Classification
Collection
15 items
•
Updated
id
stringlengths 1
4
| text
stringlengths 60
27.1k
| labels
stringclasses 7
values |
|---|---|---|
1129
|
Znaš, bilo je mnogo dobro. Bilo je, bolje nego bilo šta. Bilo je, kao nešto, što možemo da podignemo, držimo, gledamo i onda se smejemo, zbog toga. Bili smo na Mesecu. Bili smo u Mesecu, imali smo ga. Bili smo u vrtu, bili smo u beskrajnom ponoru. Nigde nema takvog mesta. Bilo je duboko, i svetlo, i visoko. Primaklo se tako blizu ludila, smejali smo se bezumno. Tvoj smeh i moj. Pamtim kad su tvoje oči, glasno rekle volim, sada, dok se ovi zidovi, tako nečujno ljuljaju.
|
Ljubavna poezija
|
8
|
Od naše ljubavi i sreće, Gle, zvijezde su večeras veće; A šum što dopire iz grada, Nije l’ ko pjesma vodopada? O, to je polet u visinu! Srca nam zamiru i ginu. U ljubavi bih s tobom, draga, Nestati htio ja bez traga.
|
Ljubavna poezija
|
1087
|
Devičansko Danas, živahno i krasno zanesenim krilom da l' razbiti smede jezero sleđeno, s injem, kud se dede letova zastalih lednik blistav jasno. Negdašnji se Labud seća, ali kasno: divan je, no zalud slobodu on htede, jer opevo nije kraj gde da provede vek, kad mraz jalov sinu čamom strasno. Vratom strešće belu tu smrt što je steče prostorom kažnjena tica kog poreče, al' na užas tla što perje joj sputava. Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno, ukočen u hladnom snu prezira spava zaodenut Labud, izgnan beskorisno.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
156
|
Stižeš li sa neba il iz večnih tama? Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom, Lepoto! I dobro i zlo nosi nama, Pa te zato mnogi porede sa vinom. U tvom oku Sunce zalazi i sviće, Ko olujno nebo, ti odišeš zrakom; Usne ti amfora, a poljupci piće Što heroje slabi, decu čini jakom. Iz bezdana kroči il sa zvezda pade? Uz tvoj skut se Udes moto kao pseto; Nasumice rasipaš radosti i jade, Vladajući nad svim, nehajna za sve to. Po mrtvima gaziš i rugaš se njima; Pod Nakitom tvojim i Groza je ljupka, A porok, taj dragulj najdraži međ svima, Po stomaku tvome zaljubljeno cupka. Ozareni smrtnik leti tvojim tragom, Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu! Drhtavi ljubavnik povijen nad dragom Sliči samrtniku što miluje jamu. Sa nebesa ili iz pakla, šta mari, Lepoto! Grdobo grozna i prokleta Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari Šire vrata dosad nepoznatog Sveta! Bog ili Satana? Anđeo, Sirena, Šta mari, činiš li – o, mirise, sjaju, Svilooka vilo, kraljice ljubljena! Svet manje odvratnim dok nam dani traju!
|
Ljubavna poezija
|
741
|
Sanjam da su jednog jutra tamničari zatekli samice i okove prazne u tamnici mukloj gde su samičari umirali sami u grkljanu kazne. S dna senke vido sam oči zagnjurene, braću gde skidaju s čela kosu sedu, čuo sam ključare slobodom ranjene kako lude u tom praznom mukoredu. Pitaju tišinu: Kako može biti da nikoga nema kad je tu još stena, strop čitav, pod kamen, prozori nesviti, lanci zaključani, tuga zabravljena? A ja znam, jer sanjam, svaki drugar gde je, znam ključeve zida, ptičji let u vrt i slobodu, poslednja što se uvek smeje s čovekom, zbog kog se zemlja čuda vrti. Ključaru, ne traži one koji traže da odvežu drugi svet u tome svetu: iz srca pod krilom slaze da nas snaže zvezdani čokoti na prvom drvetu. Dolaze radnici sa vrećama raži, s košnicama meda, s „Druže, sad će doći, sad će odmah doći osmeh koji blaži bol, da noć ne teče od noći do noći“. O, što biću budan kad će tamničari zateći okove i samice prazne u tamnici tihoj, gde su samičari izbili na sunce iz bezdana kazne!
|
Misaono - refleksivna poezija
|
358
|
Lukavica je htela da me nadlukavi Punio se mesec u avgustu kao lokva Ispaljivane pune duge preko jezera i glava Na radilištima u rudnicima boksita Ubeđivao sam nepoznate ljude U tvoje ime Vera Pavladoljska. Grešile su pijane ptice u prostoru Prepelica je kljunom gore okretala Svest je mrcala među liticama Gonjen tocilima, kršima i gubom Do grla u živom blatu mislio sam Koliko si me volela Vera Pavladoljska. Mrak je u mraku sjao kao životinja Grom u lancima čamio za brdima Molio sam za sluh fizičkih radnika Divio se njihovom surovom apetitu Zaklinjao jednog gluvonemog mladića Da izgovori tvoje ime Vera Pavladoljska. Ceo dan u nebu izgoreo mesec Pod lažnim imenom leči svoj pepeo U mrcavi među dvojnicima Dok muzika sneg u uši ubacuje Kleo sam se u obe ruke, naročito desnu Da te nisam voleo Vera Pavladoljska. Udvarao se nepoznatoj devojci U kanjonu Tare kod Kolašina Govorio istine na svim jezicima Žario i palio da ih poveruje Dok je ćutala sećao sam se Da si mi najkrupnije laži verovala Vera Pavladoljska. Pevao je slavuj sa grlom grlice Sve na svetu me na te podsećalo Hvalio sam se da si luda za mnom Cela plaža da ti se uzalud udvara Kako te teram da ideš iz glave I kako nećeš Vera Pavladoljska. Kulo crnog žara pod slepim očima Zarazna zvezda sve i svašta sazdi Dok mi se padobran nije otvarao I kad sam u zavičajne bezdane padao Pričali su da te zovem iz sveg glasa Al nisam priznavao Vera Pavladoljska. Ronio u najdublje, bežao u gore Da te glasno zovem da niko ne čuje Bio sujeveran – pitao prolaznike Kako tvoje lice zamišljaju Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene Pa da se ne okrenem Vera Pavladoljska. Na ljubavnoj promaji između dve zvezde Nevidljivi uhoda ima nešto protiv Žeđ za rakijom je slična fantaziji U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta Bile su dve usne nepismenih žena Po ugledu na tvoje Vera Pavladoljska. Po nevremenu sam lovio na ruke Med zlatnih meridijana u vodi Opisivao oči jedne žene mesec dana U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu Ubedio da su mi sve što imam u životu Misleći na tebe Vera Pavladoljska. Pita za mene metak lutalica Sada me pogrešno traži oko zemlje Vučen tajnim magnetom mog čela Napija mesec da prokaže gde sam Zlostavlja mora, kuša vazduh i podmićuje Ti ćeš me izdati Vera Pavladoljska. Traje monotona biografija sunca Sve sijalice gore usred dana Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje Jedan od vlašića sklon je porocima I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju Nekoliko država tvrdi da si njina Ti si na svoje ime ljubomorna Kablogrami se u dubokoj vodi kvare Niko ne zna gde su slova tvog imena U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika Koje ptica kuka Vera Pavladoljska.
|
Ljubavna poezija
|
515
|
Ne stidim se što sam, kako vi velite, varvarin sa Balkana, tla prljavštine i bure. Čujte sad, i kod nas ima neke vama nepoznate kulture. Vi prvo ispitujete i sumnjate, daleki ste i od rođenih sinova, za trpezu svoju ne posadite svakog tuđina; vi možete da pijete a da svakom ne pružite čašu vina. A kod nas su još stari običaji grubi: mi puštamo svakog pod svoje sleme, kod nas se još i s namernikom ljubi, kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine; kod nas svaki čovek ima čitavo pleme prijatelja i rodbine. Vi, doista, imate nekoliko miliona Hristovih kipova, na svakog čoveka po jednoga, imaju ga drumovi i polja, apsane i škole; a kod nas, kad ljudi veruju u Boga, u sebi ga nose, i tiho mu se,skoro u snu, mole. Vi, istina, za svaki kut života imate sprava i mašina, sve ste sračunali i sve znate; izumi su vaši za divljenje; a mi još imamo starinske alate, ali sve je kod nas još zdravo i prirodno kao glina: i umiranje, i rađanje, i življenje. Vi imate čitave zbirke pravila i nauka o slobodi, o svemu se kod vas piše i pripoveda; ali mi i po nepisanim zakonima slobodno živimo i nekog prirodnog držimo se reda,s lično ognju, vetru, i vodi. Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano, kako se jede, govori, oblači; a mi, kad govorimo, vičemo i mašemo rukama, i čorbu glasno srčemo, i u rukavicama smo kao na mukama. Sve je kod nas zaista prosto: obuću nosimo od svinjske kože, puno je kod nas seljačkih navika i stvari; i kraljevski preci naši doista su bili govedari. Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,ruši i pali; ali mi nismo oni što smišljeno tlače, mi ne smatramo da je svet celi naše polje; mi ne bismo podneli ni urođenik prašumski da zbog nas plače; duša nam je prostrana, iako smo brojem mali.
|
Rodoljubiva poezija
|
674
|
Majka govori Hristu – Jesi li moj sin ili moj Bog? Raspet si na krstu. Kako ću sad domu svom? Kako ću preko praga, Ne shvativši šta to bi: Jesi li moj sin il’ Bog? To jest, mrtav si ili živ? Odgovor on joj sprema: – Mrtav il’ živ da sam, razlike, ženo, nema. Bio sin ili Bog, tvoj sam.
|
Ljubavna poezija,Misaono - refleksivna poezija
|
224
|
Što mi se lepo snuždilo dete, te na moj ne gleda vis? Što mi je ruke sklopilo blede, savilo beli lis’? Raširi ruke, a grudi nežne mirisom žestokim skri, k’o što su moje žestoke pesme, što od njih ponoć vri. Koliko zora, koliko noći, u pesmi samo bdim, i opet imam s čime ti doći, i opet imam s čim! A ti zar nikad, nikada meni ni jedan iz duše miris? ni konak jedan u čašicu belu, u liska meki niz?
|
Ljubavna poezija
|
330
|
Daj da ti priđem Hromi vuče Daj da ti iščupam Tri čudotvorne dlake Iz trouglaste glave Daj da ti štapom dodirnem Zvezdu na čelu i kamen na srcu I levo i desno uvo I daj da ti poljubim Ranjenu božansku šapu Naslonjenu na oblak Daj da ti priđem I ne plaši me svetim zevanjem Hromi vuče
|
Misaono - refleksivna poezija
|
621
|
Ispod nedogledne visine plave, ja sam danima lutao pognute glave, i tražio negažene staze, i poljsko cveće brao. I mislio sam da zbog prolećne kiše uzbrano cveće ne miriše, jer ga je pljusak u pupoljku sprao. Ja sam onda još bio mlad, i bilo mi je žao mirisne pupoljke brati. Ja sam onda još ozbiljno mislio na svakom pragu stati, i svugde naći veselje lako; i da će me onda u kuću zvati bistrim i srećnim pogledom, i da ću svuda biti brat. I, mesto toga, na svakim vratima oči što su me bile ledom i novembarskim mrazom; a nigde bratskog pozdrava ni ruke. Ja sam onda tri dana, noći plak’o, i pošao ugaženom stazom. Tešim se da nisam bio prvi, i time ─ što je tada bio Rat . . .
|
Misaono - refleksivna poezija
|
459
|
Dozvolite mi da vam predstavim sanjara sa snovima plavim. Pesnik se nikad sasvim ne budi. On uvek nešto prede i plete. Pesnik je spolja ko i svi ljudi a iznutra — pravo pravcato dete. I to — dete koje se čudi ponečemu što rade ljudi. Pesnik gleda u svet kroz perce pauna i kroz frulu od zove. Njemu je kap rose — jezerce po kome najlepše lađice plove. Roj svitaca i buket cveća — to je za njega najveća sreća! Pesnik je srećan i kada pati i opet — tužan u bašti sreće. Pesniku svaka pesma uzvrati po kap detinjstva, kao proleće. Kad jutru sine slavuj u glavi prvo se bratu pesniku javi. Tada on luta kroz polja raži ko da se u bulke zaljubio I SVE TAKO, KAO DA TRAŽI NEŠTO ŠTO NIJE IZGUBIO … Svake večeri i svake zore on traži rime i metafore. Kad ih nađe, pesnik je tužan i ceo svet mu postane ružan. A kada nađe — sunce obasja brežuljke s krunama cveća i klasja. Pesnik se smeši i trepti, trepti u duši sveta ko zlatni leptir. Malo čupka travke za kose, malo mazi ive na međi, malo niže jagode rose na pozlaćene končiće žeđi … Pa siđe u neku zavičajnu dolju da pesmi otkrije tajnu. Jer, pesnik voli, to nisam reko, kćer jedne tihe sunčeve bašte, koja boravi negde daleko u predelima njegove mašte. ZBOG NjE ON, DECO, SVAKOG DANA OSEDLA BELOG KRILATOG ATA, I ZBOG NJE JE TAJ SIN ROSNIH POLJANA IZUČIO BEZBROJ ZANATA!
|
Misaono - refleksivna poezija
|
1074
|
Sećaš li se vetra koji se nekad rađao Sav zelen među maljama na grudima Maljena? Majka je zatvarala kapke pred borovima Uznemirenim do gorkog korena iglica; To je već bila noć, prevelika za tebe Kao odelo odraslih. A majka nosi sveću, Na stepenicama pažljivo zaklanja plamen rukom. Vetar. Sva su vrata na kući zaključana, Borovi i skitnice će ostati na vetru, A ti si dobar dečak i majka će poljupcem Da zapečati tvoju današnju malu javu. (Anđeli dajte da zaspim, da spim, Da ničega zloga ja ne snim.) Jer noć je velika i vetar je pod prozorom I padaju šišarke, i mesec će da bude Čist i uglačan od vetra, mali i okrugao. Zaspao si, sasvim siguran da ćeš se sutra Probuditi. Kao i vetar. Kao i vetar.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
567
|
Bliži se, bliži,leto; u duši već ga slutim. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: “Bliži se, bliži leto.” Bliži se, bliži leto. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. Mirisu livade bujne i polja i šumarci koje u putu sretoh: “Bliži se, bliži leto.” Bliži se, bliži leto. Kao sjajna carska kruna, zlatna mu svjetluca kosa rumenih svitaca puna. Svi su mi oni rekli kad ih u putu sretoh: “Bliži se, bliži leto.”
|
Misaono - refleksivna poezija
|
975
|
Važno je, možda, i to da znamo:čovek je željan tek ako želi.I ako sebe celog damo,tek tada i možemo biti celi.Saznaćemo tek ako kažemoreči iskrene, istovetne.I samo onda kad i mi tražimo,moći će neko i nas da sretne.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
751
|
Pesnik poljem ide. Gleda i, bez reči, Divi se; i sluša: lira u njemu zveči. Videć gde dolazi, cveće pred kojim Rubin tamni, cveće koje bojam’ svojim Sjaj potamnit može repa paunova, Cvetići od zlata i modri cveći mali Dočekuju njega lica misaona Il koketna, i vratom dok su njihat stali, Ko da stoji cika: „Gle nam miljenika!“ Pun svetla, sene i žamora živih, Puk veljih stabala, koji u šumi živi: Svi ti starci: tise, lipe i javori, Časni hrasti, vrbe s borama na kori, Brest s crnim granjem: teški od mahovine, Ko ulemi kad se pokaže muftija, Onome, što ide, dubok poklon čine; Glava od lišća i brada od bršljana se svija K zemlji. I dok čela sjaj mu promatraju, „On je! Sanjar!“ ide Šapat po svem gaju.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
713
|
Ako uzmemo ono što vidimo mašine koje nas izluđuju, ljubavnike koji se na kraju mrze, tu ribu na pijaci, što zuri naviše u nas, cvijeće koje trune, muve u paukovoj mreži, ulične nerede, urlike lavova u kavezu, klovnove zaljubljene u novčanice, nacije što pomjeraju ljude kao pione, dnevne lopove sa prelijepim noćnim ženama i vinom, pretrpane zatvore. Uobičajeno nezaposlene, anemičnu travu, ljude dovoljno stare da vole grob. Te stvari, i druge, pokazuju kako se život klati na istruljeloj osovini. Ali ostavili su nam malo muzike i govornički šou na uglu, čašicu viskija, plavu kravatu, džepno izdanje Remboovih pjesama, konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep, i onda je tu ponovo ljubav kao tramvaj koji na vrijeme stiže iza ćoška, grad koji čeka, vino i cvijeće, voda što šeta preko jezera i ljeto i zima i ljeto i ljeto i opet zima.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
782
|
Leteti, leteti, leteti visoko, Neznanom prostoru kao starom drugu, Vitlati se kao omađijan soko, I umreti, sjajan, u sunčanom krugu. Čuti samo zamah svoj u prostorima – Muziku svog krila! I na samom kraju, Svoj trag izgubiti i cilj među svima, Iščeznuvši tako u nebu i sjaju. Da mi žeđ osete kobnu i sve višu Oči što su tude dugo svetlost pile, Kao vir dve ovce sa runom od svile, Kao krv dve noćne sablasti što sišu. Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom; Da kao gnev svetlost sva ispuni mene; Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom, Tu gde gore večne podnevi bez sene. I strašna raskršća sunaca, i puti Kud oluj svetlosti neprekidno ide, Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti Bog koji ubija oči kad ga vide. Da samo s visina za ponore znadnem, Bacivši u prostor konce svojih žila; I letim večito, i letim dok padnem Samo pod teretom ozarenih krila.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
714
|
nisam znao otkud sam došao ni gde sam pošao. bio sam izgubljen. često sam satima sedeo u nepoznatim ulazima, bez misli bez pokreta dok nije zahtevano da se pomerim. ne mislim da sam bio idiot ili budala. mislim da sam samo bio nezainteresovan. nisam mario ako ste nameravali da me ubijete. ne bih vas sprečio. živeo sam za život koji mi ništa nije značio. nalazio sam mesta za sebe. male iznajmljene sobe. barove. zatvore. spavanje i ravnodušnost izgledali su kao jedine mogućnosti. sve drugo izgledalo je besmisleno. jednom sam sedeo čitave noći i gledao u reku Misisipi. ne znam zašto. reka je proticala i sećam se samo da je smrdela. uvek mi se činilo da sam u autobusu koji vozi preko cele zemlje putujući nekud. gledajući kroz prljavi prozor ni u šta. nisam želeo ni sa kim da razgovaram niti da mi se obraćaju. ljudi su me videli kao neprilagođeno i poremećeno biće. jeo sam jako malo, ali sam bio zapanjujuće jak. jednom, u fabrici, krupni mladi radnici pokušavali su da podignu težak deo mašine sa poda. nisu uspeli. „ej, Henk, probaj ti!“ smejali su se. prišao sam, podigao ga, spustio, vratio se poslu. stekao sam njihovo poštovanje iz nekog razloga ali ga nisam želeo. ponekad bih spustio roletne u sobi i po nedelju dana ostajao u krevetu. bio sam na čudnom putovanju ali je bilo bez ikakvog smisla. nisam imao ideje. nisam imao plan. spavao sam. samo sam spavao i čekao sam. nisam bio usamljen. nisam osećao samosažaljenje. samo sam bio zarobljen u životu u kome nisam mogao da nađem smisao. tada sam bio mladi čovek star hiljadu godina. a sada sam stari čovek koji čeka da se rodi gde sam bio?
|
Misaono - refleksivna poezija
|
527
|
U ovom narodu krste imenom Vuka kada odnose decu veštice, vampiri i čume, da bude manje smrti i manje muka, da bude više dece za snove i buduće bune; u ovom narodu rastu Vukovi krotki i blagi što jednom zdravom nogom stignu do nakraj sveta — gde li bi sa obe noge stigli. U kakvoj pitomoj dragi zaustavili jedra kad ovilene, okrilate, kad ljubav im za sve ljude raskrili nedra. Kratka ti, Vuče, noga, pamet ti, Vučino, duga, srce ti naše, široko, a dubok čemer i tuga. Gavranovi na Mišaru kljuju junacima oči, kako, Vuče, iz mraka, kako iz ove noći? Iverje rasuto kako skupiti za veliku vatru i uvek se ponovo roditi i uvek ponovo sve moći, i ne dati da te satru ni da ti ime zatru i nikad ostati sam bez prijatelja i druga. Uvek ti budno na straži pitomo Pomoravlje, Jadar i Pocerina sanjaju snove budni … Raste smilje i kovilje i raskovnik, sunčano žuto, i raste devojkama ruzmarin, svatovsko cveće; čašu ti sunca u zdravlje, Toplica crnim grozdom nazdravlja ti u spomen, kad li pokupi toliko mramorje i biserje reči i pesme koje nikad umreti neće. Svi ustanički kresovi tvojom se pojiše pesmom i opet slobodi zaveru skovaše crne ptice u Srbiji što umirati ne može i što umreti neće dok je sloboda ne obgrli čarobnom rukom; bukte plameni pesama iz partizanskih vatri. Vuče, hvala ti za stih, za pobunu onu dragu, hvala za Srbiju koja se umirit ne može, kojoj je sloboda uvek od sunca bliže, za sve stare Vujadine i sinove svih ustanika, za pesmu koja iz mrtvih diže.
|
Rodoljubiva poezija
|
924
|
Ne znam kojim rečima – drvenim, kamenim, ili vodenim, ili plamenim, ječmenim ili ražanim – da im kažem: da onaj, ko ima na zemlji i u kesi, u podrumima, na tavanima, u kacama, u loncu i dzaku, a nema u pepelu, od jedne varnice ostane siroma; a da onaj kome je pepeo blago ni u tuđini ne ostaje bez doma. Kad vidim kako u miru ispustiše ono što su odbranili u ratu, i kad ih čujem kako u mraku opet, devet, i sto devet, prevareni puta, deseti, sto deseti, i tristoti put, pred istim đavolom sabiraju snage, ne znam kojim rečima – osinjim, pelinovim ili zmijskim – da im kažem da - ne znam kojim rečima: uljanim, hlebnim ili vinskim – Boga mole da ih, ne od grmljave topova, nego od zujanja muva, ne u ratu, nego u miru čuva! Dok silnici jedan drugom, našim rukama, zlatnu sa glave otimaju krunu, dok jedan drugog tom krunom nadsijavaju, u strašnom ratu, i u još gorem miru, ne znam kojim rečima – ozeblim, gladnim ili žednim – da im kažem: da kruna nije zlatna kapa na glavi: kruna je so na pečenom krompiru.
|
Rodoljubiva poezija
|
1093
|
Ulica mu propije Sve zelene novčanice Pištaljke zvoncad i trube U krošnji mu gnezda svijaju Proleće mu prste kreše Živi od pustolovina Svojih nedostižnih korena I od divnih uspomena Na iznenadne noći Kad nestane iz ulice Ko zna kuda ide U šumi bi se izgubio Ali se uvek pred zoru U drvored na svoje mesto vrati
|
Misaono - refleksivna poezija
|
716
|
Anđele! Da ima mesto, nama nepoznato, i da tamo na neiskazanom sagu ljubavnici, koji ovde ne dosegnu nikad umeća, pokažu smele visoke figure poletnoga srca, svoje tornjeve naslade, svoje lestve što odavna su tek same o sebe oslonjene, gde nikada ne beše tla, zaljuljane, -i da umeju to, okruženi gledaocima, nebrojenim nemim mrtvacima: Bi li oni bacili tad poslednje svoje, uvek ušteđene, uvek skrivene, nama nepoznate, večito važeće novčiće sreće pred par koji se napokon zaista smeši na umirenu sagu?
|
Ljubavna poezija,Misaono - refleksivna poezija
|
582
|
Golem i mračan, neveselo Stoji, bezimen kao travka; U njemu huči gorsko vrelo, I noću prespi jedna čavka Usamljen večno, strašna grmen, U prvi sunčev trenut sjanja, Niz ozarenu baci strmen Crni sen svoga očajanja. A noću nebu zavihori, Kad zna da bolno sve zanemlje – I zvezdama po svu noć zbori Gorke samoće ove zemlje.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
661
|
…Ponoć je. U crnom plaštu nema boginja; slobodne duše to je svetinja. To gluho doba, taj crni čas. Al’ kakav glas?… Po tamnom krilu neme ponoći ko grdan talas jedan jedini da se po morskoj valja pučini, lagano huji k’o da umire, il’ da iz crne zemlje izvire. Možda to dusi zemlji govore? Il’ zemlja kune svoje pokore? Il’ nebo, možda, dalje putuje da moju kletvu više ne čuje? Pa zvezde plaču, nebo tuguje, poslednji put se s zemljom rukuje… Pa zar da neba svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane – tama?… I hod se čuje… Da l’ ponoć tako mirno putuje? Ni vazduh tako tiho ne gazi. Ko da sa onog sveta dolazi? Il’ kradom oblak ide naviše? Il’ bonik kakav teško uzdiše? Il’ anđo melem s neba donosi? Il’ oštru kosu da ga pokosi? Da ljubav ne ide?… Da zloba nije?… Možda se krade da nam popije i ovu jednu čašu radosti? Il’, možda, suza ide žalosti da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – Vrata škrinuše… O duše! O mila seni! O majko moja! O blago meni! Mnogo je dana, mnogo godina, mnogo je gorkih bilo istina; mnogo mi puta drhtaše grudi, mnogo mi srca cepaše ljudi, mnogo sam kajo, mnogo grešio i hladnom smrću sebe tešio; mnogu sam gorku čašu popio, mnogi sam komad suzom topio. O majko, majko! O mila seni! Otkad te, majko, nisam video, nikakva dobra nisam video… Il’, možda, misliš: „Ta dobro mu je kad ono tiho tkanje ne čuje što pauk veze žicom tananom nad onim našim crnim tavanom! Među ljudma si, među bližnjima.“ Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima: pod ruku s zlobom pakost putuje, s njima se zavist bratski rukuje, a laž se uvek onde nahodi gde ih po svetu podlost provodi; laska ih dvori, izdajstvo služi, a nevera se sa njima druži… O majko, majko, svet je pakostan, život je, majko, vrlo žalostan…
|
Misaono - refleksivna poezija
|
1078
|
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo, Stoji kao spomen iz prastarih dana. Njegovu sam škripu kao dete čuo. Stara gruba sprava davno mi je znana. Jedan mali vranac okreće ga tromo, Malaksao davno od teškoga truda. Vuče bedno kljuse sipljivo i 'romo Bič ga bije, ular steže, žulji ruda. Vranče, ti si bio pun snage i volje, I dolap si stari okretao živo. Tešila te nada da će biti bolje; Mlad i snažan, ti si slatke snove snivo, Al' je prošlo vreme preko tvoje glave, Iznemoglo telo, malaksale moći; Poznao si život i nevolje prave, I julijske žege i studene noći. O, kako te žalim! – Gle, suze me guše, Oličena sudbo svih života redom! – Tebe, braću ljude, i sve žive duše, Jednake pred opštom, neminovnom bedom. Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati? Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče. Ali bič fijukne... Napred, nemoj stati Dok ne padne najzad spasonosno veče. Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo; Svuda oko tebe buja trava gusta, I mirise njene ćuv donosi vreo. Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta! Ti si, kao i ja, od mladosti rane Osetio opštu sudbu što nas gazi, I gladan i žedan provodio dane Sve u istom krugu, sve na istoj stazi. Ti si, kao i ja na julijskoj žezi, Dok žubori voda kraj tebe u viru, Sanjao o sreći, nagradi, i nezi, Sanjao o dobrom, zasluženom miru. O, kȏ zmija ljuta košuljicu svoju, Ostaviti bedu, nesreću i zlobu, I udarce biča stečene u znoju, I svemoćnu podlost i opštu gnusobu! Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati, Ne miriši travu, ne osećaj vir; Nagradu za trude nebo će ti dati: Mračnu, dobru raku i večiti mir!
|
Misaono - refleksivna poezija
|
441
|
Kažeš, znao je Saadi kako treba celivati. Pritrpi se, Boga radi, to ću jednom i ja znati. Veliš, zapoved Korana za dušmana mržnju traži. Ali kad sam iz Rjazana kako to da znadem, kaži! Pevala si: „Lepše ruže no devojke u Bagdadu.“ Da bogatvstvo meni pruže, lek bih našo tome jadu. Ja bih ruže te poseko, jer bi bolno bilo meni lik mile Sagane neko u lepoti da zaseni. Zaveta me oslobodi, dalek ja sam od zaveta. Kad se ko poeta rodih, voleću te ko poeta.
|
Ljubavna poezija
|
932
|
Gledam: za suzu srpskih terena, kao u 'albi, zamiču bratstva — udišu, usput, miris od sena. Slušam i 'agor: kao kad pastva hrišćana kreće, zorom, u žetvu. Kud li da pođe ovaj tumarač; s raskršća kog li Mesečev cvet mu tabane praši, skupiv u 'arač pucnjavu letnju — s koje već prska, s pčelom u mesu, šljiva — a srpska? Šklopoće, drči otpadak smisla — opanak krpljen: praslika trenja zemlje i zvezda, Srbija s visa jaglike bere s unezverenja moje jednine, što se kotrlja, odskače, tumba, sva u mutljagu stvarnosti mučne, čija se brlja oseća svukud — vonja po tragu vizija lepih, s kojih tek prska, s bregova plavih, šljiva — a srpska. Voćke kad rade, počne i zbrka u pesimizmu: čaške treznoće, bačve pijanstva čin su i svrha dvojnog jedinstva, koje me hoće smaći sa kičme nepostojanja rodne blizine, što se rascveta po siromaštvu svakojih grana, tužna u dvoru davnašnjih leta, s čijih se krošnji, orah kad prska, blisko zaplavi šljiva — a srpska. Kapni mi, tropno, trudna od zrenja, poput dobrote kojom se prašta: nije mi lako biti sred vrenja kad se raskipi s jesenjih bašta. Šljivov je vidik razgranat, širok, ali i loman — gotov da kljokne. S njega se čovek, Božiji prirok, u nadahnuću, otisne, propne u ozarenje: svemir gde prska, složno gde prašti šljiva — a srpska. Dremaj, težino tamjana modrog: ti si mi grimiz s Tajne rođenja, spomen na sofru modrila rodnog, čemu se vraćam iz otuđenja, noseći krpe svakojih prnja. Spavaj, pod rodom, letino blaga, strovilom kljukni kad se skotrlja jesen sa brda. — Neka se strada: meni, po glavi, krši se, prska, s krunom o nebu, šljiva — a srpska.
|
Rodoljubiva poezija
|
890
|
Uvek u sredini koja rani čamom, Ja nisam verov'o da će doći ikad Rastanak sa pustom i sumornom tamom; Verov'o sam sunce doći neće nikad. Sunce doći neće dane da ozari, Da zastali život pokrene na bolje, I zemlju koju su poveli vozari, Neutešno mali i bolesne volje. Verov'o sam da će moj naraštaj zaći Za neravnu borbu, sav izlomljen, i da Ja ću s njime opet u grobu se naći, Da čekamo potres koji okov kida. Ali nisam znao da onaj k'o strada Greši kad suviše i voli i želi, Da na zemlji uvek najbolja je nada, Kad se sve obnavlja: čovek i cvet sveli. Uvek u sredini što duh svaki steže, Zapazio nisam sem nje ništa drugo, I često se pitah šta me za svet veže: Zaklonjen ideal? Il' stradanje dugo? Ja nisam slutio da će dani doći, Veliki i večni, baš u moje doba, Dvoglavi orlovi da će redom proći Oko sviju glava, preko svakog groba. Ja nisam slutio ispod noći sive, Da su već tu ruke spasonosne, zdrave, I grudi gde toplo sva predanja žive, Da su nam pristigli nosioci slave. Ja nisam slutio, otadžbino draga, Posle sna dubokog, da čeka spokojno Zvona na jutrenje da ustane snaga, Zaspali duhovi i carstvo pokojno. Ja nisam slutio, u danima tuge, Ustanak naroda i pojavu rata: I dok krv je tekla, oseć'o sam duge, Otvoreno, nebo, rane svakog brata. I osetih i to da spuštenu glavu Zanavek podižem, da sam danas veći; Da delo iz krvi pruža svetlost pravu, I put koji vodi i miru i sreći.
|
Rodoljubiva poezija
|
1098
|
Sve u njoj je skladno, sve čudno, Sve rečeno mir i strasti; Ona obitava stidno U uzvišenoj lepoti slasti. Sve oko sebe ona posmatra – Nêma nedruga, nêma prijatelja, Izgubi se kad nabuja želja U lepoti od koje se strada. Zato nikad, nikad ne žuri, Da ljubav ugledaš što ranije I srce izgubiš na buri, Pun snova s pitanjem – šta mi je. Nekad, zbunjen, ljubav ćeš sresti, Bez uma uzeti njene čari, I kô da ti Bog lice ozari – Ispićeš je bez imalo svesti.
|
Ljubavna poezija
|
164
|
Cvili, harmoniko. Puca glava… Naviru zvuci vodoplavni. Pij sa mnom, kučko šugava, Pij sa mnom. Obljubili te, opoganili- Pripadaš ulici. Zašto mokriš tim plavim pogledom? Hoćeš po gubici? U baštu bolje idi, strašilo, Da plašiš vrane. Do bola si me zajašila Na sve strane. Cvili, harmoniko. Cvili, stradijo. Pij, mešino šuplja. Ja bih onu sisatu radije- Još je i gluplja. Među ženama nisi mi prvina. Ja sam vas mnogo….. Ali sa takvom, kao ti, strvinom, Prvi put smogoh. Što bolnije, to bučnije, Čas tu, čas tamo, bez traga. Ja neću da se ubijem, Idi do vraga. Sa vašom psećom skućnicom Vreme je da se oprostim. Draga, ja plačem, mučim se, Oprosti….Oprosti….
|
Ljubavna poezija
|
229
|
Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo, od tih zvezdica sliku sam joj skivo – ta tako su valjda nekad i skovana po tom božijem ruvu ta puceta sjajna – sve sam slici kazo što mi srce taji, nakitio sam je moji’ uzdisaji’, al’ za taj su teret zvezde bile male, sve su bliže, bliže zapadu se dale. Nakitio sam je željom srca moga, pustom, teškom željom srca žeđanoga, al’ za taj su teret zvezde sve su bliže, bliže zapadu se dale. nakitio sam je slašću od usana, blagoslovom rajskim grešnog milovanja, al’ i za taj teret zvezde behu male sve su bliže, bliže zapadu se dale. Nakitio sam je kletvama ljubavnim, kitama žeženim, plamenom krvavim, nek osete zvezde kako kletve tište, nek nebu procvile, nek Bogu propište, kako pate ljudi neka mu se tuže, što veruju Boga, te ljubavi služe: ej! al’ za taj teret zvezde behu male, sve su bliže, bliže zapadu se dale. Sve je mirno, mirna su mu stada, samo jedna zvezda preko neba pada, a ja mislim, bolan, iz oka je pala, što je pri rastanku slika zaplakala.
|
Ljubavna poezija
|
528
|
Ja Srbiju pamtim iz detinjih snova, u nevolji teškoj u patnju uraslu, mesto kiše uvek ledom zatrpanu, gradoviti oblak na pustom salašu, i ruku prosjačku na bednome pragu kraj bogatih njiva i zrelih voćnjaka, ja Srbiju pamtim iz narodnih priča, čuda od ljubavi, čuda od junaka. Znam tu zemlju bune i zemlju tišine, gostoprimstvo toplog u domaćem kutu, zemlju, gde se umire i gine i upale stope na blatnjavom putu, i znam čežnju bolnu, čežnju nerečenu za nečim što niko doživeo nije, tu Srbiju drugu, pićem opijenu koja srce traži pored provalije, ali znam još jednu, treću, najmiliju, nju sam srela skoro slobodi na tragu, njoj sam zavolela tu dušu dečiju koja traži sunce na besnom oblaku, koja ispod leda, gromovitog besa, lepotu, slobodu, i širinu sanja, i okove za njih sa vešala stresa, životnija posle svakog umiranja.
|
Rodoljubiva poezija
|
917
|
Za večerom Lazar sedi, Sutra ide Vidovdan, Pogružena njega gledi Srpske vojske smućen stan. S upaljenom voštanicom Nad Lazarom genij stoji, Skorbnim licem k tronu sudbe On upravlja pogled svoj. „O, ukloni, svemoguća, Ovo od tvog naroda; Nije narod, nije zemlja Gdi ne cveta sloboda.“ Al’ bezglasna stoji sudba, Oko nje je užas, strah; Dečanskoga krv obliva Pri podnožju njenom prah. U suzama Dušan tone, Kotrlja se strasti smet, S prebijenom voštanicom Osvetljava genij klet. S tužnim srcem sad iščezne, Smrtni Srpstvu kuca čas; U prsima svaki nosi Svoje sudbe gorki klas. Vražda seje ljuto seme, Vera s zove neverom, Vuk se diže, Miloš pada, Miloš, dika rodu svom. Burno sviće Vidov danak, Da opravda prošlu noć, Al’ je slaba ruka ljudska Gdi s’ protivi viša moć. Nije l’ Rima drevnog sila Polubožna negda bila? Sve razdora sruši vlast; Leti Srbin, leti voljno Na Kosovo, polje bojno, Nagli svoju u propast. Sablje zveče, Brda ječe; Krv se lije, Srce bije. Konji vrište, Majke pište, A junaka rane tište. Složno, braćo, Srbin bije; Miloš gdi je? Murat leži, Turčin beži, Srbinu se sreća smeši. No Vuk kleti Ropstvom preti; Lazar pada, Sve propada, Ah, nadvlada Turčin ljuti, — Boj ućuti. Srpsku slavu, srpsku sjajnost, Srpsko ime, srpsku znatnost, Sve proguta Vidovdan. Ništ’ na zemlji postojanog! Danas veseo, sutra tužan, Danas silan, sutra sužan, Danas bogat, sutra dužan, Danas slavan, sutra ništ. Vreme ide, vreme beži Bujnim stremom, bujnom hukom, Sve razdire kivnom rukom Kud manito smrtni teži. Juče strašan, danas smiren, Juče važan, danas prezren, Juče slavan, danas potren, Juče silan, danas rob.
|
Rodoljubiva poezija
|
213
|
Moram ti lepe večeri neke zenice tople gledati do dna, pa ti na kapke providne, meke, lagano, kao milovanje sna, spustiti usne. Moram ti jednom u dana jatu od mrskog dana učiniti drag, pa ti na srce, blago kao bratu kad bih da bola otklonim trag, spustiti ruku. Moram, kad jednom opazim da me s radošću sretaš poslednji put, uz tihu pesmu na tvoje rame, taj tako čudno primamljivi kut, spustiti glavu. Tako ćeš lepih jutara nekih pružajuć drugoj zenica dna reći: »O, gde su oni meki, slični milošti lakoga sna poljupci njeni?« Tako ćeš često u noći jatu, kada ti život ne bude drag, reći: »O, gde je ona kao bratu da mi sa srca zbriše bola trag dodirom ruke?« Tako ćeš, posle lutanja razna osamljen kad se vidiš prvi put, reći: »O, gde je ona mazna, ramena moga na osamljen kut da spusti glavu?«
|
Ljubavna poezija
|
959
|
Otkada te nisam video, moj Grade Na stavama mirnim Dunava i Save, Gde sam svoje dane provodio mlade, Dane prvih snova, ljubavi i nade. Surova je bura preko tvoje glave Pregrmela besom svireposti slepe, Uništila s mržnjom tvoje noći plave, Proleća, leta i jeseni lepe. Kako si mi danas mračan i oron'o! Ni pusta traga radosnom životu. Varvarin je grubi zlurado ti don'o Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramotu. Od zavere mračne na slobodu ljudi Ti si mučki udar zadobio prvi, Ponosan i hrabar; - iz tvojih su grudi Potoci potekli plemenite krvi. Danas, ti si tužan i ostavljen skoro. I ulice tvoje i tvrđava stara Puste su, i njima odjekuju sporo Još samo teški koraci varvara. Al' plavom noći, kada duše traže Utehe u miru što s visina dođe, Duh slobode, pored oružane straže, Nevidljivo tvojim ulicama prođe; Odlazi na stare bedeme, i stane Gledajući vidik u nadi i slutnji; Osluškuje dugo, dokle zora svane, Udaljen u buru što bruji i tutnji. Jer daleko tamo haos je krvavi Za slobodu i za ropstvo, koji huji, I urla i besni u sveopštoj stravi, U orkanskoj vatri, strasti i oluji. Dok umorne duše, bez sreće i nade, U nemirnom snu se rastaju od sveta Sramote i ropstva, moj ponosni Grade, Duh slobode tvojim ulicama šeta; I obiđe žrtve što se u snu snaže Nadom na slobodu; i kad osmeh stidljiv Prve zore sine na one što traže Hleba, - on je min'o pokraj mrtve straže Besmrtan i miran, ponosan, nevidljiv.
|
Rodoljubiva poezija
|
80
|
I opet te u vinu gledam, Osećam strah pred tvojom slikom, Tvoj osmeh opet blesnu čedan U kosi teškoj, zmijolikoj. Oboren tavnim mlazevima, Uzdišem opet, bez ljubavi, Nestali san o celovima, O mećavi što tebe slavi. Divnim se smehom smeješ meni, U čaši viješ slično zmiji, Nad tvojim krznom skupocenim Čarlija vetrić golubiji. Kako, kad živa kaplja pljusne, Ne videt’ sebe u toj peni? Ne setiti se tvoje usne Na mojim nazad zabačenim?
|
Ljubavna poezija
|
149
|
Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt slažeš reči, pomeraš mlado drveće u nekakav red razumljiv tvom oku tako nehajno kao što u san moj ulaziš kao u svoj vrt gde te svaka travka s radošću dočekuje i sunce ti na rame silazi, i korak ti je lak i nečujan, kao da si i sama od sna satkana, iz noći u noć tako sa morem snagu premeravaš, umiruješ ga rečima i u poslušnu pticu pretvaraš. Ulaziš u pesmu kao u svoj dom gde je sve oblikovano tvojom rukom, koja i mojom rukom uzaludne reči ispisuje koje bi da me od tebe odbrane.
|
Ljubavna poezija
|
303
|
Nisam ja za srebro ni za zlato plako, niti za Dušanov sjaj. Ne bih je rukom za carske dvore mako, za onaj bludnicâ raj. A šta je meni do tih mramornih dvora tučnog ponoćnog sata, što očima slepim odbijati mora, sestri sramnoj od brata? A šta je meni do velmoža u svili, sa sokolom na ruci? Otac mi je sebar što na točku cvili, a kćer mi glođu vuci. Baš ništa me za crkve duša boli, za silnoga cara dom. Za grčke ikone poleguša golih u robovskom hramu mom. Dao je njinoj duši oproštaj guslara seljački poj. U njivama mi je sahranjen lelek taj, u prokleti večan znoj. Nisam ja za srebro ni zlato plako, niti za Dušanov sjaj. Ne bih ja rukom za carske dvore mako, za onaj bludnica raj.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
317
|
Najzad se ruke uhvate za trbuh Da trbuh od smeha ne pukne Kad tamo trbuha nema Jedna se ruka jedva podigne Da hladan znoj sa čela obriše Ni čela nema Druga se ruka maši za srce Da srce iz grudi ne iskoči Nema ni srca Ruke obe padnu Besposlene padnu u krilo Ni krila nema Na jedan dlan sad kiša pada Iz drugog dlana trava raste Šta da ti pričam…
|
Misaono - refleksivna poezija
|
724
|
Gospode, čas je. Natraja se leto. Zasenči sunčanike, razobruči vetar, da poljem jesenjim zahuči. Poslednjem plodu zrenje zapovedi; još dva-tri dana južnija mu daj, usavršenju nagnaj ga, nacedi poslednju slast u teškog vina sjaj. Ko dom sad nema, taj ga steći neće. Ko sam je sada, dugo sam će biti, čitaće, pisma pisati i bditi, i nemirno će gledati drveće kada se lišće stane zrakom viti.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
635
|
Na talasje plime moćne oholosti danonoćne – na veliku tajnu, na san, sad mi liči život davan; znam da san taj nesuvisli bi pun čedne, budne misli bića čiji jedan deo moj duh nikad ne bi sreo da su prošla pored mene kroz oči mi zatvorene! Neka mine iz vazduha ta vizija moga duha; jer to sjajno vreme sada nestalo je, s njim i nada, a moj mir u koji se uzdah prođe kao kratki uzdah: ne brine me smrt njegova s mišlju koju tad negovah.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
549
|
Kradu mi pamćenje, Skraćuju mi prošlost, Otimaju vekove, Džamijaju crkve, Araju azbuku, Čekićaju grobove, Izdiru temelj, Razmeću kolevku. Kuda da čergam s Visokim Dečanima? Gde da predignem Patrijaršiju? Uzimaju mi ono Što nikome nisam uzeo, Moje lavre i prestonice, Ne znam šta je moje, Ni gde mi je granica, Narod mi je u najmu i rasejanju, Pale mi tapije I zatiru postojanstvo. Zar da opet zatrapim Svete Arhangele? Da mi pomunare ponovo Ljevišku? Očni živac su mi odavno rasturili, Sad mi i beli štap otimaju, Žrtveno polje sa krvavom travom Ne smem da kažem da je moje. Ne daju mi da uđem u kuću Kažu da sam je prodao, Zemlju koju sam do neba kupio Neko im je obećao. Ko im je obećao Taj ih je slagao, Što im ne obeća Ono što je njegovo? Zato jurišaju na mene udruženi Kivni što sam ih poznao.
|
Rodoljubiva poezija
|
44
|
Opraštamo se, opraštamo se i strašno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika, iza pristaništa i mosta, niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu, gde trava ima ukus vode, peska i sunca. Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke, ni deliti užinu na odmoru. Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu za koji su me večito čupkali oni što sede iza nas. Nije ovo više završena samo jedna školska godina. Kažu: gotovo je detinjstvo. Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo. Kažu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera, i svi su smešni od zadovoljstva kao plastelinske figure, i svi su šareni i čudni kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam: nikada više, nikada više, nećemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo nečega vrlo važnog, nečega toliko ogromno važnog čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.
|
Ljubavna poezija
|
543
|
Neka zima čini čuda, Nek rasiplje snijeg svuda, Proljeće će doć’. Neka nebo magla prati, Sunašce će zasijati, Ružičasta moć. Priroda će opet tajna Raspučiti njedra sjajna, Darivat’ nam med. Zabrujaće potočići, Zamirisat’ baj-cvjetići Svuda upored. Pa nek zima čini čuda, Nek rasiplje snijeg svuda, Proljeće će doć’. I patnika, sirotana, Koga gone sa svih strana, Neće satrt’ noć. Ne malakši bolom, jadom, Već se uzdaj čvrstom nadom U božju pomoć!
|
Rodoljubiva poezija
|
134
|
Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline za čigrama grudi koje su moje bile, kroz okna ulazio u tamu planine i dizao prostirke senki koje su te krile. Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana što kaplje preko leša dana i nedelja. Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana. Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja. Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu. U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka. U pauku ujeo vuka, uplašio bauka i skršio mu nogom rogatu desnicu. I krv pitao: Gde je, gde je, gde je ta neman, ta neman što smrt seje.
|
Ljubavna poezija
|
824
|
Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se biljko i ne veni: Uspavajte se, ko kamen, nevini, Uspavajte se tužni, umoreni. Poslednja ptico: mom liku se okreni Izgovori tiho ovo ime I onda se u vazduhu skameni.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
540
|
Tužno šumi hladna Drina I Miljacka bistra voda, Jer Bosna je potlačena, Njena slava i sloboda. Opustele cvetne ravni, Pod zgarištem sela leže, A potomci Ninoslava U gudure mračne beže. Eno čedo majka vodi, Od užasa da ga skrije, Umoran je deda pao, A unuka suze lije. A kad hladni vetar dune, I žarko nam leto ode, I oni će tražit krova Gde ih suzne oči vode. Zato tužno šumi Drina, Zato tuži Bosna cela, I Bosanac suze lije Na zgarištu svojih sela.
|
Rodoljubiva poezija
|
627
|
Bejaste li, braćo moja mlada, Da l’ bejaste vi na groblju kada, Aj’ na groblju, na golemu? — Ta uvek smo mi na njemu. Groblje j’ zemlja kom se hodi; Groblje j’ voda kom se brodi; Groblje — vrti i gradine; Groblje — brda i doline, Svaka stopa: Grob do groba. Groblje j’ spomen doba sviju, Groblje — knjige što se štiju, Povesnica svih zemalja, Starostavnik cara, kralja. I čitulja viših slika Izbranika, mučenika, Od početka pamtiveka, Sve j’ to groblje — Al’ je i kolevka. Nema broja ni imena U visini zvezdam’ svima, Kamol’ broja i spomena U zemljici grobovima! Milione progutala j’ tama, Crna tama mnogih tisućleća, Niko ih se više i ne seća, — No pogdekom uvek gori sveća. Il’ je sveća, il’ je ime svetlo, Il’ su dela koja se ne gase, Pa redove nedoglednog groblja Svojim zrakom krase. Ti grobovi, Stari, novi, Oni sjaju Svakom naraštaju — Kad se umlje u prošlost udubi U tamnini da se ne izgubi; Kad se pustiš u davnine svete U davnine i svete i klete, Da ti miso puta ne pomete. To su vatre doglasnice, Pružajuć’ se iz daljnih eona U povorci onoj dugoj — Dostavljajuć’ jedna drugoj Strujom koja napred leti, Težeć’ samo jednoj meti. Pa se tako svetli mlazi — Pa se vide svetli trazi Jednog duha raznih doba, Duha kome nema groba. — U grob samo sruši kosti, Strese pepo koj’ mu smeta Bržem buju viša leta K uzvišenoj budućnosti. Ko s’ osvrne da pogledi Bistrim okom i pogledom Na grobove ove svetle, Povesnice dugim redom, Mora čuti kako j’ živo, Kroz vekove, kroz maglinu, Ded unuku, otac sinu, Borac borcu dovikivo: „Gde ja stadoh — ti ćeš poći!” „Što ne mogoh — ti ćeš moći!” „Kud ja nisam — ti ćeš doći!” „Što ja počeh — ti produži!” „Još smo dužni — ti oduži!” To su zbori, to su glasi Kojima se prošlost krasi, Što prodiru kroz svet mračni Sa grobova onih zračni’, Spajajući gromkim jekom I Božanskom silom nekom, Spajajući vek sa vekom I čoveka sa čovekom. Oko svakog svetlog groba (Baš ko gore oko zvezda) Povesnica priča ovo: Hvatalo se neko kolo, Kolo mlado, kolo novo, Nove klice stara nada, Novo cveće stabla stara, Duše čiste, srca mlada, Naslednici svetog žara; — Tu se slego život mladi Da se s grobom razgovara. „I ti pade, dragi brate!” — „Nisam, deco, vas dok traje!” „Je l’ ti borba bila teška?” — „Pokušajte, milina je!” „Šta si hteo? — kud si poš’o?” — „Tamo kud se stići mora!” „Zar je vera tako jaka?” — „Uvek jača od zlotvora!” „Malo nas je koj’ bi smeli” — — „Al’ vas jaka sila kreće!” „Zar ko može stići celi?” — „Ko posumnja nikad neće!” — „A ko behu oni divi Koji su te napred zvali, Koji su te ojačali, Koji su ti krila dali?” — „To bejahu ideali! Bez njih nema više leta Nad oblakom mraka gusta, Bez njih bi se malaksalo, Bez njih bi se brzo palo, Svet bi bio grob bez cveta, život prazan — mladost pusta!” Oko svakog svetlog groba Prikupljo se život novi, Naslednici svetlog žara, Kupili se sokolovi, Pijuć’ dušom svetle zrake. — Jest. tako je, braćo draga, Ti grobovi nisu rake, Već kolevke novih snaga! I vama je, jaoj, pao Stegonoša dičnog stega, — Al’ je sino grobak novi, — Vi stojite oko njega. Tu pogleda brat na brata, P’ onda gore, p’ onda u se; Grudi dršću, usta ćute, Ali duše razum’u se. Da l’ to snaga niče nova? — — Daruj, Bože, blagoslova, Da vas združi bratska sloga, Zavetnike koji s’ kupe Oko groba Đurinoga!
|
Misaono - refleksivna poezija
|
312
|
Reci, kad bi moj osmeh bled, rastopio se kao cvet pola san a pola led. Kad bih još jednom mogao da volim… Da li bi mi tad bilo dobro svud, i život bio manje lud? Ili bih i tad kao sad morao da se smešim i razbolim, i da umrem? Kad bih još jednom osetio da volim,volim?
|
Ljubavna poezija
|
409
|
Imao sam i ja veselih časova, Nije meni uvek bilo kao sada; Imao sam i ja sate bez bolova, Osmejaka vedrih i radosti, mada To je davno bilo… Na grudi sam ruke Prekrstio svoje. Gledam kako tama, Nečujno i tiho, ne praveći zvuke, Po zidu se penje u čudnim slikama: Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana Preko mrtve drage, preko groba lednog; I nasuprot tami iz ranijih dana, Javlja mi se slika srećnog jutra jednog. Ustao sam rano, preko običaja; Otvorio prozor. Izgledaše kao U prirodi da je bilo okršaja Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao. Neba nigde nema. Možda je propalo. Elementi strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore. Oblaci se sivi uplašeno nagli Ispred moga oka, i kao da mole Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli, Od nečije ruke što ih tera dole. Naglo odoh k njima. Tamo videh kako Zalaze sva bića, i propast ih nosi; Videh da se gasi i svetlost i pak’o, Neku mutnu utvar da maše i kosi. U trenutku jednom ne znam šta se desi… Kada se probudih, udarahu zvona, Uz očajni ropac umirahu gresi, Kupljeni životom: to mre vasiona, Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje, S njima duše ljudi i grobovi njini; Sazrevahu zvezde, al’ da ih opoje Ne ostade niko, ni noć u crnini. I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt. Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi. Minu sve što beše, htede biti ikad. Tama se uvuče u ideju snova: Raskošnije smrti nisam gled’o nikad. Imao sam i ja veselih časova.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
594
|
Daleko od seljanki, od ptica i od stada, Pio sam, klečeći usred nekog vresa Medu nežnim leskama, pod zelenim maglama Smlaćenog popodneva… Osim nemog bresta, I ledine bez cveta, i neba punog tmice, Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj? Šta sam to povukao iz vrga-čuturice? Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj. Takav bih bogme bio za krčmu loša firma. No nebo se do večeri promenilo olujom. To behu crne zemlje, jezera, jata riba, Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom. U devičanski pesak voda je šumska tekla, Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo, Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato, Kad pomislim da meni do pića nije bilo
|
Misaono - refleksivna poezija
|
768
|
Da, naravno, biću tu, ako nisam napolju ne kucajte, ako su svetla pogašena ili ako čujete glasove ili možda čitam Prusta. Ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu i ne mogu da vam zajmim novac ni telefon ili ono što je ostalo od mojih kola. Mada možete dobiti novine od juče, staru košulju ili sendvič sa salamom ili prespavati na kauču, ako ne vrištite noću i možete da pričate o sebi to je tako normalno; teška vremena pritiskaju sve nas, osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu, da pošaljem decu na Harvard ili kupim lovište, ne ciljam visoko, samo pokušavam da ostanem živ još malo, i zato, ako ponekad kucate i ja se ne javim, a unutra nema žene, možda sam slomio vilicu i tražim neku žicu ili lovim leprtire u mojim tapetima, mislim, ako se ne javim nisam se javio, a razlog je što još nisam spreman da vas ubijem ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim, to znači da ne želim da razgovaram, zauzet sam, lud sam, milo mi je ili možda pletem omču; i zato, ako su svetla čak i upaljena i čujete zvuke kao disanja ili molitve ili pevanja radija ili kotrljanja kockica ili kucanja na mašini – odlazite, nije pravi dan, noć, čas; to nije ignorisanje neučtivosti, ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu ali ponekad skupljam dokaze one vrste za koju treba malo razvrstavanja, a vaše plave oči, recimo plave i vaša kosa, ako je imate ili vaše misli – one ne mogu da uđu dok uže nije isečeno ili vezano u čvor ili dok se ne obrijem u novim ogledalima, dok svet ne stane ili se otvori zauvek.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
505
|
Ne merim više vreme na sate, ni po sunčevom vrelom hodu dan mi je kad njegove se oči vrate i noć kad ponovo od mene odu. Ne merim sreću smehom, ni time da li je čežnja moja od njegove jača; sreća je meni kad bolno ćutim s njime i kad nam srca biju ritmom plača. Nije mi žao što će života vode odneti i kaplju moga življenja; sad neka mladost i sve neka ode; on je stao kraj mene pun divljenja
|
Ljubavna poezija
|
596
|
Laku noć, laku noć, Sunce tone za planine, I posljednji trne zrak; Kroz poljane i doline Prikrada se crni mrak. Svud spokojstvo tiho vlada, Lahor šumi, rosa pada, Laku noć! Kô šuštanje mirnog mora Kroz tišinu bruji glas, To anđeo povrh gora Tiho slazi među nas . . . Laku noć, laku noć. Dok ne svane zora plava. Dok ne grane beli dan, Po pučini zaborava Nek nas vodi slatki san — Mir je. Tiho kô uzdasi Izumiru sveti glasi… Laku noć!
|
Misaono - refleksivna poezija
|
986
|
Opraćemo tobom oči našoj deci, I čelo proroka u trenuti sudnje, Reko koja posta u mačeva zveci Svetlom međom izmeđ istine i bludnje. Kao varnica si izbila iz mača, I svoj put prosekla između dva doba; I digla sve ognje iz svog sjajnog droba, Da bi jedan narod znao kud korača. Vodo vapijućih u velikoj noći, Osvetljenim putem sada ide pleme; Na rukama punim pobedničke moći Nosi svoje rodno nebo, kao sleme. Sveta reko gde se oglednula slava, Omađijan narod doneo je na te, S pobožnošću žreca i gordošću lava, Svoje bele orle i svoje penate. Tvoj luč sevnu da se uždi oreola; I nosiš, do juče nepoznata nikom, Sve sunčane mreže i zvezdana kola; I vriš pod ognjištem i pod žrtvenikom. Kao tvoje ždrelo što ne zna da skrene, I međe su srca nemenljive, preke: Naša duša ima boju naše stene, I naša krv teče kud i naše reke.
|
Rodoljubiva poezija
|
461
|
Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli Misao koja tinja u svakoj našoj želji Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji. Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat Ko će Deci da vrati sve ono što im uze ovo zlo, stalo svo u kratku reč – rat? Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice. Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi, za koga Novi život i Novi Svet stvarate kad Deca beže od vas u šume, među zveri? Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana što uče školu u vučjim i lisičijim jamama Očevi i Majke im se gledaju preko nišana, a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama. Neka se skamene pogledi i nišani uprti u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima? Nijedna Zastava na ovom trulom svetu makar od same svile i kadive satkana ne zaslužuje da se zavijori na vetru ako je i Dečjom Krvlju pokapana. Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale (neka Te bar u Suzama što više bude) sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude. Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima Mladiće na štakama što uče prve korake Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima Bezimene Grobove, Raspamećene Majke i Starce beskućnike u tuđim šljivicima što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke. Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!
|
Misaono - refleksivna poezija,Rodoljubiva poezija
|
944
|
Tog dana ustah, kô sunce kad sine, sa jednom žeđi beskrajnom u duši, što me kô plima što plavi i ruši plavljaše, traše grdno iz dubine. Hodih uz rodna polja i utrine kô mladi lave koga snaga guši; i, sam sa svojim srcem, uzdahnuvši grko, stah na vis jave i istine. No tu, kô orlušina, sva krvava, kosovska epopeja puna strava naleti na me; i dokle u svom korenju strepih ja, stihijskom silom ona krvavim udaraše krilom strašno po čelu mladalačkom mom.
|
Rodoljubiva poezija
|
1
|
Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, žbunja, trava, – opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava, zvezda prava. Čak i ako ne veruješ, probaj toga da se setiš. Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ, da odletiš, da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš. Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja, mora dalje da se luta, – tristo puta, petsto puta, mora druga da se nađe… treća… peta… mora u snu da se zađe na kraj sveta i još dalje iza kraja – do beskraja. Mora biti takve zvezde. Šta se čudiš? Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš. Pazi samo da se negde ne izgubi, ne povredi. Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi. Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava, zvezda sjajna. Kad je nađeš – sam ćeš znati. Sad je tajna.
|
Ljubavna poezija
|
361
|
Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača, Na poljima rodnim, braneći ih časno Kitio si cvećem svakog osvajača, Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno. Slobodu si večno, zakržljala raso, Ček’o da donesu tuđi bajoneti, Po gorama svojim tuđa stada pas’o, Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti. Pokaži mi redom Viteze tvog roda, Što balčakom s ruku slomiše ti lance, Gde je Karađorđe tvojega naroda, Pokaži mi tvoje termopilske klance. S tuđinskom si kamom puzio po blatu, S krvološtvom zvera, pogane hijene, Da bi mučki udar s ledja dao Bratu, I ubio porod u utrobi žene. Još bezbrojna groblja zatravio nisi, A krvavu kamu u nedrima skrivaš, Sa vešala starih novi konop visi, U sumraku uma novog gazdu snivaš. Branio si zemlju od nejači naše, Iz kolevke pio krv nevine dece, Pod znamenje srama uz ime ustaše, Stavio si Hrista, Slobodu i Svece. U bezumlju gledaš ko će nove kame, Oštrije i ljuće opet da ti skuje, Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame, Ko najbolje ume da ti komanduje.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
970
|
Ništa neću da joj kažem jer neću. Ona je jedna neozbiljna najobičnija balavica. Mi stariji, mi iz osmog razreda, stavimo ruke u džepove i zviždućemo kroz zube. Baš nas briga za te devojčice. Ništa neću da joj kažem jer neću. Ali ako pogleda nekog drugog, postaću najgori đak u školi.
|
Ljubavna poezija
|
476
|
Telo žene, beli brežuljci, bedra bela, ti si spodobna svetu u svom činu nuđenja, Moje telo divljeg ratara u tebi kopa i izbacuje sina iz dubine zemlje. Bejah osamljen kao tunel. Od mene bežahu ptice i noć je u mene nadirala svojom moćnom najezdom. Da bih se nadživio, kovao sam te kao oružje, Kao strelu u svom luku, kao kamen u praćki. Ali dolazi trenutak osvete i ja te ljubim. Telo od kože, od mahovine, od mleka čvrsta i lakoma. Ah, pehari grudi! Ah oči odsutnosti! Ah, ruže prepona! Ah, glas tvoj spor i tužan Telo žene moje, ostat će u tvojoj ljupkosti. Žeđi moja, pomamo moja beskrajna, moj pute neodlučni! Tamna korita u kojima žeđ večita traje, i umor traje, i patnja beskonačna.
|
Ljubavna poezija
|
925
|
Kradu mi pamćenje, skraćuju mi prošlost, otimaju vekove, dzamijaju crkve, araju azbuku, čekićaju grobove, izdiru temelj, razmeću kolevku. Kud da čergam s Visokim Dečanima? Gde da predignem Pećaršiju? Uzimaju mi ono što nikome nisam uzeo, moje lavre i prestonice, ne znam šta je moje, ni gde mi je granica, narod mi je u najmu i rasejanju, pale mi tapije i zatiru postojanstvo. Zar da opet zatrapim Svete Arhangele? Da mi pomunare ponovo Ljevišku? Očni živac su mi odavno rasturili, sad mi i beli štap otimaju, žrtveno polje sa krvavom travom ne smem da kažem da je moje. Ne daju mi da uđem u kuću, kažu da sam ja prodao, zemlju koju sam od neba kupio neko im je obećao. Ko im je obećao, taj ih je slagao, što im ne obeća ono što je njegovo? Zato jurišaju na mene udruženi kivni što sam ih poznao.
|
Rodoljubiva poezija
|
754
|
O, koje li je vreme u kosmosu Sazdan od zvezda rujni ponor cveta Prevazilaziš se maglom preko sveta Nema uspavanke za srditu joj rosu Jača od sveta noć tajnih prepleta Očara prazninu zaspalog tela što se osu Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu I ptice sleću u kamen sa dleta Nek župlja senka nestanak tela slavi Jedno je vreme u srcu drugo u glavi Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje Mi znamo da je od prošlosti veće Sve čega nema i što biti neće I da svet ovaj prazno odjekuje
|
Misaono - refleksivna poezija
|
173
|
Iz kojeg dela neba i iz koje zamisli Narav uzor je uzela za milo lice, u kojem je htela da tu pokaže rajske moći svoje? Takve zlatne kose zar postoje u šumskih vila i nimfa iz vrela? Još mnoga krepkost u njoj se je srela, a najviša je uzrok smrti moje. Božanstvenu lepotu zalud ište ko njene oči još video nije, kad blagi pogled okreće i njiše. A kako ljubav i leči i bije, zna ko nju vide kad milo uzdiše i milo zbori i milo se smeje.
|
Ljubavna poezija
|
451
|
Ja sam rođen u cveću livada; čuvah stada pokraj reke Gruže al’ zavoleh devojku iz grada sa usnama ko pupoljak ruže. Bele ruke a prsti ko dirke pričahu mi najnežnije bajke. Zalud uzdah iz grudi pastirke, zalud suze moje stare majke. Sin sam plavih šuma i livada; gajih dobre konje i volove. Zbog lepote devojke iz grada zaboravih brda i dolove. Zvao sam je ulicama dugim i venuo ko trava jesenja. Jednog dana spazih je sa drugim zagrljenu u senci kestenja. Šta sad mogu već bol svoj da patim; mladost moju da tužim za celo. Morao sam kući da se vratim svome domu u rođeno selo. I sad opet svoga vranca jašem i u krčmi krčmim svoja stada. Kitim svirce i razbijam čaše i proklinjem devojku iz grada.
|
Ljubavna poezija
|
126
|
Kako su teški ovi dani! Ni vatre da me zagreje ni sunca da mi se nasmeši, samo pustoš, samo hladnoća, bez milosti! Neutešne gledaju me čak i jasne zvezde od kada spoznah da ljubav umire.
|
Ljubavna poezija,Misaono - refleksivna poezija
|
848
|
Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe U grumen gline užežene, Tad neće više biti međe Između tebe i izmeđ mene. Kad svrši ropstvo dva načela Duha i tela, zla i dobra, Pašće tad uza svih počela U zadnjoj berbi koju obrah. I postajući bezobličan, Na povratku svom starom putu- Tebi ću biti opet sličan, I prvom danu i minutu. Noseć u šaci pregršt sunca, U zenicama neba komad, Sići će najzad sa vrhunca Taj astralni i večni nomad! Kao u sjaju novog dana, Dirnuta krilom vetra blaga, Grančica mirte zanjihana Ne ostavivši nigde traga.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
91
|
Svuda smo. I nigde. Kročiš, i zimski te vetar sreće. U crkvi, po danu i po noći, peva i gasi nam sveće. I često se čini – u tami, kraj zida, na uglu, daleko, gde smo već pevali sami, još peva i hoda Neko. Gledam taj vetar, ko vezan: shvatiću – to plaši mene. I bledim. Čekam. Al’ ne znam na koga je red da krene. Ja znam sve. Jer nas je – dvoje. I niko sad reći neće, da još neko ovde poje, i neko tu gasi sveće.
|
Ljubavna poezija
|
1097
|
Razoren istočnik stoji, okružen visokom travom, I valov, izvaljen davno. Iz praznih kamenih grudi Ne struji biserki talas u žarke julijske dane, Kroz puste i mirne strane. Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka, Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane, Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka, Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane. Nekad je na ovo mesto po stazi, zarasloj davno, S krčagom na ramenu slazila pastirka mlada; I pastir pevaše pesme u veče, tiho i tavno, Goneći vesela stada. Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često U majske večeri jasne. Tu beše za mene mesto Tajnih i slatkih želja. Lisje je šumilo tada, Dok bistra i hladna voda u urnu mramornu pada. I preliva se tiho... I vali životnih sila Prelivahu se tada iz moje mlađane duše Prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila. Gde vetrić, premiruć čisto, toplinom ljubavi dŷše! Ko zaboravu mračnom predade iotočnik živi, Da plodonosni talas ne šumi veselo sada? Gde su drijade nežne sa krivim i oštrim srpom? Gde su pitoma stada? Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka, Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka, Kô da me poslednjom snagom od misli očajnih brane.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
182
|
Išao sam na trg ptica I kupio sam ptice Za tebe ljubavi moja Išao sam na trg cveća I kupio sam cveće Za tebe ljubavi moja Išao sam na trg železa I kupio sam okove Teške okove Za tebe ljubavi moja A zatim sam otišao na trg robova I tražio tebe Ali te nisam našao ljubavi moja.
|
Ljubavna poezija
|
583
|
Padaju sutoni prvi plavi, I zvezda već zrači sa rečnog dna. Zasipa s topola mir po travi. . . Anđeli veslaju barke sna. Nestaje i s danom deo mene, Putima neznanim kud i sve. . . Lagano, kao što i cvet vene, Umiru jeseni hladne, zle. A kad u trenut neki kasni, Sve stvari zažele zadnjeg sna – Pred kim će poći da negde zasni Ledena zvezda sa rečnog dna?
|
Misaono - refleksivna poezija
|
876
|
U ono doba kad su tkači mitova vukli mitske niti, osnov behu oblik i način glagola imati i biti. Onda bi vukli mitske niti i na sva usta i sva zvona slavili pohod u zabiti raznih zmajeva i grifona. Na sva su usta i sva zvona naročito hvalili pretke, tek potom borbe oko trona, otmice, preljube i spletke. Posebno su hvalili pretke, unoseći u mitske sveske podvige opasne i retke, odgovore jasne i reske. uneli bi u mitske sveske nešto prljavog mitskog rublja ; nikad, međutim, bez nebeske podrške ni bez rodoljublja. S nešto prljavog mitskog rublja, znali su u to doba tkači mitova, priča nije dublja ali daleko duže znači.
|
Rodoljubiva poezija
|
252
|
Mile i ljupke oči tvoje kao safiri sjaju O, triput je srećan onaj kog s ljubavlju pogledaju. Tvoje je srce dijamant što plemenito se zari. O, triput srećan onaj kom s ljubavlju ono se žari. Usne ti, najlepše na svetu, rubina imaju boju. O, triput je srećan onaj kom priznaju ljubav svoju. O, kad bih znao srećnika tog, o, da ga sretnem gde sama u šumi, za tren bih ga ja lišio sreće te.
|
Ljubavna poezija
|
70
|
Liši me vida, gledaću tvoj lik, zapuši uši moje, slušaću te, onemi me, al’zvaću te kroz krik, bez nogu još ću k tebi naći pute. Slomij mi ruke, hvataću te srcem, zaustaviš li srce meni, sam moj mozak tad će kucati i bdeti, a ako mi i mozgom ugasiš plam – na krvi svojoj ja ću te poneti.
|
Ljubavna poezija
|
132
|
Ja pamtim divno magnovenje, Kad sretoh tebe na svom putu, Ko svetlih snova ostvarenje, Ko neba dah u zemnom putu. Kroz burni život hitrobežni, Kroz strasti, iskušenja mnoga Ja dugo slušah glas tvoj nežni O sanjah crte lica tvoga. Al´ korak leta neizbežni Pogasio je mašte tajne, Zaglušio je glas tvoj nežni I otro lika crte sjajne. Teko je život, pun čeznuća, Pun mraka, zla i ropskih uza, Bez rajskog sna,bez nadahnuća, I bez božanstva i bez suza. Al´ opet nasta otkovenje, I sad si opet na mom putu Ko svetlih snova ostvarenja, Ko neba dah u zemnom kutu. I srce puno je pregnuća: Ti vraćaš sve što vreme uze, I rajske sne i nadahnuća.
|
Ljubavna poezija
|
301
|
Oplakali ste rat i mislili: sad je kraj. O mučenici, vešala rastu više nego sin, žena i brat i verna su, u beskraj! Okitiće mramorom sale i spustiti zavese žute, da lešine zidove ne provale i da ćute! Obesiće odore šarene i noge i ruke vojnika, a ruševine i obeščašćene žene, gledaće samo sa slika. Ah, sve je to leprš šarenih tica, pobede gorka slast. Otadžbina je pijana ulica, a očinstvo prljava strast. Smeh se zaori da sve dovrši, sram se krije iza grobnog plota. A posao sluge dalje da vrši, za svačiju bludnicu, i skota, bog ostavlja, u ritama, čast.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
591
|
Celoga je dana sneg polako pado kao s voćki cvet. O, kako večeras, o, kako bih rado odletela nekud daleko u svet, nekuda daleko kroz cvetove snežne kao leptir lak, i nekome htela reći reči nežne, tople, lepe, nove, kakve ne zna svak. I sutona celog sneg je tiho pado umoran i gust. Večeras bih nekog ugledala rado; ali njega nema. Put je davno pust. Samo s bledog neba beloj zemlji sleće snežni pram po pram. O, kako je bolno pred noć kada cveće pahuljica veje, a ti sediš sam.
|
Misaono - refleksivna poezija,Ljubavna poezija
|
327
|
Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici zaborava Tuđe senke ne daju Munju tvoga mača U korice da vratim Boje zru Na lakoj grani vremena Otuda tvoj inat lepi U uglu usana mojih Anđele brate Boje gore Mladošću u mojoj krvi
|
Misaono - refleksivna poezija,Rodoljubiva poezija
|
891
|
Kroz moju dušu prošla su dva rata, Dva stara orla zaveta i slave, Prošla su crna, zasićena jata, Pali krstaši i zastave prave. Kroz moju dušu prošle su sve trube, Doboši, pesme i krvave seče, Hiljadu srca što ginu i ljube, Dan pun grobova kao zvezdâ veče. Kroz moju dušu prošli su pukovi, Epolete, sablje i šinjeli sivi, Oganj i juriš; i još novi, novi, Junaci mrtvi i junaci živi. Kroz moju dušu prošle su sve vode, Krvava polja i umrli krici, Bregovi, klanci, stegovi slobode, Beli krstovi, svetli ranjenici. Kroz moju dušu prošla su stoleća, Njih pet na broju, s topuzom i đordom, Spaljena leta i mrtva proleća, Podignut narod sa ljubavlju gordom. Kroz moju dušu, preko straha, rana, Prođe pobeda, vera, novi zraci, Osmeh i lice zore dobrog dana, I prosto ime: seljaci, seljaci.
|
Rodoljubiva poezija
|
500
|
Dragana beše naga, ali je, znajući me, zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice likovalo je gordo, sve ozareno njime, srećno ko što su katkad mavarske robinjice. Kada u igri zveči podrugljivo i jasno, taj svet što se metalom i kamenjem preliva ushućuje me, i ja volim besno i strasno stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva. Na divanuje tako ležala, sasvim gore, i smešila se milo onome kom se dala – ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more, što se k njoj propinjala kao put svog žala. Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra, sanjalački je razne zauzimala poze, i nevina je ova i pohotljiva igra krasila novom draži njene metamorfoze; Njezine ruke, noge i slabine i bedra, glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće, tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra; a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće, Umiljatiji nego Anđeli zla, put mene bližili su se da mi dušu iz mirovanja trgnu i da je smame s kristalne one stene gde se spustila, željna spokojnog samovanja. Bokovi Antilope i grudni koš dečaka kao da neki novi crtež spoji: struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka. Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji! Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši, jedino još je kamin po našoj sobi sjao i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši, njenu je ambra-kožu krvlju obasipao
|
Ljubavna poezija
|
588
|
U mladosti kob je htela kleta da pohodim sred širokog sveta jedno mesto meni od svih lepše – tako ljupka usamljenost beše tog jezera, sveg u crnom stenju, i vrh kojeg čempresi se penju. Ali kada pokrov noći crne, kao sav svet, i njega ogrne, i kad vetar mistični zašumi naricaljku u čempresnoj šumi tad – oh, tada, budih se s večera pred užasom samotnog jezera. Al’ taj užas ne bejaše strava već nekakva naslada drhtava – slutnja kakvu ni dragulja sila ne bi meni nikad izmamila – niti Ljubav, makar tvoja bila. Smrt bi ispod otrovanog vala, na dnu mu se grobnica skrivala s pokojnikom što tu htede dati svu utehu svojoj crnoj mašti, i duh čiji pust i pun čemera stvori Eden od tamnog jezera.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
946
|
Ni reč, ni stih, ni zvuk tugu moju ne kaza; A duge sveudilj neke nebo i zemlju spaja i spaja luk. I krenem, i rodna kob sve dublje me koreni. I kriknem, i u srce kao nož rođeni zarije se krik. I krvlju tu pa tu materom u krug. A svićem sa zorama, a s večeri setno nestaje me za gorama. I nemo iz tvari tugom objavi se drug. I tugom zacvrkuće tica i zazeleni lug. I sekira kad ljuto zaseče dub; i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub; nemo sve svemu tugom verni ostane drug. Sloboda robu, - odbegnem daleko, a sve dublje tu. I blagoslov što grobu kolevci prokletstvo neko, - odužiti dug. Sve zove, - ostajem. Korenom u kamenu tuzi zatvaram krug. Patniku iz tiha srca to čudno pukne zore cik. I čudno, na ramenu sebi, svetli svoj sagleda lik. Ni reč, ni stih, ni zvuk tugu moju ne kaza. A duge sveudilj neke nebo i zemlju spaja i spaja luk.
|
Rodoljubiva poezija
|
496
|
Ja ne znam šta treba da znači Ta tako tugujem, O nekoj starinskoj priči Jednako umujem. Tu mirno protiče Rajna, Hladno je, hvata se mrak! Na vrhu brega igra Posljednji sunčev zrak. A na tom bregu se vidi lepote devojke stas; Ona sva u zlatu blista, I zlatnu češlja vlas. Sa zlatnim češlja je češljem, I peva još uz to, A glas od pesme zvuči Silno i čudesno. Lađara u malom čunu Njen divlji zanosni ton; Na stene ne gleda dole, Već gore gleda on. I sad lađaru i čamcu Ja mislim da je kraj: A sve to sa svojom pesmom Učini Lorelaj.
|
Ljubavna poezija
|
339
|
Jest, nema na tebi ni jednog dela da se mome oku mogao da skrije, ni jednog prevoja blistavog ti tela da se moj poljubac na nj spustio nije. Znam te tako dobro: u rastanka čaše ti preda me stupaš sva sjajna i živa, znam kada će suze oko da ti kvase, znam kad ti se duša miloštom preliva, A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga… Pa ipak si svakog dana nova meni, uvek nova, uvek tako čudna druga, i nikad slična jučerašnjoj ženi. Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom. – Oh, budi jedanput ko i druge žene. Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…
|
Ljubavna poezija
|
844
|
Grešio sam mnogo, i sad mi je žao i što nisam više, i što nisam luđe jer, samo će gresi, kada budem pao biti samo moji – sve je drugo tuđe. Grešio sam mnogo, učio da stradam leteo sam iznad vaše mere stroge grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam svojim divnim grehom da usrećim mnoge. Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće grešio i za vas, koji niste smeli, pa sad deo moga greha niko neće a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
165
|
Haljina bela , purpurna traka , Latice kidam dozrelog maka. Slavlje u selu poput oluje, U kolu njena pesma se čuje. Secam se, minu uz podsmeh blagi : „Lep si , al’ nisi mog srca dragi . Plam tvoje kose nek vetar gasi, A moje drugi miluje vlasi.“ Znam da joj nisam blizak i mio: Malo sam plesao, premalo pio. Bio sam tužan, uvek u seni, Dok pesma ječi i vino peni. Srećnik, jer on je bestidnik mali, Njegova brada prsi joj pali. I dok u plesu vatra je greje, Ona se meni u lice smeje. Haljina bela, purpurna traka, Latice kidam dozrelog maka. Tu poput maka srce mi vene, Zalud jer ona nije za mene.
|
Ljubavna poezija
|
29
|
Kad jutros, jedva krijući zlobu i u klopku me navodeći, Demon u moju uđe sobu, upita: “Da li mi možeš reći šta je od sviju lepih stvari kojim je oko zasenjeno, od crnih il’ rumenih čari što čine ljupko telo njeno, najslađe?“ – Ali duša reče Gnusniku: “Svaki deo greje isto, iz svakog melem teče i podjednako drago sve je.“ Ne znam kad me očarava, šta posebno me tu privlači. Ona me kao noć stišava I kao Osvit na me zrači; i saglasje je preveliko što njenim lepim telom vlada da obujmiti može iko sve sastojke tog divnog sklada. Preobražaj me tajni pleni, sva čula se u jedno sliše! Muzika struji dahom njenim, kao što njezin glas miriše!
|
Ljubavna poezija
|
517
|
Domovina, to nije mrtva gruda koja nas gvozdenom rukom veže; to je ljubav za oblak što plovi ovuda, za pesmu što se ovde razleže; ljubav za klasje što bogato buja, za ruže što su na grobljima svele, za tresak letnjih besnih oluja, za tugu ptica koje se sele. Domovina, to su sve one spone kojima nas život za se spaja, radost kad naša zvona zazvone, toplota majčinog zagrljaja. Domovina, to su: želje, tajne, magla što preko polja plovi, to su naše bajke beskrajne, domovina – to su svi naši snovi.
|
Rodoljubiva poezija
|
194
|
Mnogi me je dosad zapitkivō: Sa čega sam srca obolela? Sad nek znade moja družba cela: Rana j’ ljubav, što sam od njih skrivō. Tebe ljubim, čedo ponošljivo, Ti si rane srcu mi nanela. Pa što si se od mene ponela? Što li gromom biješ srce živo? Grom je riječ, kojom zboriš, hola, Da me nećeš nikada ljubiti, Kô Gromovnik sa svoga prestola. Verujem ti kao srcu svome; Veruj i ti — da ću te ljubiti, Kapi dok je srcu bolanome.
|
Ljubavna poezija
|
757
|
Pesme se pišu zbog samoće, zbog razgovora s nekim daleko, dugo sazrevaju, kao voće, a minu kao oblak nad rekom. Pesnik najčešće govori sebi a taji želju da zbori drugom. Ni prijatelju priznao ne bi da s pesmom druguje kao s tugom. Poželi olovka i papir beli da ima nekoga ko ih čuje. U nekog drugog stopiš svet celi: ja zato tebi pesme ispisujem.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
170
|
Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja Niti pastirka, niti kraljica, Čak ni monahinja-bogomoljka U ovoj sivoj sam haljini od tralja U cipelama izlizanih potpetica? Ali, kao i pre, dajem vruć zagrljaj I strah nosim u velikim zenicama Pismo moje ne paraj, mili Ne plači zbog laži istinske I dobro ga, na samo dno, skrij Na dno svoje torbe sirotinjske.
|
Ljubavna poezija
|
756
|
Sutra, kad se polje zabijeli od zore, Na put ću poći. Znam, ti me čekaš tamo. Ići ću kroz šumu, ići preko gore, Jer ne mogu dugo da ti nisi sa mnom. Zadubljen u misli, hodat ću u muku, Nit ću što vidjeti niti čuti moći, Sam, neznan, pogrbljen, prekrštenih ruku, Tužan, a dan će mi biti sličan noći. Neću pred Harfleurom gledat u sumraku Jedra u daljini, zlato što se ljeska. Kad stignem, na tvoju položit ću raku Buket od božike i procvala vrijeska.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
174
|
Zašto ćutim, šta je, ako ljubav nije, Al ako je ljubav, Bože šta je ona? Ako je dobra, zašto je zlu sklona, Ako je zla, zbog čega slatka mi je? Gorim li od sebe, čemu plač i tužba, Kriv li sam tome, malo jauk vredi. O žrtva smrti, slatkoćo u bedi, Ako vas neću, čemu ste mi družba? Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava, Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću, Teraju u čamcu vrh bezdana plava. Slab razbor i gresi razlog su mi seti, Tako da ne znam sam stvarno šta hoću, Te se znojim zimi a cvokoćem leti.
|
Ljubavna poezija
|
519
|
Ja pevam grla čista kao što drvo lista pevam kroz lavež pasa kao što pšenica klasa pevam, s grumenom zemlje u šaci kao što sin peva o Majci i molim anđele dečicu bestelesnu da mi usliše i prime pesmu. Ovo je moja jedina i jevanđeljska Zemlja-Majka Moja kneginja moja gospođa varošanka moja seljanka storučica A oko nje se digla halabuka i hajka ko da je vučica ko da je hajdučica. Nagrdiše mi zemlju onoćiše mi dan zatrniše mi sunce pa se ježim i srdim Oljagaše mi ime i prezime kuću i ukućane al ja se opet ponosim što sam Srbin! Kažu da sam divljak i da nisam u pravu što branim svoju kuću svoj krst i krsnu slavu A oni meni u mojoj rođenoj Zemlji udaraju međe prekrajaju tapije i pečate crvenim voskom prozore, vrata, kapije. Trpaju na moje pleće svo belosvetsko smeće i čekaju da padnem da kleknem ili bar da se zgrbim ali ja stojim ko krst ko Hristovo raspeće i ponosim se što sam Srbin! Ponosim, kažem ali u mom ponosu nema poniženja prema drugima gordosti ni poruge Kad bi svi ljudi mogli da se ponose onim što su ne bi niko imao razlog da mrzi druge. I samo što ponekad proškrgućem gnevno ne bi li me čula planeta usnula jer znam da nas čeka prokleto Lijevno đe u njemu bijeli se kula! Moja Zemlja je ista onakva kakva je uvek bila Duša joj ko lebac ko kiseljak starinski Svakog je Ona tim lebom dočekala i počastila i ispratila, s poslacima onako domaćinski. Samo se više ne slažemo sa jednom Božijom besedom Ko tebe kamenom, ti njega lebom Promenili smo malo i mi svoju čobansku ćud pa sad ko nas lebom mi njega lebom, medom i vinom a ko nas kamenom mi njega kamenčinom I zato smo evo stali pred strašni sud. Poabaše mi ruho naružiše mi lice Okovaše mi srce u lanac i katanac Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice al ja se opet ponosim što sam Srbin Balkanac! I samo što ponekad arlauknem gnevno ne bi li me čula planeta usnula jer nas opet čeka prokleto Lijevno đe u njemu bijeli se kula! Samozvani mirotvorci što nas zavadiše crnim tamnjanom nam Zemlju okadiše. Dišebrižnici bez duše i srca glavešine, glavonje i glavoseče bez glava pobornici za ljudska prava i slobodu pouzimaše nam ključeve svih brava pa čak i nasušni hleb vazduh i vodu. Đavolji sinovi i pasji sinovci korov ištrkljao iz bolesne klice srebroljupci pravdomrsci krivodelci i drugi zlikovci okrivljuju mene za svoje krivice. Blate me, brate Ivo, za trojicu Muče me kao Malog Radojicu ko Starog Vujadina sa obadva sina Oće da me pretvore u makovo zrnce Kradljivci istine i sunčevog sjaja podmeću mi svoja kukavičja jaja Tako postah neka napast nečuvena Napastvujem dnevno tri stotine žena pečem belu decu, pravim čak i Crnce Sude mi za svoje grehe i zločine i za ono što oni meni čine Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti i zaštiti me od ovih aveti! Moji mladi se čude što se trujem i lečim pesmom psovkom inatom kao i moji stari Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom Kriv sam jedino zato što ne umem da klečim (osim da prostiš pred ženom kad radim neke stvari) A grešan što proćerdah uz dert i žal i sevdah onako vašarski bećarski i ratarski svoj stid kosovski i ponos kajmakčalanski Ali to ne shvataju ni preci ni potomci golobradi starci i bradati osnovci. Moj đed je bio domaćin čovek u osvit ovog veka Imao je vršalicu vodenicu valjalicu tri lampeka Moj otac je džambasio besne konje i karuce A ja imam samo dušu samo ovo ludo srce što mi priča u grudima o životu o ljudima što mi peva što mi plače što se smeje što me boli što mi bije neprebolno kao ono teško zvono zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli! I neću da budem sluga ni žbir ni udvorica ni paž Zato mi staviše na glavu trnov venac srama A moja Zemlja je tek izašla iz jama Moja kraljica, obučena u pšenicu i raž Moja velikomučenica Srbija ukavežena popljuvana i sama Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž i ponosim se što sam Srbin Srbenda sa Balkana!
|
Rodoljubiva poezija
|
808
|
Pijem za ugašeno ognjište moje Za moj život pun žala Za samovanje u dvoje Za tebe pijem ja – Za laž usana što izdaše Za mrtvi pogled zena Za to što je svet strašan Zato što spasa nema
|
Misaono - refleksivna poezija
|
618
|
Netko sa svojim bolom ide Ko sa otkritom ranom: svi neka vide. Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi I ne da mu prijeći u suze i riječi. Rad’je ga skriva i tvrdo ga zgusne U jednu crtu na kraju usne. Zadršće, zadršće u njoj kadikad, Ali u riječi se ne javi nikad. Duša ga u se povuče i smjesti Na svoje dno: ko more kamen U njega bačen. More ga prima Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.
|
Misaono - refleksivna poezija
|
492
|
Imaš biser, dijamante I sve za čim svet uzdiše; Ti najlepše oči imaš – Moja mila, šta ćeš više? Tvoje mile, divne oči Iz srca mi izmamiše Bezbrojne i večne pesme – Moja mila, šta ćeš više? Tvoje mile, divne oči Mnogim bolom mene biše; Ti me njima upropasti – Moja mila, šta ćeš više?
|
Ljubavna poezija
|
74
|
Zelenim, mladim rečima, kanim da te uspavljujem, dok se nehajno pripremaš da preskočiš potok noći s promišlju, radosnom, da jutro donosim u rukama. Tako đe godine minuti, hitro kao dečastvo. Moje reči gase svetiljke, utopljavaju te. I moja ruka usnula je već sretna na tvom licu.
|
Ljubavna poezija
|
860
|
Putniče, stani! Ovde leže oni! Gomile ove prah kraljeva kriju. S kapom u ruci njima se pokloni, I redom tako ižljubi ih sviju! Iz ovih humka, iz hrnjage kama, Gde truba svesti srca jaka svrsta, Praznici slave granuli su nama I mučenike skinuli sa krsta. Ovde su večni, što vatrama žrtve I bilom srca probudiše mrtve - Srbine, stani! Ovde leže oni! Ovo su naše lavre i oltari; Njihovim svetlim sjajem se ozari, I čelo svoje molitvom prikloni!
|
Rodoljubiva poezija
|
End of preview. Expand
in Data Studio
Serbian Lyric Poetry Classification
This dataset contains Serbian lyric poetry with multi-label classification. Each poem can have multiple labels.
Dataset Information
The dataset is split into train (60%) and test (40%) sets with stratified sampling based on the primary label (first label) to ensure balanced distribution.
Data Format
The dataset is stored in Parquet format with the following fields:
id: Unique identifiertext: Poem textlabels: List of labels (multi-label format)
Labels
The dataset contains the following labels:
- Ljubavna poezija (Love poetry)
- Misaono - refleksivna poezija (Reflective poetry)
- Rodoljubiva poezija (Patriotic poetry)
A poem can have multiple labels (multi-label classification).
Citation
If you use this dataset, please cite the following paper:
@INPROCEEDINGS{10819147,
author={Kadić, Vasilije and Milanović, Sara and Batanović, Vuk},
booktitle={2024 32nd Telecommunications Forum (TELFOR)},
title={Classification of Lyric Poetry Written in Serbian},
year={2024},
volume={},
number={},
pages={1-4},
keywords={Large language models;Machine learning;Natural language processing;Distance measurement;Telecommunications;lyric poetry;text classification;natural language processing},
doi={10.1109/TELFOR63250.2024.10819147}
}
- Downloads last month
- 12
Size of downloaded dataset files:
817 kB
Size of the auto-converted Parquet files:
817 kB
Number of rows:
1,134