English
stringlengths
1
66.1k
Other Language
stringlengths
1
126k
The Upper Town of Zagreb, Croatia.
Горниот дел на градот Загреб, Хрватска.
From, Hudin
Од Hudin
Zagreb, which has been steadily building itself to be a proper European capital in recent years, has suddenly felt the confidence of its citizens erode with this and other recent events of brutal violence.
Загреб, којшто во овие неколку години постојано се градеше како достојна европска престолнина, одеднаш почувствува како довербата на граѓаните опадна со овој и други неодамнешни настани на брутално насилство.
ViN writes (HRV) more:
ВиН пишува повеќе:
Is it time for the mass but little severe protests?
Дали дојде време за масовен, но помалку тежок протест?
Can the police stop all this?
Може ли полицијата да го сопре сето ова?
Can I help a recent shift in the ministries of Interior and Justice?
Дали можам да помогнам во последната промена на министерствата за внатрешни работи и за правда?
I doubt it.
Се сомневам.
Can the people change it?
Можат ли луѓето да го променат тоа?
Because I believe that today is not easy to be a resident of Zagreb.
Поради сето ова сметам дека денес не е лесно да се биде граѓанин на Загреб.
This will not only stop so easily.
Ова нема да запре толку лесно.
Needless to say, this event will evolve over the coming days as more details become available.
Не е потребно да се каже дека овој настан ќе се развие уште повеќе во деновите што доаѓаат со откривањето на повеќе детали.
Only then will it be possible to place blame and understand what this recent attack truly means to security and free media in Croatia as it gets ready to begin EU accession talks next year.
Дури тогаш ќе може да се обвини некој и да се разбере што овие неодамнешни напади навистина значат за безбедноста и слободата на медиумите во Хрватска како што земјата се подготвува да започне преговори за влез во Европската Унија наредната година.
Trinidad & Tobago: Speaking Out Against Sexual Abuse · Global Voices
Тринидад и Тобаго: Зборување против сексуалната злоупотреба
The case of a 12-year old girl, who recently gave birth to her stepfather's child in Guyana, gets Outlish talking about feminism, education and the everyday reality of women in the Caribbean, while journalist and blogger Lisa Allen-Agostini says it is time to speak out about child sexual abuse.
Случајот со 12 годишното девојче, кое неодамна се породи од нејзиниот очув во Гвајана, го натера Outlish да зборува за феминзмот, едукацијата и за секојдневната реалност на жените кои живеат на Карибите, додека пак новинарот и блогер Лиса Ален-Агустини рече дека е време да се зборува за сексуалното злоставување на деца...
Writing at Outlish, Tonya Haynes, the co-ordinator of CODE RED for gender justice, talks about her initial reaction when she heard the news:
Пишувајќи во Outlish, Тоња Хајнес, координатор на ЦРВЕНИОТ КОД за родова правда, зборува за нејзината иницијатива кога слушнала за веста:
The newspapers reported that after the surgery she was resting comfortably.
Весниците напишаа дека по зафатот (царски рез) таа се одмараше комотно.
I’m not sure what they meant by that.
Не сум сигурна што мислеа со тоа.
But I know that news made me uncomfortable.
Но, знам дека мене веста ми направи да се чувствувам некомотно.
What about her right to a life free of violence?
Што за нејзиното право за живот без насилство?
Why, when they found out about it, did they remain silent?
Зошто кога дознаа за тоа, продолжија да молчат?
What about her right to a life free of violence?
Што за нејзиното право за живот без насилство?
This is why I’m feminist.
Поради тоа јас сум феминист.
She views the problem not solely in a sexual context, explaining:
Таа смета дека проблемот не е само во сексуален контекст, објаснувајќи:
For all the attempts to convince me that there is no gender inequality in the region, and that we have made collective peace with the other forms of inequality, I know better.
За сите обиди да ме убедат дека не постои родова нееднаквост во регионот и дека постигнавме колективен мир со другите форми на родовите, јас тоа го знам најдобро.
I know that we view children in a hierarchical relationship to adults.
Јас знам дека ги гледаме децата во хиерархиски однос со возрасните.
We expect them to be seen and not heard.
Очекуваме тие да бидат видени а не слушнати.
We tell them to know their place.
Им го покажуваме нивното место.
We fail to protect them on a massive scale.
Ние не успеваме да ги заштитиме на масовно ниво.
How safe are public spaces now for teen girls?
Колку ли се безбедни јавните места денес за девојките кои се тинејџерки?
For gay, lesbian and transgender youth?
За младите геј лица, лезбејките и трансексуалците?
For young men anxious to prove themselves?
За младите момчиња кои сакаат да се докажат во општеството?
Hell, for grown women who just want to walk, or exercise in peace?
За возрасните жени кои сакаат да пешачат или да вежбаат во мир?
This is why I’m feminist.
Поради тоа јас сум феминист.
Because any form of inequality or discrimination needs to be redressed.
Затоа што секоја форма на нееднаквост или дискриминација треба да биде искоренета.
Because gender inequality cuts across other forms of oppression.
Затоа што родовата нееднаквост ги сече другите форми на угнетување.
Let’s break this down a bit.
Да го намалиме тоа.
Only 10% of Caribbean 18-30-year-olds access tertiary education, according to Sir Hilary Beckles, Principal of the University of the West Indies’ Cave Hill Campus.
Само 10% од Карибијанките од 18-30 години имаат високо образование, според г-дин Хилари Беклес, директор на Универзитетот Вест Индис Кејв Хил Кампус.
While we’re busy crunching the sex ratios of university education we’re forgetting the majority of Caribbean people (women and men) who just don’t have access to university.
Додека ние се занимаваме со половите стапки на младите со универзитетско образование, забораваме на поголемиот дел на луѓето кои се од Карибите (жени и мажи) кои немаат пристап до образованието.
Now I’m not saying that finding out why so many young men are turned off formal education isn’t important.
Сега не велам дека не е битно што многу млади мажи се откажале од образованието.
It is.
Тоа е важно.
What I’m saying is that we also need to talk about the 90% of women and men who don’t have access.
Она што го велам јас е дека на нас исто така треба да зборуваме за 90% од жените и мажите кои немаат пристап.
We need to talk about the Ponzi scheme that is the Common Entrance exam, which most Caribbean children take at age 11.
Треба да зборуваме за влезниот испит Ponzi scheme, кој е приемен испит и го полагаат поголемиот дел од децата на Карибите кога ќе наполнат 11 години.
We need to talk about how this system essentially bars many of them from access to education in the first place.
Треба всушност да зборуваме за тоа колкав дел од нив имаат пристап кон образованието на прво место.
The post goes on to detail the experience of the CatchAFyah New Generation Feminist Grounding, which was recently held in Barbados:
Постот ги детализира искуствата на CatchAFyah Новата генерација на феминистичко собирање, кое неодамна се одржа во Барбадос:
We learnt from each other.
Ние учиме еден од друг.
Tracey-Ann from Jamaica shared that though her mother supported her human rights activism, she had asked her not to appear on television identifying as lesbian.
Трејси Ан од Јамајка сподели дека иако нејзината мајка го подржува нејзиниот активизам за човекови права, таа ја замолила да не се појавува на телевизија и да изјавува дека е лезбејка.
Safety is a daily negotiation among partners, family and community.
Сигурноста лежи во договорот со партнерот, фамилијата и општеството.
Ifasina from Belize shared that because of her organization’s HIV prevention work the groups’ members were stigmatized as all being HIV positive themselves.
Ифасина од Белизе сподели дека поради работата на нејзината организација за заштита од ХИВ, членовите на групата биле стигматизирани дека се ХИВ позитивни.
They persevered out of a sense of conviction for the importance of their work.
Тие опстанале поради убедувањето за важноста на нивната работа.
They went on to not only be awarded by UNAIDS for their community work, but to also win over the community members who now seek them out for the sexuality education, which they provide on location at fetes and parties.
Тие не само што беа наградени од УНАИДС за нивната работа во заедницата, но и ги придобија членовите на нивната заедница којашто сега ги бара за сексуална едукација, која ја обезбедуваат на собири и забави.
These everyday acts of courage constitute and sustain Caribbean feminism.
Овие секојдневни акти на храброст го претставуваат и одржуваат карибскиот феминизам.
Lisa Allen-Agostini, who writes for a mainstream newspaper, republishes her most recent column on child sexual abuse because:
Лиса Ален-Агустини, која пишува за традиционален весник, повторно ги објави нејзините најпознати колумни за сексуално злоставување на деца поради:
My column in today’s Trinidad Guardian was supposed to be formatted in a certain way and it isn’t.
Мојата колумна во денешниот Trinidad Guardian на еден начин требаше да биде форматирана, а не е.
The lack of formatting makes it incredibly difficult to read and I am sure it will make no sense whatsoever to whoever reads it there.
Недостатокот на форматирање читањето го прави неверојатно тешко и сигурна сум дека нема да има никаква смисла за секој што пишува таму.
That’s why I’m here, to repost the column with the correct formatting.
Поради тоа јас сум тука, да ги објавам повторно моите колумни со коректното форматирање.
I also want to share it far and wide because it’s about child sexual abuse and we can never say too much on that topic.
Сакам да ги испратам далеку за да бидат прочитани бидејќи се работи за детско сексуално злоставување и никогаш не е доволно да зборуваме на таа тема.
Referring to the high-profile Sandusky case in the United States, she talks about the importance of breaking the silence about the issue:
Мислејќи на познатиот случај Сандуски во САД, таа зборуваше колку е важно да дојде до кршење на тишината поради некој проблем:
We in Trinidad and Tobago might imagine the Sandusky story is some alien thing, and that this could never happen here.
Ние во Тринидад и Тобаго може да мислиме дека оваа сторија за Сандуски е нешто страно за нас, и дека вакво нешто не може да се случи кај нас.
We would be very wrong.
Тоа би било многу погрешно.
There is child sexual abuse happening in this country at this very moment.
Во овој момент некаде во оваа држава се случува сексуално злоставување на некое дете.
Somewhere not far from you there is a boy or girl being seduced by someone he or she trusts, seduced with cake and money and weed and PS3’s, and love, or the facsimile of it.
Некаде недалеку од вас некое момче или девојче е заведено од некој во кој верува, заведено со колаче или паричка или трева или плејстејшн или љубов или со факсимил на тоа.
This seeming love is the thing that draws child victims in and shuts them up.
Оваа навидум наречена љубов е тоа што ги прави децата да бидат жртви.
Because the one who is seducing them seems to care, sometimes more than their own parents and siblings.
Затоа што оној кој ги заведува изгледа како да сака да се грижи за нив, понекогаш повеќе и од самите родители или роднини на детето.
These monsters will give hugs and back rubs and listening ears.
Овие чудовишта ќе ги опсипуваат со прегратки и ќе ги сослушаат.
They will know just what a child wants and give it unstintingly.
Тие знаат што сакаат децата и им го даваат.
And then they will take what they want.
И тогаш тие земаат што сакаат.
She makes the point that in the Sandusky case, "it is not the victims’ silence that is the most horrifying part, but the silence of their community":
Таа забележува дека во случајот Сандуски, „не е тишината на жртвите тоа што е застрашувачко, туку тишината на целата заедница“:
The Grand Jury testimony gives stories of people who walked in on Sandusky lying on top of boys, showering with them, having oral sex with them, raping them.
Сведочењата на поротата прикажуваат стории на луѓе кои го виделе Сандуски како лежи врз момчиња, се тушира со нив, има орален секс со нив, како ги силува.
Some reported what they had seen to a superior, and those superiors did not do what the law mandated: report it to the police, investigate and take measures to protect the boys who may have been molested.
Некој кажал што видел на надлежниот, но тој не постапил онака како што законот налага: да ја извести полицијата, да истражи и да преземе мерки за заштита на момчињата кои биле злоставувани.
(In one case, a mother did report it to the police, who subsequently dropped the investigation.)
(Во еден случај, мајка пријавила во полиција, која потоа ја прекинала истрагата.)
If a child you know says a respected adult is making him or her uncomfortable, what is your first impulse?
Доколку некое дете ви зборува дека некој возрасен несоодветно се однесува со него, кој е вашиот прв впечаток?
Is it to ask questions, or to brush the child aside?
Дали да поставувате прашања или да го тргнете детето настрана?
Do you listen to the silence, or compound it with your own?
Дали слушате во тишината или се соединувате со неа?
Whatever the outcome of the Sandusky trial let us take one thing away from the horrendous story: Break the Silence.
Како и да е крајниот производ од случајот Сандуски ни дозволи да преземеме една работа од оваа грозна сторија: Да ја скршиме тишината.
In closing, Tonya Haynes makes the point that:
На затварање на темата, Тоња Хајнес забележува дека:
Caribbean feminism is not some giant hairy man-eating monster anxious to claw its way to the top and destroy the family and society in the process.
Карибскиот феминизам не е влакнест џин кој јаде чудовишта, нестрплив да се искачи на врвот и да ја уништи фамилијата и општеството во процесот.
It’s a movement of ordinary diverse women (and men) like the ones I had the privilege of spending two days with: passionate, courageous and committed to being the change they want to see.
Тоа е движење од различен ред на жени и мажи како оние што со коишто јас имав прилика да ги поминам овие два дена: страстни, храбри и посветени да бидат промената што сакат да ја видат.
Who wouldn’t want to be a part of that?
Кој не сака да биде дел од тоа?
The thumbnail image used in this post, "feminism", is by Jay Morrison, used under an Attribution-NonCommercial-NoDerivs 2.0 Generic (CC BY-NC-ND 2.0) Creative Commons license.
Сликата употребена во овој пост е “feminism”, од Џеј Морисон, употребена со лиценца Криејтив Комонс (CC BY-NC-ND 2.0).
Visit Jay Morrison's flickr photostream.
Посетете го фотостримот на Џеј Морисон на Фликр.
Lenin in Tajikistan: 'Better Hitler' or 'Real Hero'? · Global Voices
Ленин во Таџикистан: „подобар Хитлер“ или „вистински херој“?
On September 21, 1991, less than two weeks after Tajikistan proclaimed its independence from the Soviet Union, angry crowd toppled a monument to Vladimir Lenin in the center of Dushanbe.
На 21 септември, 1991 година, за помалку од две недели откако Таџикистан ја прогласи својата независнот од Советскиот Сојуз, лута толпа го сруши споменикот на Владимир Ленин во центарот на Душанбе.
The removal of the monument symbolized the desperate rush of the nationalist intelligentsia and some politicians to rid themselves of all reminders of their communist past.
Отстранувањето на споменикот го симболизира очајничкото брзање на националистичките интелектуалци и некои политичари да се ослободат од сите потсетници на нивното комунистичко минато.
The civil war that broke out soon afterwards delayed the demolition of many other monuments to the leader of the Bolshevik Revolution in the Central Asian republic.
Граѓанската војна којашто избувна набргу потоа, го одложи уништувањето на многу други споменици на водачот на Болшевичката револуција во Централно-азиската република.
Only in the 2000s, when the leadership of Tajikistan embarked on a new nation-building project, Lenin's monuments began to fall all over the country. 'Grandfather Lenin' disappeared from the central squares of major cities and towns in Tajikistan.
Само во 2000-тите, кога лидерството на Таџикистан започна со нов проект за изградба на нацијата, спомениците на Ленин почнаа да паѓаат низ целата земја. „Дедо Ленин“ исчезна од централните плоштади во поголемите и помалите градови во Таџикистан.
His monuments were replaced with newly sculpted statues of Ismoili Somoni, a ruler who is credited with creating a Tajik empire in the tenth century.
Неговите споменици беа заменети со новоизвајани статуи на Исмоили Сомони, владетелот кој ја има заслугата за создавањето на таџикистанската империја во 10-от век.
In most cities and towns of Tajikistan, Soviet monuments to Lenin were replaced with statues of Ismoili Somoni.
Во повеќето градови во Таџикистан, советските споменици на Ленин беа заменети со статуи на Исмоили Сомони.
This monument to Somoni stands on Dushanbe's central square, right where Lenin's statue was toppled in 1991.
Овој споменик на Сомони се наоѓа на централниот плоштад во Душанбе, на истото место каде што во 1991 година беше уништен споменикот на Ленин.
Photo by Alexander Sodiqov (2010).
Фотографија од Александар Содигов (2010).
A 'better Hitler'
„Подобар Хитлер“
The government's rush to take down Lenin's sculptures has provoked heated debates among the country's bloggers.
Брзањето на владата да ги отстрани сите споменици на Ленин предизвика жешка дебата помеѓу блогерите во земјата.
Some have argued that the monuments of the Soviet period should be destroyed and forgotten because of all the pain and suffering that the Bolshevik conquest inflicted on the region.
Некои сметаат дека спомениците од советскиот период треба да бидат уништени и заборавени поради сета болка и страдање што Болшевичкото освојување му го нанесе на регионот.
In December 2011, journalist Salim Aioubzod explained in his blog why there is no place for Lenin's statues in the new Tajikistan:
Во декември, 2011 година, новинарот Салим Ајоубзод во својот блог објасни зошто нема место за статуите на Ленин во новиот Таџикистан:
The blogger also compared Lenin to Adolf Hitler, the leader of the fascist Germany: If sculptures are , then why did Germany remove all statues of Adolf Hitler?
Ако скулптурите се тогаш зошто Германија ги отстрани сите статуи на Адолф Хитлер?
Yes, Lenin was a slightly better Hitler, although there isn't probably much difference in the number of people killed in the wars and terror the two individuals led.
Да, Ленин беше малку подобар од Хитлер, иако веројатно не постои голема разлика во бројот на луѓе убиени во војните и теророт предводени од нив двајцата.
Millions of people .
Милиони луѓе .
More recently, on November 1, Tojikzamin continued the discussion.
Неодамна, на 1 ноември, Tojikzamin ја продолжи дискусијата.
Perplexed by an observation that Lenin's statues can still be found in schools across Tajikistan, the blogger claimed :
Збунет од еден коментар дека сè уште има статуи од Ленин во некои училишта низ Таџикистан, блогерот напиша:
We shouldn't forget that statues are not harmless objects.
Не треба да заборавиме дека статуите не се безопасни предмети.