English
stringlengths
1
66.1k
Other Language
stringlengths
1
126k
When the water situation was regularized I actually shelved it; but months later water restrictions were back and I was forced to use my Pump-N-Spray.
Кога се подобри ситуацијата го ставив Pump-N-Spray малку на страна, но неколку месеци подоцна, ситуацијата пак се влоши и бев приморан повторно да го користам.
It was then it dawned upon me that other persons were having the same challenge and that more than likely they would also be interested in my creation.
Тогаш ми светна дека и други луѓе се соочуваат со истиот проблем и дека сигурно ќе се заинтересираат за мојот изум.
Climate change indicates that water accessibility is not going to improve, so Pump-N-Spray was set to be a winner.
Климатските промени покажуваат дека пристапот до вода нема да се подобро, што значи Pump-N-Spray е вистинското решение.
GV: Did you simply go it alone or did you have supporters and backers to get you started?
ГВ: Дали едноставно сами се впуштивте во ова или имавте поддржувачи кога почнавте?
JE: I was alone in the product development process and financing for most of my journey; but I was fortunate to get into the Branson Centre of Entrepreneurship and that helped a lot with the business development.
ЈЕ: Во поголемиот дел од развивањето и финансирањето на производот бев сам, но имав среќа да влезам во Центарот за претприемништо „Брансон“ и тоа ми многу помогна во развивањето на бизнисот.
I recall the last day of my job of nine years was also the day I was accepted as an official Branson Centre Entrepreneur.
Се сеќавам дека на последниот ден од мојата претходна деветгодишна работа ме признаа за официјален претприемач во Центарот „Брансон“.
For those who are unfamiliar with it, the Branson Centre ignites businesses to operate in a sustainable and socially responsible way to improve livelihoods and transform the world.
За оние кои првпат слушаат, Центарот „Брансон“ поттикнува бизниси да работат на одржлив и социјално одговорен начин за да ја подобрат егзистенцијата и да го променат светот.
GV: Tell us about your partnership with Flint, Michigan.
ГВ: Кажете ни за Вашето партнерство со градот Флинт, Мичиген.
How did this come about?
Како дојде до ова?
JE: Essita Duncan, a lawyer from Washington, DC, started this initiative.
ЈЕ: Есита Данкан, адвокат од Вашингтон ДЦ, ја почна иницијативата.
I met her by chance at a Branson Centre-organized “meet and greet” in Montego Bay, Jamaica.
Се сретнавме случајно на еден собир организиран од Центарот „Брансон“ во Монтего Беј, Јамајка.
She was part of a small audience with whom I shared my entrepreneurial journey.
Таа беше дел од потесниот круг на луѓе со кои што го делев моето претприемничко патешествие.
Weeks later, she made contact with me and introduced me to the water crisis in Flint and a non-profit she was a part of, Servants without Borders.
Неколку седмици подоцна, таа ме контактираше и ме запозна со кризата за вода во Флинт, и со непрофитната организација „Служители без граници“, каде што членуваше.
They had heard the stories and visited the communities in Flint and were moved by the state of their water situation.
Тие имаа слушнато за случувањата во Флинт и беа трогнати од ситуацијата кога го посетија.
We knew the Pump-N-Spray would have a positive and significant impact on the families in Flint — particularly on the children.
Знаевме дека Pump-N-Spray ќе има позитивен и значаен удел на семејствата во Флинт – посебно на децата.
A crowdfunding campaign was started and it has been well supported.
Започна и кампања за донирање (главно преку интернет) и за сега оди многу добро.
GV: What advice would you give to aspiring entrepreneurs, especially in the area of “green” products?
ГВ: Што би ги советувале амбициозните претприемачи, особено од областа на „зелените“ производи?
JE: Take a triple bottom-line approach to business.
ЈЕ: Треба да пристапат кон трите основни принципи на бизнисот.
People, Planet, Profit.
Луѓе, Планета, Профит.
No matter how “green” your product is, your operations have to be sustainable and/or profitable.
Без разлика колку е „зелен“ Вашиот производ, Вашите дејствија треба да се одржливи и/или профитабилни.
Always try and make people’s lives better with whatever you do and always listen to your customers.
Што и да правите, секогаш трудете се да ги направите животите на другите подобри, и секогаш слушајте ги клиентите.
Try and partner with other entrepreneurs or institutions where possible.
Обидете се да станете партнер со други претприемачи или институции доколку можете.
Together, everyone achieves more.
Заедно се постигнува повеќе.
Sometimes your products are more relevant to communities or countries not your own.
Некогаш Вашите производи се порелевантни за заедниците и земјите се Ваши.
Make a habit of looking outside of your “box”.
Навикнете се да гледате подалеку од Вашиот „двор“.
GV: Do you see yourself as a businessman?
ГВ: Дали се сметате за бизнисмен?
Do you intend to expand your product range to include other eco-friendly devices?
Дали планирате да го проширите асортиманот на производи со други еколошки направи?
JE: I see myself more as an inventor than a businessman, even though those closer to me tend to say the opposite.
ЈЕ: Повеќе се сметам како пронаоѓач отколку како бизнисмен, иако тие што ми се блиски го обично го велат спротивното.
I have three other innovations to patent.
Имам три други изуми да патентирам.
My most recent idea involves the recycling of greywater.
Мојата последна идеја е за рециклирање искористена вода од целиот дом (освен од тоалетот).
Left: Daryl Vaz, Jamaica's Minister Without Portfolio in the Ministry of Economic Growth and Job Creation (responsible for the environment and climate change), beside Leo Heileman of UNEP's Regional Office for Latin America and the Caribbean, receiving a copy of the EU-funded Green Economy Scoping Study for Jamaica.
Лево: Дарил Ваз, министерот без ресор на Јамајка во Министерството за економски развој и создавање работни места (одговорно за животната средина и климатски промени), до Лео Хеилеман од регионалната канцеларија на UNEP за латинска Америка и Карибите, прима копија од Зелената студија од областа на економијата во Јамајка...
Photo courtesy Emma Lewis, used with permission.
Фото: Ема Луис, искористена со дозвола.
GV: What are your thoughts on the possibilities for Jamaica as a “green economy”?
ГВ: Што мислите за можностите на Јамајка како „зелена економија“?
How would you like to see it develop?
Како би сакале да ја видите дека се развива?
JE: I would say we are on our way.
ЈЕ: Би рекол дека сме на вистинскиот пат.
We have agencies keeping the private and public sectors “honest”, reducing environmental risks and increasing the public’s awareness on such issues.
Имаме агенции кои ги одржуваат јавните и приватните сектори „чесни“, намалувајќи ги ризиците за животната средина и подигајќи ја јавната свест за вакви прашања.
The government encourages sustainable development, as reflected in procurement procedures.
Владата охрабрува одржлив развој, што се рефлектира во процедурите за набавки.
However, there are also threats to the environment and livelihoods that do not seem to be priority items for the government.
Сепак, има закани кон животната средина и егзистенцијата кои изгледа не се приоритети на Владата.
But it's hard to make a judgement based on the financial constraints that we face and our current obligations.
Но, тешко е да се суди врз основа на финансиските стеги со кои се соочуваме и нашите моментални обврски.
I would like to see more Jamaicans volunteering in their communities in green projects; and a greater effort to be made to teach our children in schools about the environment, “green” solutions to everyday issues and the impact of our current way of life on the environment.
Би сакал да видам повеќе Јамајканци како волонтираат во нивните заедници за зелени проекти; треба да се направи и поголем напор за да ги научиме нашите деца за животната средина, „зелени“ решенија за секојдневни прашања и влијанието на нашиот моментален начин на живот врз животната средина.
GV: In your opinion, are Jamaicans in general becoming more environmentally aware and more conscious of the impact of climate change?
ГВ: Според Вас, дали Јамајканците општо стануваат посвесни за животната средина и за влијанието на климатските промени?
JE: Yes we are, as we have in recent times felt its impact in our homes.
ЈЕ: Да, посвесни сме, бидејќи го имаме почуствувано влијанието директно врз нас.
I am specifically talking about the drought of 2015, which left many households without running water, made us think more about our food security and helped improve the conditions for certain virus-carrying mosquitos to breed.
Збоувам конкретно за сушата во 2015 која остави многу домаќинства без вода, и нѐ натера да помислиме повеќе на безбедноста на храната и ни помогна да ги подобриме условите за размножување на одредени видови комарци кои пренесуваат вируси.
Whether he's an inventor, a businessman, or both, Jovan Evans is certainly an example of the creativity and innovation badly needed to move forward Jamaica's "green economy".
Без разлика дали е пронаоѓач, бизнисмен или и двете, Јован Еванс е дефинитивно пример за креативност и иновација кои ѝ се очајно потребни на јамајканската „зелена економија“ за да се движи напред.
'The Day I Became Just a Stupid Number': One Syrian Refugee's Journey to Europe · Global Voices
„Денот кога станав само еден глупав број“: Патешествието до Европа на една сириска бегалка
Zozan Khaled Musa
Зозан Калед Муса
A lot has been written about refugees in the last two years.
Многу се пишуваше за бегалците во последниве две години.
But rarely do we hear from the refugees themselves in more than just soundbites.
Но, ретко кога слушаме нешто повеќе за бегалците од нив самите.
GlobalPost, an international news organization within the PRI family, commissioned essays from five young Syrians who all made the difficult decision to leave their homes — and undertake a menacing journey out of the country, to Turkey, to Greece and across southern Europe.
GlobalPost, една меѓународна новинска организација од семејството на PRI, објави есеи од пет млади Сиријци кои донеле тешка одлука да ги напуштат своите домови и да се впуштат во страшно патување надвор од нивната земја, до Турција, до Грција и преку Југоисточна Европа.
This essay by Zozan Khaled Musa, 25, was originally published on PRI.org on May 31, 2016, and is republished here with permission.
Овој есеј од дваесет и петгодишната Зозан Калед Муса беше првично објавен на PRI.org на 31 мај 2016 година, а овде е објавен со нејзина дозвола.
After a long dark journey in the Aegean Sea, I arrived to the small Greek island of Nera at about 3:30 on the cold morning of Oct. 3, 2015.
После долго и мрачно патување по Егејското море, пристигнав на малиот грчки остров Нера, околу 3:30 во студеното утро на 3 октомври 2015.
There were many local fishermen who helped us after the boat landed.
Имаше многу локални риболовци кои ни помогнаа откако чамецот се укотви.
They wanted to have the boat’s engine, which was valuable to them.
Тие сакаа да го земат моторот од чамецот, кој беше од голема вредност за нив.
It was an unbelievable relief to see our feet on land again.
Почуствував неверојатно олеснување откога стапнав повторно на земја.
We decided to rest in a small room near the beach.
Одлучивме да се одмориме во една мала соба блиску до плажата.
There was not enough room for all of us.
Немаше место за сите.
So only the women and children stayed inside.
Затоа, само жените и децата останаа внатре.
I made my bag a pillow and my jacket a blanket, but it was so cold that I couldn't close my eyes.
Си ја искористив торбата како перница а јакната како ќебе, но толку беше студено што не можев око да склопам.
When there was enough light, we walked to the local police station.
Кога доволно се раздени, отидовме до локалната полициска станица.
It was about two-and-a-half miles away.
Беше оддалечена околу 4 километри.
Many boats arrived to the island that night.
Многу чамци пристигнаа на островот таа ноќ.
Hundreds of people were standing in a line waiting their turn to be registered so they could take another boat to the main island of Kos.
Стотици луѓе стоеја во редица чекајќи го својот ред да бидат регистрирани за да можат да се качат на друг чамец до главниот остров Кос.
In Nera, when my turn came to get inside the office, they wrote the number “17” on my hand.
На Нера, кога ми дојде редот да влезам во канцеларијата, ми го напишаа бројот „17“ на дланката.
I will never forget the day that I became just a stupid number on a long inhuman list.
Никогаш нема да го заборавам денот кога станав само еден глупав број на долгата нехумана листа.
How shameful for humanity that so many people became nonhuman in that single helpless moment.
Срамота е за човештвото тоа што толку многу луѓе стануваат нелуѓе во тој единствен беспомошен момент.
I did all the procedures as best I could and headed to Kos, where the authorities waited for us with a paper with each one of our names on it.
Ги завршив сите процедури најдобро што можев и се упатив кон Кос, кадешто властите нѐ чекаа со лист хартија на кој ги имаше имињата на секој од нас.
That paper allowed us to get on a ship going to Athens.
Тој лист хартија ни овозможи да се качиме на брод за Атина.
It was a 12-hour journey.
Патувањето траеше 12 часа.
I made it to Athens the next morning and parted from my husband's friend’s family and met a Greek friend who was helping me get on a bus to the Macedonian border.
Во Атина стигнав наредното утро и се разделив од семејството на пријателот на мојот сопруг и се сретнав со еден мој грчки пријател кој ми помагаше да се качам на автобус кон македонската граница.
It was 11 p.m.
Беше 23 часот.
"In Nera, when my turn came to get inside the office, they wrote the number '17' on my hand.
„На Нера, кога ми дојде редот да влезам во канцеларијата, ми го напишаа бројот „17“ на дланката.
I will never forget the day that I became just a stupid number on a long inhuman list."
Никогаш нема да го заборавам денот кога станав само еден глупав број на долгата нехумана листа“.
I arrived at the border at 6 a.m.
Пристигнав на границата во 6 часот наутро.
I had a small argument with a security guard at the border because he was not being fair.
Имав мала расправија со еден полицаец на границата бидејќи тој не се однесуваше фер.
Some people had been waiting for a long time, but he was letting the new ones in before them.
Некои луѓе чекаа многу долго, но тој ги пушташе новите пред нив. „Ми стоиш нервозна.
“You seem nervous. If you want, you can go back to your country and stay there,” he told me.
Ако сакаш можеш да се вратиш во твојата земја и да си останеш таму“, ми рече.
I would not have kept silent, but a friend calmed me down.
Немаше да замолчам, ама еден пријател ме смири.
Being a refugee or a war victim doesn't mean I have to shut up when I am treated badly.
Не значи дека ако сум бегалка или жртва на војна дека треба да замолчам и да бидам лошо третирана.
I fled Syria not to have Europe's money or financial benefits.
Не избегав од Сирија за да ги земам парите од Европа или за некакви финансиски придобивки.
I fled because the whole world became suddenly and intentionally blind, deaf and mute toward our human made disaster in Syria.
Избегав бидејќи целиот свет наеднаш и намерно стана слеп, глув и нем за човечки предизвиканата катастрофа во Сирија.
We paid 25 euros ($27) each to board an old trash pile they called a train.
Секој плати по дваесет и пет евра (дваесет и седум долари), за да се качи во кантата што тие ја викаат воз.
No words can describe its dirt and terrible smell.
Нема зборови со кои може да се опишат нечистотијата и ужасниот мирис.
Then, when everyone was piled in, it moved as if walking on eggs.
Потоа, откако нѐ напикаа внатре, возот почна да се движи како да гази на јајца.
That’s what we say in Syria about slow things.
Така велиме во Сирија за бавни работи.
But finally I was on the Serbian border.
Но конечно, стигнав на српската граница.
It was then that I began to wish I never had started this journey.
Тогаш посакав никогаш да не го започнев моево патување.
I had the worst experience after walking a long way, about four miles, to the first town where the registration center was.
Тоа беше моето најлошо искуство откако изодев долг пат, околу 6 километри, до првиот град кадешто беше лоциран центарот за регистрација.
I can't remember the name of the town.
Не се сеќавам на името на градот.
I was so tired.
Бев преуморна.
But I wish I knew it so I could tell the world how bad it was there.
Но посакувам да го знаев за да му кажам на светот колку беше лошо таму.
It was supposed to be a place for people to have some rest.
Требаше да биде место каде луѓето ќе може да се одморат.
But refugees were out in the streets and were allowed only to get in for a few minutes to put their details on papers and to become a number again.
Но, бегалците беа надвор на улиците и им беше дозволено да влезат внатре само на неколку минути за да ги остават своите податоци на хартија и повторно да станат број.
It was a shock to see thousands of people waiting and pushing each other, and how badly everyone was being treated by the Serbian police.
Беше голем шок да се видат илјадници луѓе кои чекаат и се туркаат меѓу себе, и колку беа сите лошо третирани од српската полиција.
It is an experience you would never want to go through unless you are truly desperate.
Тоа е искуство кое не сакаш да го искусиш освен ако си крајно очаен.
Some people I met there said they had been sleeping in the street for days while waiting for that silly registration paper.
Некои луѓе кои ги сретнав таму рекоа дека спиеле на улиците со денови додека го чекале тоа смешно парче хартија за регистрација.
Nothing in such a journey is rational or human.
Ништо не е рационално или хумано во вакво патешествие.
After the hopeless waiting, I got to know a Serbian journalist.
По безнадежното чекање, се запознав со една српска новинарка.
She was a nice lady and she helped me get in faster.
Беше фина госпоѓа и ми помогна да завршам побрзо.
She even managed to help me get permission to take the bus to Croatia for a few hours so I could see a completely different place, where people behaved differently.
Таа дури успеа да издејствува да добијам дозвола за да се качам на автобус за Хрватска и за неколку часа се најдов во сосема различно место, каде луѓето се однесуваа различно.
I saw real humans with real compassion.
Видов вистински луѓе и вистинско сочувство.