i otkako on nije morao da rukovodi i odgovara. Najravnodušnije je pravio primedbe o pogreškama prednjeg kočijaša, kao da ga se ta stvar ni najmanje ne tiče. Stvarno, ja sam opažao da prednju trojku vidim čas u levom, čas u desnom profilu.
audio/chunk_0038.wav	27.677	Čak mi se činilo da se vrtimo u veoma ograničenom prostoru. Ovo je uostalom mogla biti i varka čula, kao i to što mi se katkad činilo da prednja trojka vozi uzbrdo ili po padini ili nizbrdo, mada je stepa bila svuda ravna. Pošto smo se vozili još neko vreme, učini mi se da ugledah daleko, na samom horizontu, neku crnu dugačku brazdu koja se pomera.
audio/chunk_0039.wav	24.284	Ali mi časak kasnije beše jasno da je to onaj isti karavan koji smo bili prestigli. Sneg je isto onako zasipao točkove koji su škripali, a neki od njih se nisu čak ni okretali. Onako isto su i ljudi pod rogozinama svi spavali. I onako isto je šareni konj prednjak, šireći nozdrve, njušio put i ćulio uši.
audio/chunk_0040.wav	25.916	Eto, vrteli smo se, vrteli, pa smo opet udarili na ovaj isti karavan, reče moj kočijaš nezadovoljno. Kurirski konji su odlični. Zato on i tera kao lud. A ovi naši se neće ni maći ako ovako celu noć budemo terali. On se nakašlja. Da se vratimo, gospodine. Koj ga zna. Zašto? Negde ćemo valjda stići.
audio/chunk_0041.wav	26.62	Kakvo stizanje! Prenoćićemo mi već u stepi. Kako mete! Gospode Bože! Mada me je čudilo što prednji kočijaš, koji beše očigledno već izgubio pravac, ne traži put, nego veselo podvikuje i tera dalje punim kasom. Ipak nisam hteo da zaostajem za njima. Teraj za njima, rekoh. Kočijaš potera, ali je gonio s mnogo manje volje nego pre.
audio/chunk_0042.wav	28.924	i više nije zapodevao razgovor sa mnom. Mećava je postajala sve jača i jača. A odozgo je padao suv, sitan sneg. Izgledalo je da mraz počinje da steže. Nos i obrazi zebli su jače. Sve češće je prodirala pod bundu struja hladnog vazduha i trebalo se umotavati. Kadkad bi saonice udarale o golu smrznutu ciglu s koje je vetar bio uzbrisao sneg.
audio/chunk_0043.wav	29.276	Pošto sam prevalio već preko 500 vrsta, nenoćivajući nigde, mada me je veoma zanimao ishod našeg lutanja, ja sam nehotice zatvarao oči i dremuckao. Jednom, kad otvorih oči, zgranuh se, jer mi se u prvi mah učini da je čitava bela ravnica obasjana jakom svetlošću. Horizont se beše znatno proširio. Crnog, niskog neba beše odjedanput nestalo.
audio/chunk_0044.wav	28.892	I na sve strane su se videle bele, kose crte snega koji je padao. Prilike prednjih trojki isticale su se jasnije. A kad pogledah gore, učini mi se u prvi mah da su se oblaci razišli i da samo snežne pahuljice prekrivaju nebo. Dok sam ja dremao, mesec je bio izišao i sad je bacao svoju hladnu i oštru svetlost kroz retke oblake i snežne pahuljice.
audio/chunk_0045.wav	24.988	Video sam jasno samo svoje saonice, konje, kočijaša i tri trojke pred nama. Prvu, kurirsku, u kojoj je kao i pre na boku sedeo kočijaš, sam i terao krupnim kasom. Drugu, u kojoj su dvojica, ostavivši uzde i načinivši sebi od gunjaca krov, sedela i stalno pušila lule, što se videlo po iskricama koje su otuda svetlucale.
audio/chunk_0046.wav	28.892	i treću u kojoj se nije video niko, nego je verovatno kočijaš spavao u kolima. Prvi kočijaš je ipak, kad sam se ja probudio, pokatkad zaustavljao konje i tražio put. Tada, čim bismo se zaustavili, bolje se čulo kako vetar zavija i jasnije se videla neverovatno velika količina snega koji je lebdeo u vazduhu. Video sam na mesečini koja se probijala kroz mećavu,
audio/chunk_0047.wav	27.516	Omalenu priliku kočijaša kako drškom biča pipa po snegu pred sobom. Kako se promiče tamo amo kroz svetlu maglu, kako opet prilazi saonicama, skače na bok i onda se opet čulo kroz monotono zviždanje vetra, njegovo vešto, glasno podvikivanje i zveckanje zvonca. Kad je god prednji kočijaš izlazio da traži tragove puta ili kakav stog,
audio/chunk_0048.wav	27.292	Uvek bi mu jedan kočijaš iz drugih saonica dovikivao otresi tu i sigurno. Slušaj Ignaška. Sasvim smo ulevo udarili. Drži desno niz vetar. Ili šta se vrtiš uzalud? Teraj po snegu kako sneg pada i tačno ćeš izići. Ili desno, desno poteraj brajko moj. Viš crni se nešto, biće da je stub. Ili
audio/chunk_0049.wav	29.02	Šta se bre motaš? Šta se motaš? Ispregni šarca i pusti ga napred. Taj će te taman na put izvesti. Bolje će biti. A taj isti što je davao savete, ne samo što nije isprezao krajnjeg konja, ni silazio da po snegu traži put, već nije ni nosa pomaljao ispod svog gunja. A kad mu vođa Ignaška na jedan od njegovih saveta doviknu da on sam tera napred kad zna kuda treba da se tera
audio/chunk_0050.wav	27.868	Onda mu savetnik odvrati da bi on, kad bi terao kurirske, pošao napred i pronašao put. A naši konji po mećavi ne bi ni išli prvi, doviknu on. Nisu ovo takvi konji. Onda se ne petljaj, odgovori Ignaška, veselo zviždeći konjima. Drugi kočijaš, koji je sedeo u istim saonicama sa savetnikom, nije Ignaški ništa govorio, niti se uopšte mešao u tu stvar.
audio/chunk_0051.wav	28.86	Mada još nije spavao, što sam zaključio po njegovoj luli, koja je stalno svetlucala. I po tome što sam, kad bismo se zaustavljali, čuo njegov neprekidan, odmeren glas. Pričao je neku priču. Jednom samo, kad se Ignaška šesti ili sedmi put zaustavio, ovaj se očigledno naljuti što mu prekidaju prijatnu vožnju, pa je doviknuo: „Ama šta si se opet zaustavio?“ „Viš, hoće put da nađe.“
audio/chunk_0052.wav	27.132	Kaže ti se mećava. Sad ni Indžilir nikakav ne bi puta našao. Teraj more dok konji još mogu. Na mrtvo se valjda nećemo smrznuti. Teraj, ne brini. E jest, al' ane se poštar baš na mrtvo smrzao. Dobaci moj kočijaš. Kočijaš treće trojke se sve vreme nije budio. Jednom samo kad se zaustavismo, savetnik viknu.
audio/chunk_0053.wav	26.428	Filipe, ej Filipe! Pa kako ne bi odgovora primeti. Da se nije smrzao? Pogledaj Ignaška bolan. Ignaška, koji je svud stizao, priđe saonicama i poče da gura spavača. Vidiš kako ga je zgrabilo od jednog jedinog polića. Kaži more ako si smrzao. Govorio mu je i drmao ga. Spavač progunđa nešto i opsova.
audio/chunk_0054.wav	26.268	Živ je, braćo, reče Ignaška i otrča napred. Opet krenusmo i to tako brzo da je mali krajnji đogat iz moje trojke, koga je kočijaš neprestano švićkao po repu, nekoliko puta poskočio u nespretnom galopu. Bilo je, mislim, već oko ponoći kad do nas stigoše starčić i Vasilije, koji behu doterali odbegle konje.
audio/chunk_0055.wav	29.212	Oni su konje pohvatali, a nas i našli i stigli. Ali kako su to oni izveli po ovoj tami, slepoj mećavi, usred puste stepe, to nikad neću razumeti. Starčić, mlatarajući laktovima i nogama, kasao je na srednjaku. Ostala dva konja su bila vezana za hamove. U mećavi se konji ne smeju puštati nevezani. Kad naiđe pored mene, stade opet da grdi mog kočijaša.
audio/chunk_0056.wav	29.052	Vidi ga, đavola ćoravog, baš. Hej, čiča Mitriču, viknu pripovedač iz drugih saonica. Jesi li živ? Hodi k nama. Ali mu starac ne odgovori, već je i dalje grdio. Kad mu se učinilo da je dosta, priđe drugim saonicama. Jesi li ih sve pohvatao? upitaše ga odatle. Nego šta? I njegova mala prilika u kasu naleže prsima konju na leđa.
audio/chunk_0057.wav	25.436	A onda skoči u sneg i ne zaustavljajući se potrča za saonicama te se uvali u njih. A noge mu ostadoše štrčeći u vis preko bočne motke. Dugački Vasilije, kao i pre, ćutke sede u prednje saonice sa Ignaškom i poče s njime zajedno da traži put. Viš kako psuje. Gospode Bože, promrmlja moj kočijaš.
audio/chunk_0058.wav	16.092	Dugo smo se zatim vozili bez zaustavljanja. Po beloj pustinji, u hladnoj, prozračnoj i treperavoj svetlosti mećave. Otvorim li oči, strče predamnom ona ista nezgrapna šubara i leđa zavejana snegom.
audio/chunk_0059.wav	24.508	Ona ista niska duga, pod kojom se među zategnutim kožnim povocima uzde, uvek na istom rastojanju, klima glava srednjaka s crnom grivom, što je vetar zanosi stalno na istu stranu. Preko leđa se vidi sve onaj isti krajnji desni đogat, s kratko podvezanim repom i ždrepčanikom koji pokatkad udara o ogradu saonica.
audio/chunk_0060.wav	27.964	Pogledaš li dole, salinci sve isto seku sitan sneg, a vetar ga uporno diže i nosi uvek na istu stranu. Napred, sve na istom razmaku, jure prednje trojke. Desno, levo, sve se beli i titra. Uzalud oči traže kakav nov predmet, ni stuba, ni stoga, ni ograde, ništa se ne vidi.
audio/chunk_0061.wav	26.044	Svuda se sve samo beli, beli se i kreće. Čas se horizont čini beskrajno dalek, čas sužen na dva koraka unaokolo. Čas se, kao neki visok beo zid, izdigne s desne strane i juri pored saonica. Čas nestane i pojavi se napred, da bi se sve dalje i dalje odmicao, dok opet ne iščezne.
audio/chunk_0062.wav	29.468	Pogledaš li gore, najpre ti izgleda svetlo. Čini ti se kao da kroz maglu vidiš zvezdice. Ali zvezdice beže od pogleda sve dalje, sve više i vidiš samo sneg koji ti pada na lice i okovratnik od bunde. Nebo je svuda jednako svetlo, jednako belo, bezbojno, jednolično i stalno pokretljivo. Vetar kao da se menja.
audio/chunk_0063.wav	24.316	Čas duva u lice i zaslepljuje snegom oči, čas sa strane oko vratnik bunde neprijatno podiže na glavu i podrugljivo me udara njime po licu. Čas opet odostrag zuji kroz neku rupu. Čuje se slabo, neprekidno škripanje kopita i salinaca preko snega. I kad se vozimo po dubokom snegu, zamiruće zveckanje zvončića.
audio/chunk_0064.wav	20.124	Po katkad samo kad se vozimo uz vetar i golom smrznutom poledicom jasno doleće do sluha energično Ignjatovo zviždukanje i melodičan zvuk zvonaca s kvintom koja drhtavo odzvanja. I ti zvuci na jednom veselo poremete turobni mir pustinje.
audio/chunk_0065.wav	28.54	A zatim opet zazveče jednolično i s nesnosnom tačnošću pevuckaju sve onaj isti napev koji ja u sebi i nehotice zamišljam. Jedna noga mi je počinjala da zebe i kad sam se pomerao da se bolje umotam, sneg koji beše napadao na okovratnik i šubaru, upadao mi je za vrat i nagonio me da zadrhtim. Ali mi je uopšte bilo toplo u zagrejanoj bundi i dremež me je hvatao.
audio/chunk_0066.wav	23.548	Uspomene i predstave su uz pojačanu brzinu promicale mojom uobraziljom. Savetnik, onaj što sve vreme viče iz drugih saonica, kako li izgleda taj mužik? Sigurno je riđ, zbijen, kratkih nogu, mislim. Otprilike kao Fjodor Filipič, naš starac što je brinuo o bifeu.
audio/chunk_0067.wav	24.764	I već vidim stepenice naše velike kuće i pet kućnih slugu kako na dugim peškirima teško gazeći prenose klavir iz kućnog krila. Vidim Fjodora Filipiča kako zasukanih rukava kaputa od Nankina nosi jedan pedal. Istrčava napred, otvara reze, ovde povuče za peškir, onamo pogurne.
audio/chunk_0068.wav	21.532	Provlači se između nogu, svima smeta i neprestano viče zabrinutim glasom. Nasloni nase, vi tamo napred. Vi tamo što ste napred. Eto tako. Zadnji deo u vis, u vis, u vis. Povijaj je prema vratima. Eto tako. Ali dozvolite nam, Fjodore Filipiču. Mi ćemo već i sami.
audio/chunk_0069.wav	28.348	Bojažljivo opominje baštovan, pritešnjen uz ogradu stepenica, sav crven od napora, svom snagom podržavajući jedan ugao klavira. Ali Fjodor Filipič ne popušta. Šta li je to, razmišljam. Misli li on da je koristan, neophodan za zajednički posao, ili je prosto srećan što mu je Bog dao tu samouverenu, ubedljivu krasnorečivost,
audio/chunk_0070.wav	29.276	Pa je sa uživanjem traći. Valjda je tako. I sad opet vidim, ne znam ni sam kako, ribnjak. Umorne sluge do kolena u vodi, kako vuku mrežu i opet Fjodor Filipič s kantom za polivanje. Viče na sve, trčka obalom, pa samo katkad dođe do vode i pridrži zlaćane karaše, da ispusti mutnu vodu i nahvata čiste. A sad evo jedno podne u mesecu julu.
audio/chunk_0071.wav	21.468	Idem nekud po sveže pokošenoj travi, pod vrelim okomitim sunčanim zracima. Još sam vrlo mlad. Još mi nešto nedostaje i još za nečim žudim. Spuštam se ka ribnjaku, prema mom omiljenom mestu, između žbuna divljih ruža i brezove aleje i ležem da spavam.
audio/chunk_0072.wav	24.156	Sećam se osećanja s kojim sam ležeći kroz crveno bodljikavo šiblje divlje ruže gledao u zemlju, crnu, isitnjenu u prah i svetlo plavu površinu ribnjaka koja je provirivala. To je bilo osećanje nekog naivnog samozadovoljstva i neke sete. Sve je oko mene bilo tako divno.
audio/chunk_0073.wav	27.868	I ta lepota delovala na mene toliko snažno da mi se činilo da sam i ja lep. I krivo mi je bilo samo to što mi se niko ne divi. Vrućina. Pokušavam da zaspim kako bih se utešio. Ali muve, nesnosne muve. Ne daju mi ni ovde mira. Počinju da se kupe oko mene i uporno nekako kruto kao koštice.
audio/chunk_0074.wav	26.268	Preskaču sa čela na ruke. Negde blizu mene, na samoj pripeci zuji pčela. Žutokrili leptiri, kao iznemogli, preleću travčice na travčicu. Gledam u vis. Bole me oči. Sunce suviše jako blista kroz svetlu krunu kovrdžave breze, koja visoko, ali lagano niše iznad mene svoje grane.
audio/chunk_0075.wav	25.5	i čini se kao da žega postaje sve jača. Pokrivam lice maramicom. Guši me omorina. I muve kao da mi se lepe za ruke po kojima izbija lak znoj. U gustom žbunju divljih ruža oživeše nemirni vrapci. Jedan od njih skoči dole na korak od mene, napravi se kao da dvaput energično kljucnu u zemlju,
audio/chunk_0076.wav	26.685	Pa izleti iz žbuna uz pucketanje grančica i veselo cvrknu. Drugi takođe skoči na zemlju, podiže repić, obazre se, pa kao i onaj prvi, cvrkućući poput strele odlete za njim. Sa jezerca se čuju udarci prakljače po mokrom rublju. I odjeci tih udaraca razležu se nekako po zemlji niz jezerce.
audio/chunk_0077.wav	25.66	čuju se smeh i razgovor i pljuskanje kupača. Nagli udar vetra zašume u vrhovima breza. Prvo negde daleko od mene, pa onda bliže, čujem kako pokreće travu. Sad se evo uskoleba i lišće ružinog žbuna. Zatrepere svojim grančicama. A sada evo stiže do mene i sveža struja.
audio/chunk_0078.wav	28.988	Podižući kraj maramice i draškajući oznojeno lice. Kroz otvor podignute maramice ulete muva i stade se prestrašeno motati oko vlažnih usta. Pod leđima me žulja nekakva suva grančica. Ne, nema ništa od ležanja. Hajde da se okupam. Ali baš u tom trenutku pored samog žbuna čujem užurbane korake i uplašen ženski glas.
audio/chunk_0079.wav	25.532	Oj, pobogu, pa šta je ovo? Nigde muške glave. Šta je, šta je? Istrčavši na sunce, pitam sluškinju koja hučući protrča pored mene. A ona se samo obazire, maše rukama i trči dalje. Kad eto istogodišnje starice Matrione. Pridržava rukom maramu koja joj pada s glave i trči prema jezeru.
audio/chunk_0080.wav	29.116	poskakujući i vukući jednu nogu u vunenoj čarapi. Dve devojčice se drže za ruke i trče. A jedan desetogodišnji deran u očevom kaputu uhvatio se jednoj od njih za kudeljnu suknju, pa poskakuje za njima. Šta se dogodilo? pitam ih. Udavio se seljak. Gde? U jezeru. Kakav seljak? Je li od naših?
audio/chunk_0081.wav	28.06	Nije. Neki prolaznik. Kočijaš Ivan, šušteći po pokošenoj travi velikim čizmama i debeli Jakov, upravitelj imanja, jedva dišući trče prema jezeru. A ja za njima. Sećam se da mi je nekakvo osećanje šaptalo. Ted skoči i izvuci seljaka. Spasi ga, pa će ti se svi diviti. A to sam baš i želeo.
audio/chunk_0082.wav	28.06	Tak gde je? Gde je? Pitam gomilu slugu koja se okupila na obali. Eno onamo, kraj vira, prema onoj obali. Skoro kod samog kupatila. Objašnjava jedna praljja, slažući mokro rublje na obramicu. Gledam ja, mislim, roni čovek. A on se čas nekako pomoli pa ga opet nema. Onda se još jednom pokaza pa ti povika.
audio/chunk_0083.wav	25.5	Ljudi, udavi se i ode naniže. Samo počeše mehurići izlaziti. Vidim ja tada, davi se čovek. Pa stadog zapomagati. Ljudi, udavi se čovek. I praljja navali obramicu na rame, pa ode ga stazicom od jezera. Eto ti sad ovakav greh, očajnim glasom kaže Jakov Ivanov, upravnik imanja.
audio/chunk_0084.wav	26.524	Kad počnu sada natezanja sa zemjskim sudom, nećeš ga se otarasiti. Nekakav seljak s kosom progura se kroz gomilu žena, dece i staraca, koji se behu sjatili na onoj obali. Obesi kosu na jednu granu, pa se polagano stade izuvati. Ta gde je, gde se utopio? Pitam neprestano, od želje da jurnem onamo i da uradim nešto neobično.
audio/chunk_0085.wav	26.684	A meni pokazuju glatku površinu jezerca, koju pokatkad nabora vetar što naleti. Neshvatljivo mi je kako to da se utopi, a voda je isto onako glatka, lepa i ravnodušno stoji nad njim, blešteći kao zlato na podnevnom suncu. I čini mi se da ja ne mogu ništa uraditi, da neću nikoga zadiviti.
audio/chunk_0086.wav	26.3	Tim pre što vrlo rđavo plivam. A seljak već svlači sa sebe košulju i sad će skočiti. Svi bez daha uprli u njega oči i nadaju se. Ali pošto je ušao u vodu do ramena, seljak se polagano vraća i oblači košulju. Ne ume da pliva. Svet se okuplja sve više, gomila raste i raste.
audio/chunk_0087.wav	26.748	Žene se uhvatile jedna za drugu, ali niko da pomogne. Oni što tek pristižu daju savete, kukaju i prave uplašena i očajna lica. A od onih koji se behu već pre okupili, neki umorni od stajanja sedaju na travu, a neki odlaze natrag. Starica Matriona pita kćerku je li zatvorila vratašca na peći.
audio/chunk_0088.wav	24.252	Teran u očevom kaputu, prilježno baca kamičke u vodu. Ali evo gde od kuće, lajući i osvrćući se u nedoumici, trči niz brdo Trezorka, pas Fjodora Filipiđa. Evo gde se iza ružinog žbuna ukazuje i on sam. Juri dole i nešto viče. Šta ste stali, viče.
audio/chunk_0089.wav	28.06	I trčeći skida kaput. Udavio se čovek, a oni stoje. Konopac ovamo. Svi s nadom i strahom gledaju u Fjodora Filipiča. Dok ovaj, pridržavajući se rukom za rame nekog uslužnog kmeta, izuva vrhom leve cipele petu desne. Evo onamo gde stoji svet. Onamo eno, desno od rakite, Fjodore Filipiču. Eno baš onamo, pokazuje neko.
audio/chunk_0090.wav	26.908	Znam, odgovara on. I nabravši obrve, valjda kao u odgovor na neke znake sramežljivosti koji se opažaju u gomili žena, skida košulju, krstić predaje dečku baštovanu koji sa strahopoštovanjem stoji pred njim i energično koračajući po pokošenoj travi, prilazi jezeru. Trezorka, u nedoumici što se tiče uzroka tih brzih pokreta svoga gospodara, zaustavio se kod gomile.
audio/chunk_0091.wav	26.652	On mljackajući pojede nekoliko travčica pored obale, pa pogleda gospodara. Kao da bi da ga nešto upita. I odjednom, veselo ciknuvši, zajedno s njim skoči u vodu. U prvi mah se ne vidi ništa osim pene i mlazeva vode koji lete čak do nas. Ali već eno Fjodora Filipiča, gde smelo, na mornarski način pliva prema onoj obali.
audio/chunk_0092.wav	25.244	graciozno mašući rukama i ravnomerno dižući i spuštajući leđa. A trezorka se zagrcnuo, pa se žurno vraća natrag. Stresa se kod gomile sveta i briše, valjajući se na leđima po obali. I baš kad se Fjodor Filipič, plivajući, približavao drugoj obali, dotrčaše dva kočijaša do rakite i donesoše ribarsku mrežu namotanu na palici.
audio/chunk_0093.wav	26.428	Fjodor Filipič diže, Bog zna zašto, ruke u vis, zaroni jednom, drugi, treći put, svaki put puštajući iz usta mlaz vode. Stressa kičuški kosu i ne odgovara na pitanja kojima ga obasipaju sa svih strana. Najzad izlazi na obalu i koliko ja mogu videti i upućuje ljude kako da rašire mrežu.
audio/chunk_0094.wav	21.404	Mrežu vade, ali u njoj ništa osim mulja i nekoliko sitnih karaša koji se praćakaju. Dok oni još jednom bacaju mrežu, ja prelazim na drugu obalu. Čuje se samo glas Fjodora Filipiča koji izdaje naredbe. Pljeskanje mokrog kanapa po vodi i uzdasi užasavanja.
audio/chunk_0095.wav	22.876	Mokri konopac vezan za desno krilo mreže, pokriven sve gušćom travom, sve više i više izlazi iz vode. Sad vucite svi zajedno, složnije, odjednom! Viče Fjodor Filipič. Ukaza se pluta zalivena vodom. Nešto ima braćo, teško se vuče, kaže neko.
audio/chunk_0096.wav	26.044	Sad se evo i krila od mreže u kojima se bacakaju dva tri sitna karaša izvučena obalu. Kvaseći i pritiskujući travu. I evo kroz tanak uzburkan sloj zamućene vode u zategnutoj mreži pomalja se nešto belo. Po gomili se širi uzdah strahote. Tih, ali neobično jasan usled mrtve tišine.
audio/chunk_0097.wav	27.164	Vuci složno, vuci na kopno. Čuje se odlučan glas Fjodora Filipiđa. I utopljenika vuku po pokošenim stabljikama lopuha i čička i dovlače do rakete. A evo i moje dobre stare tetice u svilenoj haljini. Vidim njen ljubičasti suncobran sa resama naokolo, koji nekako odudara od ovog prizora smrti, groznog u svojoj prostoti.
audio/chunk_0098.wav	28.316	Vidim i lice spremno da odmah zaplače. Sećam se izraza tog lica koje je pokrivalo razočaranost što se ovde trava arnika ne može ni zašto upotrebiti. I sećam se bolnog, tužnog osećanja koje me je obuzelo kad mi je ona s naivnim egoizmom ljubavi rekla: Hajdemo dragi. Ah, kako je to užasno. A ti se sve sam kupaš i plivaš.
audio/chunk_0099.wav	26.62	Sećam se kako je sunce žarko i vrelo pržilo suvu zemlju koja se mrvila pod nogama. Kako je titralo na površini jezerca. Kako su se praćakali uz obale krupni šarani, po sredini jezera jata ribica mreškala glatku površinu, kako je visoko na nebu kružio jastreb nad pačićima koji su bućkajući i pljuskajući plivali kroz trsku prema sredini.